Autorka svih fotografija: Dejana Batalović

Marina Blagojević Hjuson o nasilju nad ženama, muškoj krizi identiteta i kapitalizmu

Patrijarhat je kao društvena tvorevina neodrživ, i to ne zbog feministkinja, nego zbog raznih društvenih socio-ekonomskih sila i pre svega zbog činjenice da su muškarci i žene mnogo više slični među sobom nego različiti.

|
12 november 2018, 9:19am

Autorka svih fotografija: Dejana Batalović

Nije teško zaključiti da nešto nije u redu sa svetom u kom živimo. Razum vodi tešku i iscrpljujuću bitku protiv populizma. U Srbiji, čini mi se, zbog agresije koju smo kako trpeli tako i sprovodili devedesetih, a koja nas je duboko osakatila i zatvorila prema svetu i trenutne želje da se po svaku cenu priključimo neoliberalnoj trci, sve je dvostruko složenije, apsurdnije i teže. U svetu, a najviše u Sjedinjenim Američkim Državama vlada pandemija nasilja i masovnih ubistava. Kod nas, nema baš takvih praksi, ali je ubijanje žena tj. femicid postao pretužna i preteška svakodnevica. Deluje kao da sva muka preživljavanja u Srbiji rezultira destrukcijom u vidu gomilanja ženskih leševa.

1540991110322-01

Ipak, jedna sociološkinja oduvek je pronalazila snage da ukazije na probleme društva, da ih duboko analizira i promišlja i da se aktivno bori protiv njih, bilo preko udruživanja i osnaživanja žena i ženskih pokreta, bilo preko pokretanja demonstracija tokom devedesetih u kojima je nakon njihove akademske implozije '92 godine odgovorna i za njihovo prenošenje na ulicu '96, bilo preko nedvosmisleno snažnog suprotstavljanja svim vrstama rata i agresije. Ona, Marina Blagojević Hjuson, vlasnica je impozantne biografije i autorka preko stotinu i pedeset (150) istraživačkih publikacija i preko dvadeset (20) knjiga. Njeno trenutno mesto prebivališta je oaza mira i spokoja koju je sama sebi kreirala (doslovno je projektant sopstvene kuće) u Vrdniku. Zato sam se sa ekipom uputila ka njoj, ne bih li je upitala – šta nam se ovo kog đavola događa?

1540990867781-16

Otvorila nam je širom vrata u svakom smislu te fraze, ponosno pokazujući kuću u kojoj skoro ni jedan komad nameštaja nije kupljen već je uzet sa đubrišta, napravljen od bačenih dasaka, nasleđen... Kao nekakav vid opuštajućeg razgovora pred dubine u koje smo se spremale da zaronimo, Marina mi govori o proslavi koju je organizovala povodom dobijanja jako važne Fulbrajtove nagrade za predvodnicu u 2018. godini. Posebno je ponosna što je na proslavi napravila atmosferu i prostornu organizaciju da je svako na njoj bio i u grupi ali i u mogućnosti da se izdvoji. A njoj je, kao naučnici koja je često u dobrovoljnoj izolaciji samoizgnanstva, ali i društvenom biću koje ima potrebu zajedništva, upravo takva ravnoteža jako važna.

1540990499494-19

Tu nagradu, Marina je dobila između ostalog i za knjigu „Muškarci u Srbiji, druga strana rodne ne/ravnopravnosti“ . U njoj, uprošćeno rečeno, objašnjava kako je urodnjenost nametnut konstrukt rodnosti, kao sistem ponašanja i verovanja, koji počiva na našim biološkim polnim karakteristikama. Nametnut je kako ženama tako i muškarcima.

Da pojednostavim - to što neko ima penis, a neko vaginu i određene biološke aspekte, koje niko ne želi da poništi, a ponajmanje Marina, ne znači da stvari moraju da se rade onako kako su se radile u srednjem veku.

Pritom, nemojte da vas njena borba za oslobađanje muškaraca buni, Marina Blagojević je feministkinja od glave do pete u najsvetlijem smislu te reči.

1540990898920-09

- Žene su se uvek organizovale, i u najtradicionalnijim društvima žene imaju neku količinu moći, ili imaju neku kontra moć ili imaju privatnu moć. Prema tome, smatrati da je feminizam ideologija koja ženama ispira mozak i koja se uvozi sa Zapada je potpuno pogrešna. Verujem u onu vrstu feminizma koja ima ulogu u emancipaciji i žena i muškaraca od štetnih, nametnutih rodnih konstrukata koji sužavaju polje njihovih individualnih izbora, kaže Marina Blagojević Hjuson za VICE i mi već jednom nogom gazimo u široko polje njenog znanja koju ova kuća čuva, a po njenim rečima, i od tog istog misaonog uzletanja uzemljuje.

