Foto ilustracije: Lia Kantrowitz, od fotografija iz privatne arhive autorke.

Stvari koje ne mogu da pitam moju mamu

Priča o ljubavi, zavisnosti, gej braku i oproštaju.

pisao Franki Elliot; ilustracije Lia Kantrowitz
|
jul 9 2018, 8:15am

Foto ilustracije: Lia Kantrowitz, od fotografija iz privatne arhive autorke.

Moje starije sestre i braća mi nikada nisu ispričali kako je moja majka zaprosila svoju devojku kada sam imala deset godina i verujem da ih nikad nisam ni pitala. Pre nekoliko Dana zahvalnosti moja majka je rekla: "Čekaj, nikada nisi čula tu priču? Ispričaću ti."

Rekla mi je da je način na koji je zaprosila više izgledao kao svađa.

"Pa? Hoćeš li da se udaš za mene ili ne!"

Divila sam se njenom samopouzdanju. I tako su se "udale". Onoliko koliko je lezbjski par mogao u Čikagu devedesetih godina.

"Parče papira. Dve zlatne burme. Nije značilo mnogo", rekla je i slegnula ramenima.

Prvo su planirale veliko venčanje, ali sve je ispalo previše skupo a nijedna od njih nije imala novca. Pa su to učinile "usput".

“Bio je prajd vikend u Čikagu. Imale smo malu ceremoniju sa osam drugih gej parova". Dok je moja majka govorila, ja sam zamišljala tortu iz supermarketa i cveće, zagrljaje i smeh. Nisu imale šampanjac niti piće. Naravno da nisu - upoznale su se na rehabilitaciji.

Ili su se susrele u smeštaju u kom je moja mama završila nakon rehabilitacije. To je bila još jedna stvar za koju nisam bila sigurna - kako su se upoznale.

Niko nije bio pozvan na ceremoniju osim moje sestre u kombat čizmama, jedine od nas petoro koja je odrasla s njima. Moj otac ju je izbacio iz kuće jer je obrijala glavu i na matursko povela devojku. Bio je to toliko odvažan potez za naš gradić u Indijani da su mi srali za to deceniju kasnije, kada sam upisala srednju.

"Pa", rekla sam mami, "trebalo bi da uradiš to ponovo. Da obnovite zavete? Godišnjica? Napravite žurku kako bi vaše porodice i prijatelji slavili s vama."

Zamislila sam kako im organizujem žurku. Nikada ništa nisam učinila za mamu, možda bih to mogla. Ipak sam je slabo poznavala. Tj, slabo je poznajem. I dalje smo žive i zdrave.

Međutim, digla je ruke u vazduh, pogledala svoju partnerku i rekla: "Šššš. Ona to nikada ne bi učinila".

Njena devojka, sa kojom je 25 godina, nije je demantovala.


Veći deo mog detinjstva nisam imala pojma da je moja mama gej. Iako je delila sobu sa svojom "cimerkom" u njihovom dvosobnom stanu. Iako je imala ogroman poster u boji duge u njihovoj sobi sa trouglastim bedževima roze boje. Iako su delile pikap ljubičaste boje. Iako nas je sporadično vodila u ekumenističku crkvu u kojoj sam gledala dve fenomenalne drag kraljice kako izvode "Vaginine monologe" na godišnjoj špageti večeri.

A bila je tu, na polici u dnevnoj sobi, i fotografija njih dve kako se gotovo ljube, koju sam često posmatrala i pitala sam šta to znači. Niko mi nije rekao, a ja, kao dete, sam samo prihvatila svoje okruženje.

Negde pri kraju osnovne škole došlo mi je do glave: Moja mama je gej. Ovo je njena devojka, njena partnerka. Ovo je njena žena, ali ne zaista, ne legalno. Nikada nisam rekla to naglas bilo kome, i niko meni nije rekao, ali sam znala.

Devedesete su bile čudno vreme za odrastati sa gej majkom. Nikada nisam upoznala nekog poput mene i to nije bilo nešto što ste mogli da vidite na TV-u kao danas, kada su porodice namerno različite. Ovo je bilo bašu u vreme kada je Elen Dedženeris simultano ušla u istoriju pop kulture i uništila svoju karijeru kada se autovala u svom sitkomu. Lora Dern, koja je igrala devojku koja joj se dopada, nije mogla da nađe posao godinama nakon što ju je poljubila u etru. Čak je i Opra napadnuta zbog toga što je pozvala Elen u svoj šou da objasni gledaocima da je OK biti gej.

