Музика

Palpov album ’This Is Hardcore’ je predvideo ovaj posrani svet

Šesti album ikona britpopa je mračan, prljav i esencijalan za razumevanje savremenog života.

pisao Andrea Domanick
05 April 2018, 4:49pm

Martyn Goodacre/Getty Images

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na NOISEY

This Is Hardcore često je slavljen kao samrtnički ropac britpopa, žestokog britanskog kulturnog pokreta obeleženog borbenošću radničke klase i iskrenošću u pop muzici. Bendovi kao što su Oejsis, Blur i Sued su se pojavili da svrgnu tužnjikavu distorziju šugejza i grandž pokret iz SAD, vođeni zajedljivom vrstom kulturološkog ponosa koji se lepo uklopio sa usponom Tonija Blera i Novih Laburista.

Palp će se pridružiti ovim bendovima u formiranju „velike četvorke“ britpopa, ali uvek će ostati autsajderi, na sebi svojstven način. U trenutku kada je britpop 1993. godine preuzeo dominaciju, bend je postojao već 15 godina, i neće postići uspeh sve do naredne godine, albumom His ’n’ Hers. Čak i tada, frontmen Džarvis Koker nije bio kul faca, kao momci sa postera, Dejmon Albarn i braća Galager. Bled i krakat, odrastao je kao introspektivni otpadnik, sa prevelikim socijalnim naočarima. Kao tinejdžera su ga kombijem oteli pedofili, nakon što mu je majka rekla da bi trebalo da bude društveniji, ali ih je nadmudrio svojim sarkazmom. Shodno tome, Palpove pesme – kao što su „ Pink Glove“, „ Mis-Shapes“, i naravno, himna radničke klase, „ Common People“ – uvek su odražavale određenu dozu posmatračkog skepticizma, manje sklone tome da slave Britaniju ili je hvale, a više tome da je kritikuju. Taj etos gubitnika će dovesti Pulp do statusa glavnih zvezda na Glastonberiju 1995.

Do 1998, „Kul Britaniju“ je besramno preoteo novoizabrani Toni Bler, dok su glasove britanskih radničkih gradova koji su nekada bili puni nade bili ugušeni zatvaranjima rudnika i šampanjskim socijalizmom Novih Laburista (Blerov tim je navodno pronašao Kokera na odmoru u Njujorku, da bi ga pitali da podrži kampanju za izbore, na šta im je Koker rekao da fino „odjebu“; kasnije će ih i zvanično kritikovati na potcenjenoj B strani Hardkora, „ Cocaine Socialism“.).

Britpop je sada postao stočna hrana za tabloide, prava pop histerija izvitoperena u prefabrikovani Spajs svet, dok je disidentska palica prešla u ruke pitkijih cinika, Rejdioheda. Blur je odbacio pokret godinu dana ranije, i potpuno se ugledao na Pejvment na svom istoimenom albumu, dok su Oejsis postali sopstvena karikatura. Što se Kokera tiče, on se smuvao sa devojkom u trendu, Kloi Sevinji, i navukao se na kokain, i njegova faca, sada bez naočara, krasila je naslovne strane časopisa i zidove spavaćih soba. Konačno je postao rokenrol seks simbol, tačno na veme da ga uškopi šuplja kuknjava Koldpleja i Travisa. Srčani momentum nastupajućeg milenijuma koji je Palp dočarao u hitovima kao što je „ Disco 2000“ – momentum koji je doveo Kokera tamo gde se obreo – je naglo prekinut.

A onda je Palp bacio svim rukavicu u lice sa This Is Hardcore, nemilosrdnim lamentom i mamurlukom na dan posle revolucije – ili je sve to samo bila žurka u trendu? Šesti album benda smesta je dočekan kontroverzom. Njegov omot, autora Pitera Savila i Džona Karina, sadrži tajanstveni portret holivudske lepotice, sa nagim torzom povijenim iznad posteljine od crvenog satena. Njen izduženi vrat je pod uznemirujućim uglom u odnosu na njena otvorena usta i hladan pogled, dok su drečava ružičasta slova naziva albuma besramno ispisana po njenoj koži.

„Ovo je seksizam“, pisalo je na grafitima nažvrljanim po promotivnim posterima za Hardkor u londonskom metrou, pored „Ovo je ponižavajuće“ i „Ovo vređa žene“.

