Ove fotografije urušavaju normu "muškog pogleda"

Žene su često isuviše često zanemarene u fotografiji. Kako da nastavimo da se borimo sa ovim ignorisanjem? Moj odgovor je ova kolumna, "Žene očima žena". Iako je to tek početak rešavanja ovog problema, ja, autorka i fotografkinja, nadam se da ću slaviti neverovatno moćne ženske glasove koje imamo u fotografiji, time što ću ponuditi uvid u njihov rad.

Od njene dvanaeste godine, pa možda čak i od ranije, rad fotografkinje Vitni Habs je ukorenjen u remećenju. Od mladih dana je razumela da su pogledi muškaraca fiksirani za nju, iako u to doba to nije umela da iskaže. Pod uticajem pokreta Riot Girrrl, od tada se trudila da se pobuni protiv tog fiksiranog, muškog, pogleda. "Na prvom času fotografije u prvom srednje su mi pokazali Edvarda Vestona, i od tada sam počela to da koristim", kaže ona. "Kao pank verzija Frančeske Vudman".

Kada je završila srednju školu, Habs je obrijala glavu i iz svog rodnog Los Anđelesa se preselila u Sent Luis, Misuri, doputovavši međugradskom autobuskom linijom. Tamo je živela u pankerskim kućama, a takođe i radila u prodavnici ploča i fanzina kojom je upravljala zajednica, a živela je i u oblasti zaliva San Franciska, i u Portlandu u Oregonu. U Portlandu je u podrumu napravila mračnu komoru, organizovala iznajmljivanje foto-aparata, učila ljude kako da fotografišu, i organizovala umetničke izložbe.

Živeti i studirati u Portlandu u to doba nije bilo skupo, kaže Habs, pa je noću išla na predavanje fotografije u boji. Nakon dve godine, njen profesor Džon Malen joj je rekao da bi mogla da upiše fakultet umetnosti. Kada je 1995. završila srednju školu, nije znala da je to uopšte moguće. "Nisam znala da mogu da odem na fakultet umetnosti, ali sam znala da ću kada diplomiram i dalje moći da budem angažovana u Riot Girrrl“, kaže ona. Prijavila se na jedan koledž, kalifornijski koledž umetnosti, i primili su je. Tamo je učila sa fotografima kao što su Džim Goldberg i Lari Saltan. Kada je 2005. diplomirala, 2009. je otišla na master iz lepih umetnosti na Univerzitetu južne Kalifornije, gde je radila sa veličinama kao što su Ketrin Opri i Džejms Velling.

Njeni Riot Girrrl koreni su putovali zajedno sa njom. "Posle završetka osnovnih studija, postala sam frustrirana time što su muškarci kroz istoriju iskorišćavali žensko telo i ženski identitet. To su bil drugačija vremena, i na predavanjima istorije fotografije smo učili samo o muškarcima. Razmišljala sam, ’Gde se ja uklapam u ovo? Gde se sve moje prijateljice uklapaju u ovo? Kako da budem feministkinja, a da mi se dopada nešto u čemu toliko dominiraju muškarci’? Trebalo mi je pet godina da to upijem, svarim, izrazim i počnem da izbacujem iz sebe“, kaže ona.

Jedan od projekata na kojima je Habs radila da bi se pozabavila fiksiranim pogledom muškaraca je bio Body Doubles iz 2016, u okviru koga je fotografisala žene u različitim fazama razodevenosti, sa licima sakrivenim papirima raznolikih struktura i tkaninama jarkih boja. Ovaj serijal je bio njen način da blokira muški fiksirani pogled, gledajući na žene sopstvenim očima. "Ako sam odgojena na podlim pogledima iz časopisa Plejboj, podlim pogledima na kutijama porno filmova u video klubu, na modi, na Riot Girrl i Edvardu Vestonu, kako da u glavi pomirim sve te prizore koje sam upila u veoma podložnom i naivnom uzrastu?", pitala se Habs. "Sve je to predmet fiksiranog muškog pogleda, osim dela Riot Girrrl… postavljala sam mnoga pitanja, ali odgovori mi nisu obavezno bili potrebni, pa sam se zapitala, ’Kako ovo da istražim i postavljam ta pitanja, i kako bi izgledalo kada bih ja slikala žene“? Njeni radovi iz ovog serijala trenutno se mogu videti na bijenalu u Sinsinatiju, FotoFokus – najvećem fotografskom umetničkom bijenalu u zemlji – u galeriji Konverdžis Akademije umetnosti u Sinsinatiju.

Izložba The Madeleine Cake (2017.) u galeriji Sitjuejšns u Njujorku, sa umetnicom Alikom Kuper, istražuje slične teme kao i Body Doubles. Habs je izložila autoportrete nastale tokom dve decenije rada, kao i lutku umotanu u crni pliš. "Snimila sam autoportrete i prikazala ih svetu zato što sam imala prilike za to, i to je za mene bio način da kažem, ’Ako slikam žene, trebalo bi da slikam i sebe i da vidim kakav je to osećaj. Da li je reč o izvedbi, ili o ženskom telu?"

Habs sada predaje fotografiju na Univerzitetu Alfred u zapadnom Njujorku. U svojim novim radovima, nada se da će pomešati svoje uporište u Riot Girrrl, akademskom radu i profesuri. "Uvek je zabavno sastaviti moje umetničko obrazovanje, profesorku u meni i Riot Girrrl u meni“, kaže ona. "Kako mogu da funkcionišu zajedno u jednom prizoru? Ne znam, i to je ono što se uvek pitam".

Radi na knjizi crno-belih fotografija, dok se takođe poigrava i sa pokrentim slikama i skulpturom. U suštini, uvek želi da njen rad i dalje bude izazovan za nju i da joj izaziva nelagodnost. "Jednostavno stalno moram da doživljavam nešto novo, zato što život ume da postane stvarno dosadan“, kaže ona. "Kako to da poremetim? Kako da iznenadim sebe? Tako što ću poremetiti svoje sopstvene norme, eto kako."