Stvari koje su nam roditelji branili da radimo

S obzirom na to kakvih sve nesrećnih slučajeva ima, mogu da kažem da su roditelji bili okej tokom mog odrastanja. To kažem sa ove distance, kada osećam zahvalnost za odlaske na more tokom inflacije i kupovine svih mogućih Lego kompleta. Ali taj odnos je bio uzajaman, jer u prilog njihovog dobrog roditeljstva ide činjenica da sam ja bio zlatan klinac. Ozbiljno, ja sam bio protip deteta kog ste mogli da smestite u reklamu za kornfleks. Stoka sam postao tek mnogo kasnije.

Ali u tom čudnom mehuru bezbrige tokom odrastanja devedesetih, sećam i brojnih restrikcija koje nisu dolazile iz elektrodistribucije, kao što je bilo uobičajeno, već od roditelja. Da, bio sam kažnjavan mnogo puta i konstantno su mi branili da radim neke stvari. Sad kad razmislim, neke od tih zabrana su imale smisla. Nije kao da bih iste ikad primenio na sopstvenoj deci, ali su kod mene upalile. Međutim, neke su bile potpuno besmislene.

Na primer, bio mi je zabranjen pristup onim igraonicama za Sony Playstation, tzv. Sonitekama. Ne znam kako su roditelji zamišljali da ti objekti izgledaju i šta se dešava unutra, ali kapiram da je igranje plejstejšna u istoj prostoriji sa desetak ljudi njima bilo na granici sa okultizmom. Pritom, nisu mi branili da idem tamo kako ne bih buljio u ekran, kvario vid, krivio kičmu i ubijao ljude u virtuelnom svetu. Dokaz za to je što su mi ubrzo kupili onaj mali Soni kec, pa sam mogao da igram kod kuće do iznemoglosti kad god sam hteo. Ne, nisu hteli da idem tamo kako ne bih upao u loše društvo, jer eto, pretpostavlja se da najozloglašenije kriminale grupe najmlađe članove regrutuju u gejmerskim igraonicama.

Nikada se nisam posebno bavio pitanjem zbog čega mi tačno nije bilo dozvoljeno da posećujem takva mesta. Verovatno u početku nisam imao potrebe da znam, jer sam imao svoju konzolu. Priznajem, prelako sam prodao svoj mladalački bunt.

Ne želeći da se osećam usamljeno u sopstvenoj uskraćenoj mladosti, pozvao sam nekoliko prijatelja i pitao ih koje su najbesmislenije zabrane kojima su oni bili izloženi.

VICE: Ćao Pavle, šta je tebi bilo zabranjeno dok si bio klinac?

Pavle: Sećam se da je ćale meni i mom bratu branio da gledamo Nindža kornjače

Šta, nikada niste gledali Nindža kornjače?

Gledali smo, ali krišom. Kada bismo čuli da ćale dolazi, brzo bismo promenili kanal. On bi nas pitao “Šta radite to, da niste gledali Nindža kornjače?” a mi bismo se pravili ludi kao “Ne, šta ti pada na pamet?”.

A zbog čega vam to nije bilo dozvoljeno? Koji je bio njegov razlog?

Pa ne voli takve crtane filmove sa nasiljem i “nakaznim” likovima, jer je smatra da podstiču nasilje i ne uče nas ničemu.

I ti baš ništa nisi naučio iz Nindža kornjača?

Naučio sam da se treba boriti za dobro i da je porodica najvažnija stvar.

Šta misliš, zašto tvoj otac nije video te iste vrednosti?

On je video samo Šredera, Kranga, nakaze i nasilje.

A šta vam je dopuštao da gledate? Koja je bila alternativa, zamena za Nindža kornjače?

Pa, ne znam… Fudbal, haha.

Da li misliš da je preterivao?

Možda je malo preterivao, ali generalno se slažem da deca ne treba da gledaju baš previše brutalne i nasilne scene. A sve je više takvih crtaća.

Da li bi bilo gore da vas je uhvatio kako gledate Nindža kornjače ili porniće?

Pa ne znam, baš smo bili mali za porniće. Ali to bi bilo previše čudno. Ne znam šta bi bilo gore od ta dva. Verovatno Nindža kornjače. Pornići barem nisu nasilni (u većini slučajeva) i može iz njih nešto da se nauči.

Da li bi mu nekada priznao da ste, uprkos zabrani, ipak gledali Nindža kornjače?

Pazi, on je znao da mi gledamo, siguran sam u to. Tako da nas je, u neku ruku, ipak puštao da gledamo, a zamerao nam je jedino ako sam primeti da na televizoru idu Nindža kornjače.

Haha, puštao vas je da gledate, da se čeličite malo i spremate na surovost života.

Verovatno.

Da li ćeš ti svojoj deci braniti da gledaju Nindža kornjače ili će to biti porodična aktivnost u kojoj ćete svi uživati, bez straha da ćale (deda) upadne i otme vam daljinski?

Neću im braniti da gledaju Nindža kornjače, ali ću im svakako braniti da gledaju nasilne crtaće.

VICE: Da li možeš da se setiš nečega što ti je bilo uskraćeno?