Teško je reći da li je vandalima iz podzemne promakla Palpova poenta, ili su mu pomogli da je dokaže. Na This Is Hardcore, heroji britanske radničke klase se nose sa slavom, hedonizmom, uspehom, novcem i grotesknim izvrtanjem stvarnosti koje sve to prati. To nije njihov najbolji album, niti najpopularniji – čak su i tvrdokorni fanovi bili skloniji da preskaču pesme koje nisu singlovi – ali to je takođe i razlog zašto je u pitanju umetničko dostignuće koje i dalje odjekuje, možda više nego ikada, nakon propasti „kul Britanije“ u kojoj je nastao.

Možda još više uznemirujuća stvar od omota je bila muzika. Nestale su pijane disko himne za neprilagođene, nostalgija iz predgrađa, monumentalni sintisajzeri, i seksualno nabijene kritike klasnog sistema koje su lansirale namučeni šefildski kvintet u zvezde, sa njihova prethodna dva albuma, His ’n’ Hers i kamenom međašem iz 1995, Different Class. Na njihovo mesto je došlo nešto mračnije, nešto čudnije, prepuno duvača nalik muzici iz pornića, šuplje balade iz koktel barova, sumorni seks i klaustrofobična smrtnost. Prvi tonovi pesme koja otvara album, „ The Fear“, na trenutak nagoveštavaju narastajući momentum ranijih hitova kao što su „ Lip Gloss“ i „ Do You Remember the First Time“, ali brzo otkrivaju sebe kao nešto sasvim suprotno, sa sporim molskim akordima i snizilicama. Osećaj je kao da je čitava stvar trula, kao loša obrada sebe same.

„This is the sound of someone losing the plot / Making out that they’re OK when they are not“, peva Koker preko vrišteće gitare iz horor filma. Ako sam naslov pesme nije dovoljno jasan, snimak je oda kokainskoj paranoji koja služi i kao mizanscen za egzistencijalističku vrtoglavicu pesama koje će uslediti. Refren stiže sa horom – vrištećim, hiperboličnim, gotovo neslušljivim – koji je inače muzičko sredstvo koje se vezuje za eterično i poletno, a ovde je izopačen u nešto uznemirujuće i nepodnošljivo.

Ova uznemirujuća iskrivljenja Palpovog karakterističnog disko popa su suptilna – sintovi koji su pomalo previše empatični, duvači koji su pomalo isuviše procesirani – ali u tandemu sa Kokerovim tekstovima, potcrtavaju kako nešto čemu verujemo i što nam je poznato lako i podmuklo može da se pokvari, a da mi to ni ne shvatimo. Ništa od svega toga ne deluje posebno namerno, ili kao da bend pokušava nešto da saopšti. To su Koker i Palp, bez promišljanja, kakvi samo umeju i da budu.

Nakon karijere koju je proveo razmačinjući zavese sa života i svetova oko sebe, Koker se ovde okrenuo sebi. Hardkor nije pripovedanje, već osvrt na samog sebe. On odbacuje mračni samoprezir kojim je na prošlim albumima bio ponosno ogrnut kao plaštom, zajedno sa loše skrojenom kožom poznate ličnosti. Tu nema ega ili samosažaljenja; šta više, često ima duhovitosti („Nisam Isus, iako imamo iste inicijale“), koja je sredstvo koje ne treba potceniti, kada se u obzir uzmu teško svarljive teme na ovom albumu. Mada, najčešće je u pitanju iskreno svođenje računa, uz moralnu kompleksnost, i zapitanost nad time kako smo, dođavola, došli do ovde. Koker je možda slavan, ali okretenjem svoje britke lupe ka samom sebi, on stavlja publici ogledalo pred lice.

U narednim pesmama se hvata u koštac sa time što ga je otac napustio („A Little Soul“), sa starenjem i marginalizacijom („Help the Aged“), očekivanjima društva („I’m a Man“) i – kakva bi drugačija ploča Palpa mogla da bude? – seksom, i njegovim brojnim implikacijama, u naslovnoj numeri. Koker je devijantni, nezasiti apetit ranjih pesama, kao što je „Pencil Skirt“, zamenio nečim više kliničkim, upoređujući uspeh sa životom porno zvezde. To je seks nalik psima koji mehanički jurcaju za automobilima („To ide tu / A to ide tu, uuu / I onda je gotovo“), seks kao moć („Ovo sam ja na tebi / I ne mogu da verujem da mi je ovoliko dugo trebalo“), seks kao neizbežni ustupak modernog života („Ne može da budeš posmatrač, o, ne / Moraš da upotpuniš svoje snove“). On rascepljuje mističnost i zavođenje onoga što je na dohvat ruke, ali neuhvatljivo, sve dok ne preostane ništa osim nas samih, nagih i usamljenih.