Kada sam shvatila da je moja mama gej, nisam bila postiđena, ali sam imala osećaj da to treba da zadržim za sebe.

Moja sestra u kombat čizmama je uvek govorila o našoj mami i njenoj partnerki kao o svojim "mamama". Odrasla sam sa ocem, pa je to za mene bilo drugačije. Umesto da imam dve mame, osećala sam se kao da imam nula. Na maminu partnerku sam gledala kao na neku daleku rođaku. I mamu sam gledala isto. Viđala sam te dve žene povremeno i jela čizkejk sa njima. Dve žene su nas povremeno vodile u zoološki vrt i na bejzbol utakmice Kabsa.

Kada sam imala sreće, druge žene su ispunjavale tu ulogu za mene: moja baka, moje starije sestre, žene koje su održavale kuću, majke mojih prijatelja koje ti uvek žele dobro.

Nikada neću zaboraviti kako su moji prijatelji uzimali zdravo za gotovo svoje mame koje ti uvek žele dobro i kako su imali sreće što su im one u životu.


Probala sam da napišem ovu priču milion puta, ali je komplikovano, i zbunjujuće. Imala sam pet godina kada je moja mama otišla. Spakovala je svu svoju decu u kombi i odvezla nas na drugi kraj grada. Sećam se ovoga jasno: parkirala se ispred braon zgrade i rekla: "Ovo je moj novi dom".

Ispričala sam ovu priču malom broju ljudi, i sada je pričam vama.

“Ovo je moj novi dom.”

Ne mogu ni da zamislim kako se ona osećala tokom vožnje: njena deca u kolima, najmlađi uglavnom bez ikakve ideje šta se dešava. Da li je vožnja trajala hiljadama godina? Da li je plakala? Da li je pojačala radio kako ne bi morala da razmišlja?

Bila sam premlada da bih znala da se moja mama borila sa zavisnošću ceo život, premlada da bih znala da se ona polako selila u novi stan mesecima, planirajući da saopšti vesti mom ocu tokom terapije. Na kraju, posvađali su se i ona je izletela, rekavši mojoj najstarijoj sestri da mu kaže da je zauvek otišla.

“Bila je to grozan zadatak za devojčicu od 17 godina,” prisetila se u jednom od pisama meni.

Razlog zašto smo bili u tom kombiju ispred njene nove kuće bilo je to što je moja majka konačno rešila da se otrezni i da dovede život u red. Tokom tog procesa, njen terapeut joj je blago napomenuo da je možda lezbejka, i ona je odbijala tu ideju jako dugo.

Rekla je da je to bio koncept koji nije mogla da prihvati - tako nešto nije postojalo u njenom svetu.

Ne sećam se ulaska u njen stan u braon zgradi, ali se sećam vožnje do naše kuže, povratka u našu slepu ulicu. Brat i ja nismo prestali da plačemo satima. On je pojeo celu kutiju Oreo keksa i povratio sve to po svom krevetu. Ja sam ostala u dnevnoj sobi i gledala sam kroz prozor na ulicu, čekajući da se ona vrati.

Ponekad mi se čini da i dalje čekam.

Niko mi ne treba, nikome ne nisam potrebna. Bila je to prećutna lekcija koju sam naučila od majke odrastajući.


Mama me je iznenadila sa foto albumom dan nakon što mi je ispričala priču o prosidbi.

"Ovo je sa naše ceremonije."

Fotografije su bile veoma devedesete. Bila sam šokirana kada sam videla da je njena devojka izabrala roze helanke i crni kaput za "venčanicu". Blistala je: njena sjajna, plava kosa, padala je do struka. Moja majka, i dalje donekle tradicionalna, bila je više mladoženja, u kaki pantalonama, beloj košulji sa pojasom oko struka boje morske pene. Osmeh moje mame, sjaj očima, bio je jedinstven.

Gledala sam dugo te fotografije. Razmišljala sam šta 20 godina učini paru. Mislila o tome da njena krv teče mojim venama, i šta to znači. Ponekad brinem da sam nasledila njenu tugu. Njenu nesigurnost. Njene iracionalne strahove. Njenu nemogućnost da bude bliska s nekim.

Niko mi ne treba i nikome nisam potrebna. Bila je to prećutna lekcija koju sam naučila od majke odrastajući.

