Zašto volimo ljude koji nam ne uzvraćaju ljubav

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Zaljubljena sam u istu osobu već 11 godina. Kažem zaljubljena, ali to nije zapravo zaljubljenost, zato što se naša poslednja značajna interakcija desila pre osam meseci kad sam ga saterala u ćošak u ve-ceu. To je trebalo da bude grandiozan potez: u mojoj glavi trebalo je da ga zaskočim, kažem mu da želim seks s njim na licu mesta u toj klonji a on bi bio toliko oduševljen tim mojim nehanim stavom da bi mi konačno uzvratio ljubav. Ali u stvarnosti me je odbio. A onda sam ga preklinjala. Potom me je elegantno zaobišao, otključao vrata i izašao. Izraz savršeno nezainteresovane dosade na njegovom licu dok je to radio proganjaće me do kraja života.

Ovaj momak, kog ćemo zvati Aleks, odbio me je prvi put kad smo imali 15 godina. Svršio mi je na helanke na kućnoj žurki 2007. godine, potom naprasno prestao da priča sa mnom i sećam se da me je to toliko zabolelo da sam se od šoka ispovraćala po maminom tepihu. Pretvorila sam dva petinga, jedan par helanki i nula sastanaka nasamo u pravu pravcatu romansu. U njegovim očima, mi se nismo ni poznavali 2007. godine.

Sa 15 godina, ridanje na stepenicama sa povraćkom na licu bilo je dramatično bekstvo iz mog inače dosadnog tinejdžerskog života. Sa 26 godina, međutim – kad i dalje juriš za istim dečkom (sada muškarcem) – zapitati se od čega to bežiš i zašto ipak je malko depresivnije.

Kad sam pre nekoliko godina prešla sa tinjajuće trajne ljubavi prema Aleksu ponovo u potpunu ropsku opsesiju, išla sam kod terapeuta zbog agorafobije i opšte panike. Ali umesto da iskoristim vreme da pričam o tome kako ne mogu da izlazim napolje, ili da ustanem iz kreveta, ili što još živim s roditeljima, svaku sesiju pretvarala sam u jednočasovnu fantaziju. Ležala bih na leđima, gledala u tavanicu i pričala o Aleksu: o čemu bi mogao da razmišlja, šta bi mogao da oseća i zašto mi ne uzvraća ljubav. Ponekad bih govorila laži – izmišljala bih lepe stvari koje mi je rekao ili povode za nadu. Ponekad sam se osećala suviše nervozno i posramljeno da ga uopšte pomenem, tako da bih pričala o drugim momcima za koje sam smatrala da me odbijaju, a moj terapeut bi rekao: "Oh, Kiti, ne mogu da te pratim!" – i ja bih osećala, u tom trenutku, kako mi je život prilično uzbudljiv.

To potpuno odbacivanje emocionalne odgovornosti čini neuzvraćenu ljubav toliko neobično zadovoljavajućom. Ajša (27) objašnjava zašto joj je prešlo u naviku da insistira na vezama osuđenim na propast sa ženama koje su strejt: "Pre nego što sam se deklarisala, uvek sam bila u vezama sa muškarcima i gurala ih od sebe", kaže ona. "Zbog toga sam se osećala kao loša osoba – ili sam bila frigidna ili sam bila psihopata. Stalno sam mislila: 'Šta nije u redu sa mnom kad ih ne želim?'"

Ali za Ajšu, lov na strejt žene, iako bolan, bio je neka vrsta olakšanja. "Ako juriš za nekim koga ne možeš da imaš, veoma malo razmišljaš o sebi – razmišljaš o njemu. To je odvraćanje pažnje, zar ne?"

Hiljadu malih poniženja neuzvraćene ljubavi – moljakanje, žaljenje, prekinuti pozivi u pet izjutra, zaključani ve-cei – možda su vredni svega zbog preusmeravanja svakog razočaranja, ambicije i nesigurnosti koju ste ikad osetili u jednu fokusiranu, čovečju tačku. Kad bi vam ta osoba samo uzvratila ljubav, glasi vaša fantazija, sva vaša egzistencijalna teskoba bi iščezla.