Čitav Hardkor je, u tom smislu, kao nemilosrdni antiklimaks u odnosu na Different Class; zaljubljena začuđenost pesme „Something Changed“ postaje predvidljivi neuspeh veze u pesmi „TV Movie“; psihodelična mladost „Sorted for Es and Wizz“ postaje očajnički, omatoreli hedonizam pesme „Party Hard“; potencijal „Disco 2000“ postaje prizemnost i impotencija pesme „Dishes“.

„Želeo bih da pretvorim ovu vodu u vino, ali to nije moguće / Moram da obrišem ove sudove“, peva Koker. Pa, to je život, zar ne? „A zar nisi srećan što si živ? / Sve je moguće“, ispaljuje u sledećem stihu, promuklog glasa i u blagom falšu, kao da će ako to otpeva uverljivije, to biti veća istina. Ili je možda malo isuviše istina. Ako smo živi, niko od nas – a naročito Koker – stvarno ne može da se požali, ali zbog toga se ne osećamo ništa manje prazno. To je majstorsko razmišljanje o poznatom paradoksu koji većina nas radije ne bi raščlanjivala, i zbog toga je to jedan od najemotivnijih momenata na ovom albumu.

Hardkor je dobro prošao, dosegao je broj jedan u UK, ali Palp i njihova vedra baza fanova više nikada nisu bili kao pre. To je težak album, i donekle ne možemo da krivimo ljude zbog toga što nisu želeli da slušaju kako njihovi ljubimci običnog sveta lamentiraju nad time što previše piju i drogiraju se, i što stare. Ali to nije zato što je, kao kod svih, od Elvisa do Tejlor Svift, tematika nerelevantna i samougađajuća, već baš zbog toga što je toliko relevantna. Hardkor nudi brutalno iskren osvrt na tamnu stranu ljudskosti, mitove meritokratije, i zablude i ustupke koje pravimo da bismo održali korak sa konkurencijom u savremenom životu. Danas slavimo Rejdiohed zbog toga što je na OK kompjuteru ukačio taj trenutak razočaranja stavom mi protiv njih, ali Hardkor je taj koji nudi težu, nemilosrdnu istinu: postali smo kao oni.

Realnost običnih ljudi, kao što Koker opaža u istoimenoj pesmi, je da se svi mi skrasimo, na ovaj ili onaj način. Hardkor je Ok kompjuter za on među nama koji su izabrali zadovoljstvo i angažovanje. A ako ćemo iskreno, to smo svi mi. Svi izaberemo zadovoljstvo, ako možemo. Svi bismo želeli da budemo bogati, kada bismo to mogli. Tom Jork pušta muziku na žurkama na nedelji mode, ali ne vidimo da se hvata u koštac s time na narednoj otuđenoj pesmi Rejdioheda. Verovatno bi izneo argument, i to s punim pravom, da ima mnogo krupnijih, pokvarenijih riba u moru kojima se treba pozabaviti.

Ali baš iz tog razloga je još bitnije da postoje bendovi kao što je Palp, i albumi kao što je This Is Hardcore, koji su tu da spoje neugodne tačke između Običnog Čoveka i Face. Koker je pogledao unaokolo i video kako individualizam koji je hvalio proždire kolektivno delovanje i društvenu svest koje je trebalo da uzdigne. Nije teško uočiti paralele danas – prolazni pop momentum „Common People“ u trenutnom samozadovoljstvu hešteg aktivizma; uskogrudo „Jorkijansko“ zadovoljstvo time što ti problemi nisu naša krivica. Pouka Hardkora, i njegova priča, je da je da bi došlo do promene – stvarne promene – potrebno ovladati nekim osećajem moralne kompleksnosti i zamršenosti. Teško je progutati tu pilulu. Sva muka života u neprekidnom, lažno predstavljenom kulturnom šoku posle 2016. je u težoj, ličnoj spoznaji da naše dobre namere kurcu ne vrede. This Is Hardcore je tu da nas podseti na to – nije u pitanju kriza vere, već mirenje sa činjenicom da, „Pretpostavljam da smo ovo i zaslužili“.