Quantcast
Život iznutra

Kakav je osećaj izreći smrtnu presudu

Kad sam se kandidovao za mesto sudije, znao sam da će u sklopu posla biti i izricanje smrtne presude, svidelo mi se to ili ne.

PisaoMike LynchilustracijeLeonardo Santamaria

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

Pogubljenje je bilo zakazano za šest popodne. Znao sam to jer sam ga lično zakazao.

Trebalo je sačekati pored telefona nešto više od sat vremena. Ovo je bila prva smrtna presuda u poslednje tri decenije zbog ubistva policajca. Predsedavao sam poslednjim sudskim zasedanjem, pa je postojala mogućnost da će me pozvati da otkažem pogubljenje.

Žalbe osuđenika odbili su i apelacioni sud i guverner Teksasa. Njegovi advokati pokušali su da sklope dogovor sa tužilaštvom kako ne bi bio pogubljen, ali ni to im nije pošlo za rukom. Imao je još jednu, poslednju šansu: odbrana je mogla da mi u minut do dvanaest dostavi neke nove ubedljive dokaze pa bih morao da intervenišem i obustavim proces pogubljenja. Potencijalno, čekala me je odluka o nečijem životu ili smrti koju bi trebalo doneti praktično u trenutku.

Čekao sam, a minuti su prolazili. Osetio sam nemir. Godinama sam predsedavao ovim suđenjem, optuženik je sa vremenom osedeo i ostario. U zatvoru je beležio besprekorno vladanje, pomagao drugim zatvorenicima. Nije bilo lako uvideti na koji način on još uvek predstavlja pretnju po društvo, što je uslov za izricanje smrtne kazne u Teksasu. A sad će ga, osim ukoliko se ne desi neko čudo, pogubiti sistem u kom sam ja imao ključnu ulogu.

Gledao sam kroz prozor, zavideo ljudima koji su polako odlazili sa posla, neko kući a neko na piće. Najzad je prošlo i šest a telefon mi nije zazvonio. Uključio sam TV i iz večernjih vesti saznao da je pogubljenje bilo održano po planu.

Krenuo sam kući u sumornom raspoloženju. Kao sudija, obično sam bio ponosit i samouveren po pitanju posla, ali posle svakog slučaja u kom se tražila smrtna kazna, spopalo bi me užasno osećanje. Nekad bih sebe racionalizacijom ubedio da je moje učešće u tom procesu bilo minimalno, da su samo porotnici ti na kojima leži odgovornost za smrtnu presudu. Ali nekad bih se zapitao da li sam u stvari već dugo deo jednog varvarskog sistemu.

Kad sam se kandidovao za mesto sudije, znao sam da će u sklopu posla biti i izricanje smrtne presude, svidelo mi se to ili ne. Ali u svih osam takvih slučajeva kojima sam predsedavao, bar po jednom morao sam da se suočim sa ovim sumnjama. Još uvek se jasno sećam svih tih trenutaka.

Prvo suđenje odigralo se 1998. Optuženi je silovao i izbo svoju prijateljicu. Porota ga je proglasila krivim za teško ubistvo, alina meni je bilo formalno izricanje presude. Na licu osuđenika nije se videla nikakva emocija – jedino što mu je tokom suđenja privuklo pažnju bili su snimci sa mesta zločina i fotografije sa autopsije. Evidentno, bio je u pitanju psihopata nesposoban da iskusi pokajanje. Ipak, pošto sam čak i takvom čoveku izrekao smrtnu kaznu, naglo sam ožedneo. Popio sam dve velike čaše vode zaredom.

Pitao sam se da li mi je zaista grlo suvo, ili imam potrebu da sperem reči koje sam izrekao iz usta?

Nekoliko godina kasnije, trebalo je da potpišem sudski nalog za izvršenje kazne – „ubrizgavanje smrtonosnog sadržaja injekcije koja će osuđeniku okončati život“. Sećam se kako sam gledao to parče papira, uznemiren i neobično nesiguran. U dnevniku sam ostavio zapis o tome kako mi je smetala ideja „da preuzimam na sebe božije zaduženje“. Čuo sam da je jedan drugi sudija imao običaj da na svojim nalozima pored potpisa ostavi i smajli simbol. Nisam mogao to da razumem.

Dnevnički zapisi pomogli su mi da održim ravnotežu i objektivnost. O jednom od osuđenih na smrt, pisao sam sledeće: „Gotovo uvek sedeo je glave blago nagnute unapred, oborenog pogleda.“ Nije pokazivao emocije tokom suđenja, ali tokom izricanja presude pogledao sam ga u oči. Kasnije sam to ovako opisao: „Nikad neću zaboraviti taj prizor. Delovao je majušno, bespomoćno, patetično. Pogled mu je bio sličan pogledu srne pred farovima automobila. Osuđen je za brutalno, sadističko ubistvo, teško bi bilo reći da nije zaslužio ono što će dobiti – ali u tom trenutku uspeo sam da sagledam njegovu ljudsku stranu, stranu koju je njegova porodica volela.“

„Kad bismo samo mogli da pogubimo tu lošu stranu a poštedimo onu dobru.“

Drugom prilikom, advokati osuđenika su me pozvali dok smo čekali izvršenje kazne. Već su uložili sve prigovore i žalbe, ništa nije uspelo. Samo su želeli da mi ponude da zajedno dočekamo pogubljenje. Isprva mi je ta ideja zvučala poremećeno i bezdušno – da sedimo i pijemo dok čoveka ubijaju! Ali znao sam te advokate; bili su odgovorni, saosećajni ljudi. Tokom razgovora, shvatio sam da je pomisao na pogubljenje njihovog klijenta mučna koliko meni toliko i njima. Želeli su da zajedno obeležimo taj trenutak u nadi da će nam svima biti malo lakše. Pridružio sam im se. Bilo je to svečano veče određene terapijske vrednosti, daleko bolje nego da sam sedeo sam u kancelariji.

Dugo sam razmišljao o penziji ali prelomio sam tek pre šest godina, po izricanju još jedne smrtne kazne – rekao sam sebi „dosta je bilo“. Od tada se sa ponosom i zadovoljstvom prisećam svoje karijere, uprkos tim užasnim, neprijatnim trenucima.

To je valjda bila cena moje profesije.

Majk Linč, sudija u 167. distriktu države Teksas, penzionisao se 2012. godine.