Psihoterapeut i specijalista za seks i veze doktorka Meg Džon Bejker kaže mi da je suština neuzvraćene ljubavi retko ona druga osoba. "Često ih ne poznajemo dovoljno dobro da zaista znamo da su sve ono što mislimo da su", objašnjava ona. "Moguće je da ta osoba predstavlja važne strane nas samih kojih ste se odrekli ili potisnuli u životu. To ljubavno osećanje vam zapravo govori da morate da prihvatite te delove u sebi, umesto u drugoj osobi." Takođe, dolazi i do izvesne količine objektifikacije: "Želimo da oni budu nešto samo naše, umesto da ih volimo zbog onoga ko su. Stavljati ljude na pijedestal je retko zahvalno – oni često na kraju padnu s njega i to iskustvo ih povredi. Zašto biste to radili nekome koga volite?"

To je vrzino kolo: volite ih zato što ne volite sebe. A kad biste uspeli, nekim čudom, da ih prevarite tako da vam uzvrate ljubav, verovatno biste ih mrzeli zbog toga. Još jedna serijska neuzvraćena ljubavnica Mia o svojoj zavisnosti od jednostrane ljubavi razmišlja u kontekstu gej sramote: "To je unutrašnja homofobija. Ako izađem sa devojkom, želim da ona bude neko na koga ću biti ponosna. Ona mora da bude nedostižna. To je grozno, ali ne bih želela da izađem s nekim ko je drugorazredan, zato što osećam, ono, homofobiju prema samoj sebi."

To je neuzvraćena ljubav u najčistijem obliku: kad vaše čitavo telo obuzme oštra, pulsirajuća želja, ali ne možete pošteno ni da masturbirate na simpatiju zato što je toliko volite da je ponekad bolno setiti se njenih crta lica – a i inače, zamisliti je da ima redovan seksualni odnos sa odvratnim ništavnim vama bilo bi nekako je ukaljati.

Autobus je primarna vrsta lokacije za ovu vrstu ljubavi. U 31. godini, Mia i dalje izdvaja vreme dok putuje da bi radila ono što zove "realizovanje svojih scenarija". "Pronađem pesmu koju volim, pa zamišljam kako devojka koju volim i ja plešemo na nju, a svi nas gledaju i govore: 'Oh moj Bože, njih dve su tako zgodne.' U ovom trenutku to je 'Barking' od Ramz."

Ako ste rođeni sa sklonošću da se beznadežno zaljubljujete u ljude koji vam nikad neće uzvratiti ljubav, možda ste prokleti za čitav život. Dok ne postanete stabilnija, emotivno odgovornija osoba koja ne oseća sramotu, neuzvraćena ljubav možda će biti vaš jedini oslonac. Čini se da mi je sudbina da čitav život provedem fantazirajući o Aleksu u autobusu.

Ali jedan nedovoljno cenjen način da se izvučete iz tog vrzinog kola bola zapravo bi bio seks sa tom vašom ljubavi. Zato što će taj seks gotovo sigurno biti sranje. Suština neuzvraćene ljubavi jeste u tome da ne postoji nikakva prava seksualna hemija između vas dvoje, zato što, pre i iznad svega, on ne voli vas. Da postoji, verovatno biste sada bili zajedno i uzimali kuću na kredit. Dakle, u krevetu biste bili totalno sranje, zato što biste bili nervozni, nespretni i čudni; i on bi bio sranje, zato što mu se zapravo ne dopadate i može da namiriše vaš očaj. Kad biste bili iskreni prema sebi samo biste odustali, ali vi i dalje gurate napred, bez radosti, i ujutro se nosite sa neprijatnošću i kajanjem. Taj ekstremno govnjiv seks možda bi vas izlečio.

Sa druge strane, ako ste iskusni neuzvraćeni ljubavnik, vi – baš kao i ja – bićete skloni samozavaravanju. Za nekoliko dana ubedili biste sebe da je zapravo bilo "veoma nežno". Zaboravili biste da se niste pogledali u oči nijednom i govorili svakom ko je spreman da vas sasluša da, iako niste svršili, zapravo ste bili veoma, veoma blizu.