Spustila sam album sa venčanja i pogledala u njih dve, moje dve "mame" u puloverima koji se slažu (jedan je bio teget, drugi siv), u njihovim belim patikama iz Pejlesa, crvenim kaputima. Pitala sam se šta im to što su zajedno znači danas. Da li je moja mama sve sredila? Da li se i dalje vole? Ili imaju trzavice? Da li je sve vredelo?

To su pitanja koja nikad neću moći da je pitam.


Prošle godine, bila sam na fensi koktelu kada sam postala očarana elegantnom starijom ženom i njenim mužom. Energija između njih je izgledala kao svici u tegli u vreloj letnjoj noći. Kao cvet koji izbija iz pukotine na troroaru.

Pitala sam je, veoma ozbiljno: "Kako ostanete zaljubljeni u nekoga toliko dugo?"

Upravo sam raskinula sa tadašnjim dečkom i bila sam ubeđena da se nikada više neću zaljubiti. Mislila sam da je čudo to što me je uopšte neko voleo, iako je taj neko grozna osoba.

Ova elegantna žena me je ostavila i odšetala na žurku, razmenjujući reči sa drugim gostima. Uskoro sam je gotovo zaboravila.

Na kraju večeri se vratila i rekla mi: "Imam odgovor na tvoje pitanje."

Šapnula mi je u uho: "Biraj mudro".


Hronologija mi je mutna, ali kada sam imala šest ili sedam godina moja mama je zatražila razvod od mog oca i došlo je do borbe oko starateljstva. On nikada nije govorio sa mnom o tome, ali mogu da nagađam da je bio ogorčen i šokiran jer je ostavljen zbog druge žene.

Legenda kaže da je nestao na nedelju dana i da je bio u mentalnoj instituciji i da se vratio sa malim novčanikom za sitninu koju je sašio na terapiji. Bar tako mi je ispričala jedna od sestara. Ona se veoma živo seća tog novčanika. Ja sam toliko mlada da mi je ona stvorila to sećanje. To se dešava sa braćom i sestrom. Popunjavate prošlost jedni drugima.

Kada razmišljam o tom novčaniku stidim se zbog njega, i očajno sam tužna. Mislila sam u to vreme da je otišao na odmor u Meksiko. Ko mi je rekao da je otišao na odmor?

Druga priča koju sam čula je da je očev advokat strateški prebacio saslušanje za strateljstvo na sud u malom gradu u Indijani kod veoma konzervativnog sudije. Advokat moje majke je rekao da ne mora ni da se pojavljuje. Ona je bila lečeni alkoholičar i zavisnik od narkotika i bila je gej. Na papiru moj otac je bio pravi izbor: bio obrazovani beli čovek, doktor. U realnosti bio je nasilan, odsutan, neko koga smo se plašili. Godinama je ostavljao neispunjene recepte po kući.

Ti recepti su bili poruka za moju majku. Govorili su: Nisi dovoljno snažna da me ostaviš.

Njegov advokat je bio u pravu. Nije joj dozvoljeno zajedničko starateljstvo. Bile su joj dozvoljene "ograničane, nadgledane posete". Nadgledane jer je sudija nezvanično presudio da je nebezbedna zbog zloupotrebe alkohola i narkotika i njene seksualnosti. Ne poznajem moju mamu dovoljno dobro, ali znam da bi, da je bila tamo tog dana, rekla sudiji da se jebe. Ja i dalje imam želju da odem na taj sud i da mu kažem da se jebe.

Koliko bi drugačiji naš život bio da smo imali manje homofobnog sudiju? Manje okrutnog oca? Kakva bih ja bila danas? Kakva bi bila moja majka?

Umesto da bude ljuta na sudiju, moja majka se osetila poraženo. Ona nije verovala da zaslužuje decu i sada je i sud mislio isto.

Ne znam kada je počela ponovo da pije.


Postoje dve veoma kontradiktorne stvari kad je reč o mojoj mami.

Jedna je da bi ona učinila sve da zaštiti svoju decu. Kada sam bla mala slomila sam ruku. Doktor se nagao da me pregleda i bez najave mi je povukao ruku i vratio je na mesto. Zavrištala sam toliko glasno da ga je moja mama udarila.

Drugi put moj brat se bunio oko hrane i moj otac se razbesneo i oborio ga sa stolice. Dok je moj otac odlazio, moja mama je potpuno odlepila. Skočila mu je na leđa i pribila mu nož.

Povikao je "Da li si luda??" i odgurnuo je.

"Pretpostavljam da sam bila", napisala mi je kasnije, ali je dodala da ju je njen terapeut uverio da je samo bila majka.