Marina zatim objašnjava koliko je važno da su sve profesije otvorene za sve ljude, ali i da sa sobom pre svega nose dignitet.

- Ima puno muškaraca koji imaju jaku negovateljsku crtu. Žele da se brinu i staraju o drugima. Zašto oni ne bi bili učitelji, pre sto godina samo su muškarci i bili učitelji? Pa onda kada zanimanje postane nisko vrednovano i loše plaćeno onda to odjednom postaje žensko zanimanje i muškarci više u to ne ulaze. Naravno, zbog toga što su materijalni resursi, prestiž i ugled već vekovima „muška stvar“. Takvi rigidni rodni konstrukti nas sve zajedno osiromašuju kao individue - konkretnija je Marina.

1540991242061-10

I dok je tako predstavljena situacija jasna kao dan, Marina spominje kako njene kolege akademici pojam urodnjenost smatraju za uvredu, a rodne studije doživljavaju kao neporomenjivi kanon teorija protkanih isključivo ličnim verovanjima. Ironije li, Marina tvrdi i da doktorat više nikome nigde ne garantuje nikakvu vrstu zaposlenja. Dobro je pa njeno doktorsko znanje ne visi na nekoj prašnjavoj polici, te je molim da dublje zađemo u problem nasilja nad ženama.

- Postoji realan problem femicida odnosno pandemije nasilja koja mora da se posmatra kao piramida. Da biste imali toliko mnogo žena ubijenih na vrhu piramide kao najtežem obliku nasilja mora da postoji raširena piramida u osnovi, koja sadrži sve, od prezirnog stava prema ženama, vređanja žena, šamaranja, seksualnog uznemiravanja, silovanja, da bi se na kraju to završilo ubistvom. Piramida nasilja je objašnjenje, ne za svaki pojedinačni slučaj, već za ukupnu masu slučajeva i ona je sociološki, a ne psihološki fenomen. Velika rasprostranjenost nasilja je društveni problem, društvena epidemija i tako joj treba pristupiti u rešavanju. Mi se previše bavimo posledicama, a premalo uzrocima, i to na žalost ne može da vodi razrešenju problema - objašnjava Marina.

Ona zatim vrlo brzo dodaje da poruka da nisu svi muškarci nasilnici mora jasno da ide ka muškarcima, a muškarci moraju da imaju način da se distanciraju od nasilnika i da podrže žene u njihovoj borbi protiv nasilja.

- Mi prisustvujemo globalnom urušavanju patrijarhata. On je kao društvena tvorevina neodrživ, i to ne zbog feministkinja, nego zbog raznih društvenih socio-ekonomskih sila, ali pre svega zbog činjenice koju jako potenciram – da smo mi više slični nego različiti. I žene i muškarci su veoma raznorodne grupacije, svaka generalizacija po liniji roda, osim onih najelementarnijih bioloških, je zapravo besmislena. Zato je krajnje vreme da se na nas primenjuju sočiva koja će uticati na to da sebe sagledavamo kao individue - jer ima velikih, malih, jakih, slabih i tako dalje. Količina različitosti je neograničena. Zato je važno istaknuti sličnosti, ili čak istost, nasuprot razlikama - naglašava ona.

Marina mi zatim skreće pažnju na podatke koje je dobila tokom svog poslednjeg istraživanja „Muškarci u Srbiji, promene, otpori i izazovi“. I to istraživanje, kao i neka ranija istraživanja koje je radila (npr. Rodni barometar) pokazala su da se muškarci menjaju u pravcu sve veće egalitarnosti na mikro nivou, na nivou porodice. Može se čak reći da muškarci upravo u porodici i kroz porodicu pokušavaju da pronađu neku vrstu novog muškog kolektivnog identiteta.

1540991012530-04

Ali u čemu je onda problem, moram da se zapitam iznova i iznova.