Sanja: Ovo je bilo kratkotrajno i nije bila zabrana koliko je više bilo pokazivanje zabrinutosti. Prvu Hari Poter knjigu sam dobila od tetke čim je izdata na srpskom, dakle negde 2000. ili 2001. I do 2004. sam imala prve četiri knjige. Bila sam toliko opsednuta da sam ih sve pročitala po nekoliko puta, napamet znala većinu, noću sam se budila i buncala u snu nešto za Harija Potera. I morala je pod jastukom obavezno da mi bude neka od tih knjiga.

Roditelji su popizdeli i sakrili su mi knjige. Rekli su da moram da pauziram sa tim.

Da li su ti vratili kasnije?

Jesu, posle nekoliko meseci, čim sam se malo okupirala nečim drugim.

I ti si nastavila da ih čitaš?

Jesam, čitala sam nove delove i sve, ali nisam bila opčinjena.

Da li misliš da su okej postupili i da li bi ti uradila isto na njihovom mestu?

U potpunosti. Okej je bio njihov postupak i ja bih isto uradila. Mislim, kukala sam ja, ali zajebi. Da vidim dete kako mi bunca usred noći, može da kuka koliko hoće, da zove Dalaj Lamu da mu se žali, ne interesuje me.

VICE: Šta je tebi bilo uskraćeno?

Viktor: Da pušim.

Sa koliko godina si prvi put poželeo da pušiš?

Sa devet.

Pa, dobro, zabrana je nekako logična. Zašto si uopšte hteo to tad da radiš, zar nisi mogao da tražiš lizalice ili sladoled?

Mogao sam, ali njih bih dobio. Ima tu više faktora. Glavni je što su u kući bukvalno svi – ćale, keva, baba, stric koji je non-stop svraćao – pušili pljuge. I meni nije bilo jasno zašto ne mogu ja da pušim, ako ljudi koje najviše na svetu volim to rade. Nemam pojma, bilo mi kul, pretpostavljam. Pričamo o periodu od pre 20 godina.

Kako si se borio sa tom zabranom?

Prvo sam shvatio da mi je zabranjeno kada sam krišom uzeo kevinu cigaru iz pepeljare, a ona mi lupila šamarčinu. Onda sam se krio po štekovima sa drugarima iz dvorišta i “pućkali” smo, znaš ono klinački? Ali bi me skoro uvek provalili i ubijali od batina.

Ali ti si bio uporan.

Pa, bio sam uporan u želji da propušim. Stalno sam počinjao, uzimao na kvarno, tako na rođendanima i to. Počeo sam redovno da pušim sa 15, tako, početkom srednje škole. Tada već nisu mogli da me kontrolišu, niti da urade bilo šta.

Kako bi ti postupio na mestu svojih roditelja?

Isto. Pa gde da puši dete sa devet godina? Ne bih im branio kasnije, u nekom malo zrelijem dobu, ako sam već i sam pušač. Da ne pušim, verovatno bi bilo drugačije.

VICE: Za šta si od roditelja dobila prosto “NE”?

Ana: Ćale mi je jednom zabranio da odem u Osijek kod dečka, kog je upoznao, jer je mislio da će tamo “Ustaše da me ubiju”.

Čekaj, on je upoznao tog tipa i nije te pustio da ideš za Osijek kako te drugi Hrvati ne bi ubili?

Da.

Je l’ misliš da je stvarno strahovao za tvoj život ili je samo imao problem koji ima većina očeva kada ćerka treba da ode kod dečka?

Nemam pojma, nije se bunio uopšte kada je dečko dolazio kod nas. Bio je u fazonu “Tamo je bio rat, neko će te ubiti. Njegovi roditelji su okej, ali šta ako komšije saznaju odakle si?”. Ima on te tripove, kao sada kada idem u Tursku ili kada sam bila u Ukrajini, ali ne pokušava da mi zabrani.

Ali ti si ipak otišla?

Da i popizdeo je. Nije mi se obratio tipa osam meseci. Kada bi mi dečko došao, pričao bi sa njim normalno, a mene kulirao. Bukvalno ima 12 godina.

Da li postoji neko mesto na planeti gde ti ne bi pustila sopstvenu decu i postupila isto kao tvoj brižni otac?

Ne. Bilo bi mi frka da moja hipotetička deca odu u Siriju sada, možda. Ali ne bi him zabranila da idu.

VICE: Šta ti je bilo zabranjeno?

Đorđe: Nisam smeo da ostajem do “kasno”. Tipa, do 18. godine sam tokom nedelje morao da budem kući do 12, a vikendom bih mogao da ostanem do dva.

Kako si se nosio sa tim vremenskim ograničenjem?

Jako teško. Cela ekipa sa kojom sam izlazio je mogla da ostaje do kad je htela, a ja sam morao da se vraćam ranije. I bilo mi je mnogo glupo da kažem da moram da idem jer me “mama i tata ne puštaju”, pa sam folirao kako sam umoran, pa kao moram da palim ranije, a ono žurka tek počinje.

Misliš da su ti poverovali?

Ne verujem, sumnjivo je bilo što sam svakog vikenda umoran. Znali su da sam luzer.

Da li bi ti svojoj deci ograničavao izlaske?

Uh… dozvoljavao bih im do 3. Eto.