Deset načina da iznajmite stan uz manje muke

Ponoć, nedelja na ponedeljak, pijana kao letva, ulazim u sobu i kažem sebi da je vreme. Nema više čekanja, moram da počnem da planiram za budućnost.

Ukucavam podatke u Rightmove Mortgage Calculator da ustanovim koliko bi me koštao jedna skromna garsonjera u centru Brajtona, ništa preterano, ako uzmemo da ću biti sama [podsmeh naglas]. Sa jednim do dva mala psa. Sa verandom koju nikad neću koristiti. Dižem vreme iznajmljivanja sve dok mesečnu ratu ne spustim ispod nivoa mesečne plate. Onda pročitam crvena slova: otplata kredita može trajati između pet i četrdeset godina, obično ne preko starosne granice za penziju. E jeste čudno. Da spustim onda standarde, gde bih mogla da živim a da nije London ili Brajton? (lol) Bristol, Lids, Kardif? Možda gore na severu, pošto su akcenti u trendu? Ali šta da radim kad tamo nikog ne znam, nema sunca, hladno da se smrzneš tako da ako nekog upoznam neće mi biti do skidanja.

Ovo nije samo moj problem. Tuga živa, mislim, ja sam tuga živa jer ne uspevam da prihvatim činjenicu da sam jedna od milenijalsa koji nemaju tatu milionera spremnog da im pomogne oko otplate stambenog kredita, ili bogatu babu da mi ostavi kuću pa da je zavalim nekome. Realno, mi smo u duši isti kao ona generacija kućevlasnika, ali znamo da krov nad glavom nećemo imati dok su nam roditelji živi, a i kad odapnu ćemo morati da se bijemo za nasleđe sa braćom i sestrama. Osim što živimo kao da to ne znamo, ako me razumete? Mediji potcenjuje kolika je psihološke adaptacije potrebno da se pređe od stanja „pijana sam pa na telefonu pokušavam da nađem stan u strogom centru preskupe prestonice uz malo IKEA nameštaja“, do stanja „OK, nema šanse da to izvedem“; bitno da uporno pišu o tome koliko smo nesposobni da se skućimo, što nekako vezuju za navodnu opsesiju avokadom.

Da bi se ta mučna tranzicija u život odrasle osobe malo ublažila, malo upristojila, mora se srediti stanodavni sistem. Mora da postoji situacija u kojoj nismo svi bušni kurtoni koji iznajmljuju kartonske kutijice od po 680 funti. Želim svet u kom reč „stanodavac“ ne povlači automatski reč „torijevac“. Želim svet bez mržnje koju mi danas izaziva svako kome mama i tata kupe stančić na Severu Londona. Bez gorčine i prezira.

Ako uzmemo zdravo za gotovo da će stanovi prosto morati da se izdaju za manje novca – svaki treći stanar mora da diže kredit kako bi platio kiriju, jebote – evo još deset ideja koje bi trebalo implementirati kako bi se stanovi manje kataklizmično iznajmljivali.

Da ne bude ugovor na samo godinu dana, već na tri, pet, ili deset, uz fiksne rate. Selidba je najgora aktivnost kojom ljudsko biće može da se bavi. Znate da sam u pravu. Kratki ugovori su svugde dostupni, na Fejsbuku stalno nailazim na ljude koji bi da nekom iznajme svoj stan pa da skoknu do Berlina gde honorarno tezgare (čitaj: drogiraju se) po nekoliko meseci. Ali je ugovor na tri godine teže naći nego Sveti gral. Predlažem da stanodavci našu bednu, patetičnu lojalnost nagrade tako što će nas tretirati kao redovne mušterije, umesto što se prave da nam čine uslugu. Biće bolje i za vas, idioti!

Laburisti kažu da u osnovna prava stanara treba da spada posedovanje kućnih ljubimaca. Milenijalsi oduševljeni, učlanjuju se kod Laburista. Stanodavci iz generacije X kažu „kakve ste vi osetljive dušice“, ali nije tako. Kad bih smela da držim psa, život bi mi bio bar duplo bolji. Privlačila bih atraktivne vlasnike pasa. Manje bi me mučila anksioznost i još manje depresija, jer bih imala šta da šetam i mazim. ZNAŠ LI TI BRE KOLIKO JA BEDNO ŽIVIM, JEBOTE? IMAŠ LI POJMA?

Dakle predlog je: dozvolite nam da radimo sve ono što i vi radite u kući u kojoj živite. Ako hoćemo da okačimo sliku na zid, nemojte da moram da se o tome dogovaram u seriji mejlova koja se završava sa „obavezno sve da bude kako ste zatekli, pravićemo popis.“

Ali momentalno! Eto ideje za start-ap kompaniju zbog koje bih napustila ovaj posao. Šta ti stanodavci misle, da im nije možda ispod časti da ih stanari ocenjuju po internetu?