- Muškarci su radikalno emotivno nepismeni i mnogi imaju i veliki problem sa osećajem odgovornosti prema drugima. Oni su socijalizovani da osećaju da imaju prava i da treba da udovoljavaju svojim željama i impulsima. Žene su sa druge strane socijalizovane da brinu o drugima, pre svega, i da im udovoljavaju. Radi se o dubokoj rodnoj asimetriji u socijalizaciji koju podržava tradicija. Međutim, aktuelno muško okretanje porodici podrazumeva promenu ovog obrasca. Muškarci se menjaju, i svaka sledeća generacija je sve egalitarnija. Sve je više muškaraca kojima je stalo da budu dobri očevi, pa i partneri. Doduše, zabrinjavajući je podatak da je u našemIMAGES istraživanju, najmlađa generacija muškaraca od 18- 24 godina konzervativnija od prethodnih generacija i kao da obrće ovaj pozitivan trend promene.

Ono što realno otežava uspostavljanje neke vrste novog rodnog režima u kome bi, na primer, postojalo potpuno simetrično roditeljstvo, su veoma nepovoljni ekonomski uslovi. U njima se svi stalno osećaju kao žrtve, po bilo kojoj liniji podele ( po polu, starosti, etnicitetu...). Zatim se ove vrste nelagoda i nezadovoljstva u medijima radikalizuju i izvrću u suprotnost. Mi smo stigli do tačke do koje se svi žale na sve i gde je radikalno ukinuto racionalno mišljenje koje podrazumeva određene dokaze. Dobar primer tog izvrtanja je udruženje očeva koje se žali da im se ne dodeljuju deca posle razvoda, pri čemu se ignorišu dve bitne činjenice: da sudije dodeljuju decu majkama, upravo zato što i sami imaju rodne sterotipe, i drugo, da oko 90% očeva ne plaća alimentaciju posle razvoda, ne želeći da “daje pare ženi” - kaže Marina.

1540991087582-14

Prema njenim rečima nasilje u srpskom društvu povezano je i sa ratovima, glorifikacijom kriminala, sa siromaštvom i sa osećajem bezizlaznosti, kao i sa velikom hipokrizijom. Na jednoj istoj televiziji, kako kaže Marina, videćemo emisiju protiv nasilja, a onda će odmah zatim biti emitovana rijaliti emisija u kojoj se različite vrste nasilja normalizuju i opravdavaju. Obrazovni sistem u suštini ima manji uticaj od medija. Čitavo okruženje postaje sve nasilnije.

Sa dubokom verom da većina nas razume da su žene primarne žrtve nasilja, Marinu podsećam na podatke o slepilu na nasilje koje trpe dečaci, a na koje nas takođe upozoravaju njena istraživanja i studije.

1540991314900-11

- Moram da naglasim – jedna stvar je objašnjavanje, a sasvim druga je opravdavanje nasilja. To što nešto objašnjavamo ne znači da ga opravdavamo. Međutim, kao sociološkinja ne verujem da je nasilje individualni fenomen mada ne isključujem i uticaj patologije, alkohola i droga, ili čak lake dostupnosti oružja koje sada može da se nađe u mnogim kućama. Za mene kao sociološkinju je primarno važna veza nasilja i rodnih konstrukata. Različita istraživanja su pokazala da su dečaci koji su atipični, u smislu odstupanja od tipične muške rodne uloge, odstupanja od – mačo modela muškarca, dobrog sportiste, fizički jakog i sl. izloženi marginalizaciji od drugih muškaraca, pa čak i fizičkom zlostavljanju. Oni koji su osetljivi, imaju umetničke pretenzije, nisu nasilnici i ne žele to da budu, mogu da imaju problem sa uklapanjem.

I muškarcima, kao i ženama, u svetu rodnih stereotipa nije ostavljeno dovoljno mesta za individualni izbor. Mene je iznenadilo kada sam u intervjuima i fokus grupama za IMAGES istraživanje shvatila u kojoj meri danas mladi muškarci moraju da se odrede prema nasilju. Odnos prema nasilju, i u najkraćem, da li ćeš biti žrtva ili nasilnik, kao da ne ostavlja mesta za druge teme. Kada sam ja odrastala u Beogradu, moji drugovi nisu razmišljali o nasilju već o tome koji fakultet će da upišu i kako da poprave ocenu iz matematike. Danas je nasilje glavna tema prilikom odrastanja. Nisam sigurna, uopšte, da priča o nasilju doprinosi njegovom smanjivanju, ili ga možda, još više ojačava - govori Marina.

Ja klimam glavom i u sebi ređam kockice. Ako ne želiš da budeš zlostavljan pravićeš se da si nešto što nisi, nesklad sa svojom pravom prirodom rađa frustraciju, frustracija se lako transformiše u bes, bes se zatim transformiše u nasilje, a nasilje se najčešće ispoljava na onome ko ti je najbliža i za nasilje najlakša meta. I ja sad tu već krećem da upadam u svoj patetični spasilački mod i pitam nešto otprilike: “Pa šta žene da urade da pomognu muško oslobađanje od rodnih stereotipa?” - ah kako sam samo istrenirana da se poništim i stavim u podaničku službu... Iskusna Marina, samo je čekala.