Druga stvar koju znam o mojoj mami je da je bežala. Pisala je nepotpune poruke i nestajala, ostavljajući porodicu u stanju panike. Odvezla bi se dokle je mogla, uglavnom negde u okolinu Indijanopolisa. Nikad nije imala plan, i nikada ne bi ponela novac. Svaki put bi shvatila da ne može da pobegne sama od sebe. Eventualno bi ostala bez griva, došla do govornice, pozvala kuću i tražila broj kreditne kartice kako bi mogla da se vrati.

Možda je to bio problem - uvek se borila i bežala od dece istovremeno. Uvek je odlazila i vraćala se.

Njena odsutnost jednako jaka kao njena prisutnost.

Njen izbor je istovremeno bio i jednostavan i težak: napusti decu tako što ćeš se predozirati ili ih napusti da bi se otreznio.


Nemam mnogo fotografija iz detinjstva ali ono što imam su tri albuma sa fotografijama uslikanim istoga dana. Mi deca na tremu naše kuće koja više nije bila kuća moje majke. Tada su fotografije bile prava investicija, za njih je bio potreban trud. Morao si da kupiš film, da ih ostaviš, da čekaš da se razviju, što nije bilo jeftino. Onda si zaglavljen sa bilo kakvim mutnim fotkama koje ubacuješ u knjigu da bi dao nekome. Ne znam kako, ali završili smo sa tri braon knjige sa generičkim naslovom "Foto album" ispisanim izbledelom kaligrafijom.

Moja braća i sestre i ja izgledamo prigušeno na fotografijama, prisiljeno i čudno. Sećam se da je moja sestra odbijala da se nasmeje za fotografiju. Ja nosim havajski šorts i Mini Maus majicu, moje šiške su isečene ukrivo, moje noge su bose. Sećam se da mame kako nam maše sa cigaretom u rukama, kako se naslanja na kola moje bake. Sećam se njenog osmeha. Kako je dobro sakrila svoju tugu.

Moj brat mi je kasnije rekao da je to bio prvi dan kada joj je dozvoljeno da nas vidi posle borbe za starateljstvo. Bila je to njena prva "nadgledana" poseta.

Zato imamo tako mnogo fotografija.


Negde usput dogovor o starateljstvu se promenio. Kada smo mogli da je viđamo redovnije i dalje je bila potrešena. Započela je novi život kao gej, trezna osoba. Pokušavala je to da poveže sa ulogom majke. Jednom mi je rekla da je oduvek želela mnogo dece jer je htela da prema njima bude bolje nego što su se prema njoj bili otac alkoholičar i odsutna majka.

Preispitivala je svoje odluke i da li su bili ispravne. Njen izbor je istovremeno bio i jednostavan i težak: napusti decu tako što ćeš se predozirati ili ih napusti da bi se otreznio.

Mislim da nikada nije očekivala da će se oporaviti od osećaja krivice. On je čitavog mog života bio debeli zid koji nas je delio, zid koji me je ostavio samu, da se pitam od svoje pete godine da li sam dovoljno vredna.

Kada smo je posećivali u njenom braon apartmanu, zaboravila je kako da se ponaša oko svoje dece. Kupila je papagaja tigricu sa žutim perjem kako bi malo opustila atmosferu.

Tigrica je uginula nedelju dana kasnije. Moja majka mi je kasnije rekla: Kako mogu da se brinem o ovoj deci, kada ne mogu ni pticu da održim u životu?


Mesec dana nakon što se odselila od mog oca, moja majka je upala u zamku zavisnosti - u stanu koji je trebalo da je spasi. Prestala je da ide na posao, gde je radila kao savetnik za bolesti zavisnosti, dok je u potaji koristila drogu. "Bolesna stvar", opisala mi je to u jednom od svojih pisama. Naučila je da pije dok koristi lek od kog bi trebalo da ti bude loše kada ga kombinuješ sa alkoholom. Kolega ili prijatelj pronašao ju je kod kuće, pijanu, i poslao je na rehabilitaciju.

Na Dan zahvalnsti, od svih dana, bez mesta koje bi mogla da nazove domom i bez redovne plate, morala je da koristi smeštaj za reintegraciju u Čikagu gde je bila pod prismotrom 24-7. Ostala je trezna i tada je upoznala svoju devojku, koja je postala njena partnerka, koja joj je sada žena. Nekako se podigla sa dna i našla ljubav, ali i to, kao i sve drugo sa mojom nesrećnom majkom, nije išlo lako.