Svakako, zakon nam već velikodušno nudi definiciju useljivog prostora, po skromnoj ceni od 60-70 procenata prihoda. Ali evo kako glasi ta „definicija“, evo koje uslove mora da ispuni prostor da bi bio useljiv: strukturna stabilnost / redovno održavanje / manjak vlage u stepenu koji bi ugrozio zdravlje eventualnih stanara / adekvatno snabdevanje električnom energijom, grejanjem, ventilacijom, pijaćom vodom, sanitarnom vodom / adekvatne prostorije za pripremu i termičku obradu hrane / sudopere sa pristupom hladnoj i toploj vodi / efikasan kanalizacioni sistem…

Sve im je nešto „adekvatno“ ili „zadovoljavajuće“, subjektivni termini koji bez izuzetka podležu interpretaciji, posebno ako vlasnik nazovi useljivog prostora nudi isti po pristupačnim cenama.

Gazdarica Džen ima ćerku Nensi-Mej Katvort-Lis koja se uskoro vraća kući iz puta po svetu, pa će joj biti potreban stan dok negde stažira. „Ali da vam kažem devojke, vi ste meni onako drage pa bih vam rado dozvolila da ostanete, samo kad biste malo urednije održavale kuhinju… ovako, videćemo.“

Ja živim blago do umereno neuredno. Ako svratiš, Džen, samo ćeš se bezveze nervirati. Bolje da mi ne ulaziš, da ne moram da zbog tebe sklanjam sa poda čarape i brushaltere, da raščišćavam sudoperu zatrpanu tanjirima od kako mi je cimerka otišla. Garantujem da znate stanodavca koji je pokušao ovako nešto da izvede:

Njen SMS: „Da li je sve u redu? Poz, Džen“

Moj odgovor, skrpljen na poslu: „Zdravo Džen, mi smo dobro hvala, kako ste vi? Pozdrav, Hana i Ti Džej“

Njen SMS: „Pa devojke, bila sam u prolazu i svratila sam i videla da uopšte ne usisavate i na plafonu u kupatilu imate OGROMNU fleku. Ne vetrite posle tuširanja pa se hvata vlaga. DUGA KOSA U SLIVNIKU a već smo pričale o sodi bikarboni. Rešite to.“

Njen SMS: „Poz, Džen“.

Stanodavci i prodavci nekretnina rade po nekom svom rasporedu. Ako kirija kasni nedelju dana, odmah zovu i prete tužbom. Ako ja zovem njih jer voda neće da se povuče i mesec dana ne možemo da seremo kod kuće ali jedna od nas to uporno radi: e pa, gazda je skoknuo do Majorke na mesec dana, ne može baš sad da mi se javi.

Predlog je neko tehnološko rešenje da ne moramo da se svađamo. Nego lepo, povežeš program sa Pejpel nalogom, pa ako hoće da legne rata, moraju da pročitaju sve pritužbe i da odgovore na njih u roku od 24 sata. Kad shvate da im je jedina alternativa da se aktiviraju iz prerane penzije, odmah bi skočili da nam izađu u susret.

Navodno, država je rešila da ukine danak koji naplaćuju agencije za promet nekretnina negde „u periodu posle proleća 2019“, što obično znači „na sveti nikad“. Do tada, nastaviće da nas obilaze Džoš i Geri u svom crvenom mini kuperu, da im isplatimo još koju stotku u znak zahvalnosti što su nam sredili da živimo u vlažnoj rupi od stana i za to papreno plaćamo stanodavcu.

Bukvalno imaš sve moje reference, možda i žiranta. Šta će ti onda depozit? Stanari su retko dovoljno likvidni da mogu da uplate tu sumu unapred, posebno ako je prethodni stanodavac odbio da im vrati kaparu jer su se usudile da okače sliku u dnevnoj sobi.

Londonska firma Get Living testira iznajmljivanje bez depozita. Nil Jang objašnjava uspeh svoje kompanije: „Imamo dobre odnose sa stanarima, a pošto se već dobro staraju o našim stanovima, zašto bismo im tražili kaparu u iznosu šest nedeljnih rata?“ Slušajte Nila.

Ozbiljno, kad sam pitala ljude šta bi hteli da se uvede kako bi se sredila situacija, pola stanara mi je iznelo postojeće zakonske mere koje misle da bi „trebalo uvesti u zakon“! Posle samo guglaj „kako da ubedim gazdu da mi popravi bojler“ kad budeš imala Tinder dejt zakazan a nemala tople vode. Da se ja pitam, aktivisti za prava stanara bi nas zatrpavali pamfletima u kojima se jasno navodi šta je stanodavac dužan da obezbedi, bilo bi ih više nego Jehovinih svedoka. Hoću da su mi prava jasno definisana i istaknuta na vidno mesto, da mogu da ih citiram kad ih nemilosrdno pogaze. Recite mi ono osnovno što moram da nam, i da bude jednostavno, molim vas.

Nemam izbora Džen, kravo jedna nadobudna.