1540990726838-07

- Pitanje muške emancipacije ne treba i ne može da bude ženski problem. Muškarci je moraju sami pokrenuti iz osećanja sopstvene nelagode koju imaju živeći u patrijarhatu. A njihova nelagoda je jako velika i raširena, sigurna sam, ali treba da je osveste. Važno je to preispitivanje rodnih identiteta, ali to nije nimalo jednostavno u ovom istorijskom trenutku, kada nas kapitalizam tera da kapitalizujemo svoje identiete i pretvaramo ih u lični kapital - odgovara Marina i već otvara novu problematiku.

Ipak pre nego što joj dozvolim da nastavi priču o politici identiteta, ja joj ispovedam svoju slabost i govorim indirektno kako mi nekada dođe da dignem ruke od svega i samo padnem u zagrljaj nekom mačo otelotvorenju mračne strane Toma Hardija da sa mnom radi šta hoće. (Povraća mi se dok ovo pišem iako znam da je u pitanju ona vrsta infantilne fantazije kojom sebi olakšavamo činjenicu da postojimo na ovako komplikovanom i haotičnom mestu.) Ona mi objašnjava kako je ceo svet u stanju straha i zbunjenosti u kom sam i ja, što možemo videti po cvetanju autoritativnih sistema i „jakih“ lidera, koji konstantno proizvode te strahove i tako zapravo opstaju. Možda ja samo svoj strah manje javno pokazujem i bolje se držim.

1540991360221-02

Ali vratimo se identitetskim politikama i skratimo mi ove muke!

- Ideja o ljudskim pravima je i te kako forsirana u momentu kada je kapitalizam imao veći kapacitet da iskoristi ljudske potencijale. Ali sada je faza u kojoj su mnogi ljudi suvišni za taj isti kapitalizam. U tom smislu politika identiteta zaboravlja drugu stranu stvari. Jedno je da li vas priznaju u svojoj različitosti, a drugo je da li vi učestuvjete u podeli društvenih resursa. Obim bogatstva se apsolutno povećava, ali se smanjuje udeo kojim raspolažu najsiromašniji i siromašni. Politike identiteta su nedovoljne i besmislene ukoliko nemate porast i kolača i udela u kolaču. Jer mi smo o politikama identiteta razmišljali na način prepoznavanja i preraspodele resursa u vreme razvijenog kapitalizma i multikulturalizma kada se kolač širio i kada je bila jaka ideja socijalne države. To danas nije slučaj, pa su mnogi recepti za popravljanje stvari u suštini zastareli i neprimenjivi na nas ovde. Zato se treba zapitati da li bi politike identiteta uopšte bile bitne i koliko bi bile bitne ako bismo svi imali isti pristup resursima, bar onim bazičnim- pita Marina Blagojević Hjuson.

Ja ovde već polako tonem u očaj potpomognut mentalnom iscrpljenošću jer dugo nisam vodila ovako složen razgovor, dok Marina (valjda su u pitanju godine prekaljenog iskustva) insistira na optimizmu. Govori o tome kako ipak postoji pozitivan trend u promenama koji nikada ne smemo zaboraviti kao i da je promena prirodna pojava koja se kad-tad događa svim zatečenim stanjima. Govori kako moramo učiti iz prošlosti i kako ni jedan poraz to nije ako iz njega uzmemo lekciju. Ona čak nagoveštava i da bi u nekoj budućnosti svoje misaone sposobnosti i stručna znanja, (a svako ko je izdržao sa mnom do kraja ovog teksta nazire koliki su napori u pitanju), mogla da uloži u traženje i nuđenje rešenja.

Iz sujeverja neću ništa dalje govoriti o tome. Ali kad ova žena nešto poželi ona to i ostvari. Jer da nije tako, ne bismo sedeli jednog sunčanog jesenjeg dana u Vrdničkom raju, pričajući o promeni i o tome, kako i pored tog ogromnog straha kojim nas hrane, u njenom dvorištu raste jedna jabuka koja rađa toliko plodova da to mora biti znak da na ovom svetu ima mesta za sve.

Ovaj serijal nastao je uz podršku AVON Srbija.
Više na VICE
VICE Kanali