Kada su u smeštaju saznali, izbacili su ih. Sve što su imale kada su izbačene na ulicu je dušek na naduvavanje, malo pozajmljenog novca i jedna drugu.


Pre nekoliko godina gej brakovi su legalizovani u Indijani, a zatim i u ostatku zemlje. Iako moj odnos sa majkom nije ispao kako smo želele, plakala sam i plakala tog jutra kada su moje društvene mreže bile preplavljene uzbuđenjem. #lovewins je bio haštag. Bila sam ponosna zbog nje.

Bila sam ponosna zbog svih.

Setila sam se mog najboljeg prijatelja, koji mi se autovao na maturskoj večeri. Kako se mučio u srednjoj školi i na koledžu zbog svoje seksualnosti. Kako su se ljudi ponašali prema njemu kao da nije ljudsko biće. Kako se predozirao par godina kasnije. Kako se njegov otac ubio deset godina kasnije zbog tuge.

Volela bih da je živ, da vidi dokle smo došli.

Žena iz mog rodnog grada, Niki Kuazni i njena partnerka Ejme Sendler zaslužne su za legalizaciju gej braka u Indijani. Niki je dobila rak jajnika i pre nego što je umrla, želela je da njena partnerka bude na njenoj umrlici navedena kao supruga, što je postala kada su se venčale u Masačusetsu. Želela je da zna da će njena žena i deca biti priznati i da će primiti iste beneficije kao svi ostali. Borila se krvnički kako bi primorala Indijanu da prizna njihov brak. Majk Pens, u to vreme guverner, a sada potpredsednik Amerike, borio se jednako jako da ih zaustavi. Tek kada je bila jako bolesna federalni sudija je napokon odobrio njen zahtev. Niki je preminula manje od godinu dana kasnije kao heroj svih nas. Brak je bio legalizovan u istoj onoj državi koja je smatrala da moja majka predstavlja opasnost za svoju decu zbog toga što je gej.


Malo posle toga, moja majka i njena devojka su se zvanično venčale. Nisam imala priliku da im priredim žurku. Moja sestra u kombat čizmama, koja je odrasla u prelepu ženu sa divnim srcem, nije bila njihov svedok. Zapravo nisu nam ni rekli za to. Ne znam da li je za njih to bio jedan običan dan ili kako su odlučile da ozvaniče svoju vezu. Saznala sam u SMS poruci.

Na taj način je moja majka saopštavala vesti, i dobre i loše. Smrti, rođendanske čestitke, operacije na srcu, baka u bolnici, smrt psa, uvek SMS.

U SMS-u je bila fotografija njenog venčanog lista. Kasnije sam saznala da su bile iznenađene kada im se stariji čovek, koji im je izdao venčani list, izvinio i rekao da je apsurdno to što su morale da čekaju toliko dugo. Imale su toliko niska očekivanja da nisu navikle na izvinjenja, dobrotu, prihvatanje.

Ovog puta nije bilo sređivanja, fotografija njih dve zajedno, torte, ceremonije. U SMS-u nije bilo ničeg drugog i mogla sam da zamislim kako odmahuje rukom.

Ništa to ne znači. Papir, dva prstena.

Ime moje majke bilo je upisano u polje iz kog je korektorom izbrisano "mladoženja", kao da je to poništilo sve ranije nepravde. Napokon, zakon ju je prihvatio kao ženu koja je dugo, dugo volela drugu ženu. Takođe, zakon je prihvatio da ona može da bude majka.

To parče papira je značilo sve, ne samo njima, nego i nama, deci, koja su odrasla i koja sada mogu da vide širu sliku. Imali smo dokaz da uprkos svemu kroz šta smo prošli, ispali smo OK i mogli smo da oprostimo. I na kraju, iako je borba bila duga i teška, moja majka je izabrala mudro.


Često označena kao pesnikinja za ljude koji mrze poeziju, Frenki Eliot je ulična umetnica i autorka tri knjige: Priče ljudi koji mrze ljubav (Stories for People Who Hate Love (2018)), Poljubi što više žena možeš (Kiss as Many Women As You Can (2013)), i Klavirski pacovi (Piano Rats (2011)). Njen rad je priznat od strane Pejper magazina, Pariz rivjua, Amy Poehler’s Smart Girls, Čikago tribjuna, LA viklija , Tajm auta... Trenutno živi u Los Anđelesu. Njene knjige možete da naručite ovde i pratite je na Instagramu.

Više na VICE
VICE Channels