Tviter

Upoznajte Slobodana Miloševića sa Tvitera

On ima skoro 400.000 pratilaca a uspeo je da zadrži anonimnost i posle osam godina.
30 Mart 2018, 8:49am
screen shot Twitter

Ne sećam se kada sam prvi put pričao sa S**lobodanom Miloševićem**. Tviter nalog sam, zapravo, otvorio 2008. godine i nisam imao koga da pratim. Stajao je tako neupotrebljiv jedno godinu dana.

Nakon toga je ubrzo krenula njegova ekspanzija, ali sam u međuvremenu doživeo neku vrstu nervnog sloma tamo oko 2011. godine i pobrisao sve društvene mreže i nestao na jedno tri godine.

Kada sam se vratio napravio sam nove naloge, tako da nemam sačuvanu nijednu prepisku od samog početka, pa ni sa Slobom. Ne znam kada smo prvi put uspostavili kontakt, niti kada je tačno krenuo hajp u vezi sa njime. Jedino što znam je da su mi ljudi iz nekog razloga prilazili i pitali me da li sam ja Slobodan Milošević na Tviteru, što je potpuno sumanuto.

Slobu ne poznajem lično, ali što je vrlo čudno mogu da kažem da smo na neki način internet prijatelji. Često razmenjujemo poruke, raspravljamo i delimo različita iskustva, stavove i ideje, sada već nekoliko godina. Sa druge strane, čovek je potpuni stranac. Ne znam kako izgleda, ne znam kakve mu je boje kosa, koliko je visok, koliko ima kilograma i da li se oblači kao da sluša Boru Čorbu. Razmenjivali smo muziku, čak imam negde u mejlovima i neke njegove autorske pokušaje stvaranja muzike. Znam da svira gitaru, da voli Coltrainea, The Clash i Iron Maiden. Znam dovoljno da nekoga smatram prijateljem, a opet i nedovoljno da ga smatram prijateljem.

Na tviteru ga prati skoro 400.000 ljudi, što je mnogo više od tiraža većine srpskih izdavača. Čak više i od mnogih portala. Sasvim dovoljan razlog da, barem malo, upoznamo osobu iza lika i dela virtuelnog bivšeg predsednika.

Sloba: Pustio Koltrejna, sipao Laphroig, može...

VICE: Pokušavam da se setim kada sam poslednji put slušao Koltrejna.

Kad god da je, previše je prošlo od tad.

Reci mi koliko imaš godina i odakle si?

40, nažalost. Iz Beograda. Tašmajdan, a posle Vukov spomenik. Daleko sam odmakao, prilično.

Gde si išao u školu?

„Starina Novak“, u Knez Danilovoj, a posle Četrnaesta gimnazija… Upravo sam shvatio da zapravio imam 41. godinu, jer sam 76. godište i sad ću da se ubijem. Fakultet sam batalio na četvrtoj godini, verovao ili ne, odnosno shvatio da moram da počnem da radim kako bih pomogao roditeljima, a nakon toga shvatio da ne mogu i da radim i da studiram.

Šta si studirao?

Nešto. Pre toga sam shvatio i besmislenost celog boravka na tom mestu, u nekom trenutku vantelesnog iskustva koji je usledio tokom ispita iz više matematike, a prilikom kojeg je počela još jedna uzbuna za napad iz vazduha.

Dakle, epifanijski momenat?

Bio sam pod uticajem nekih komplikovanih diferencijalnih jednačina i počela je sirena i sad svi se nešto kao komešaju, šta ćemo, kako ćemo, hoćemo li da nastavimo sa ispitom i rizikujemo da nas zločinačka NATO soldateska upokoji tokom akcije „Milosrdni anđeo“ ili ćemo da se mirno i dostojanstveno raziđemo na rezervne položaje. I sediš tako i shvatiš bizarnost trenutka i relativnost svega za šta te ubeđuju da je veoma bitno. Potpuna besmislica i jedna od većih životnih grešaka.

Kako se onda boriš protiv besmisla?

Uglavnom neuspešno, mada i besmisla ima raznih, neki imaju smisla, ponekad. Lako je ubiti se, teško je živeti. Mislim da ljudi vide šta se dešava i sve je jasno, ali nemaju više snage.

Čuveno "na izmaku snage".

Mislim da mi poslednje atome snage uglavnom trošimo na autodestrukciju. Kao, evo izbori, glasaću za Belog, jer hoću da sve bude besmisleno. Svi su odvratni, glasaću za Šešelja, jer je lud. Kao da neko drugi posle treba da živi sa posledicama naših odluka, a ne mi.

Ili naša deca, na primer.

Da, naša deca koje će srećom uskoro biti u izobilju jer je dekretom tako odlučio predsednik.

Jesi li učestvovao u studentskim protestima devedesetih?

Da, naravno. Hteo sam da me Čeda oženi i tome slično.

Kako pamtiš to vreme? Kako pamtiš sebe iz tog vremena? I kako ga posmatraš u odnosu na danas?

Mlad organizam, a prihodi niski, no neka svest o potrebi za drugačijim životom je postojala, kao i belodanost toga da je na čelu zemlje zločinac i/ili ludak. I da smo zapravo statisti u njegovom folie a deux koji nam je upriličio sa svojom suprugom, pa onda i logična želja da se ne bude statista u tragediji u kojoj smo svi zapravo u glavnoj ulozi.

Kako pamtiš Slobodana Miloševića?

Više ga pamtim kroz njegove pojavne oblike — Drugi dnevnik, demonstracije, beskonačnu inflaciju, ratove — nego kao realnu osobu. Pošto nije voleo medije na način na koji im je sadašnji vladar sklon, on je bio bliži nekakvom zlom Čarobnjaku iz Oza, ludaku iza zavese koji povlači konce i tek se ponekad pojavi i udostoji narod svog prisustva. Dakle sve obrnuto od Vučića, a opet sa vrlo sličnim rezultatom, makar kada je u pitanju težina u stomaku i ukus u ustima.

Ti si kao i ja promenio više država i pasoša ne pomerajući se iz Beograda. Kako to minulo vreme deluje iz tvog ugla, danas?

Pa mnogo toga su nam ukrali zato što smo im dali. Godine, nadanja, na kraju i živote. Možda će jednom i biti bolje, samo nisam siguran da ćemo mi imati snage i volje da prepoznamo da je bolje. Mi decenijama zapravo živimo u nekoj vrsti eksperimenta, a čini mi se da je taj eksperiment lakše podneti ako nisi svestan da si u njemu, a ako se u nekom trenutku osvestiš, onda počinju problemi. Ponekad mi padne na pamet, obično kad su godišnjice smrti nekih poznatih ljudi, da recimo neko ko je umro 1988. nije mogao ni da sanja šta će uslediti.

Pa, Kapetan Koča je skapirao pre smrti. Postoji zabeležen i intervju iz 1988. godine u kojem je napao Slobodana Miloševića. Da ga citiram: "Milošević je bio običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena."

Odnosno, taj nivo predviđanja je bio moguć, svakako, ali da se ispravim, neko ko je umro tada propustio je sav pakao koji je usledio. Pitanje je kome je bolje. Ali to su već mračne stvari, uvek vredi živeti, uprkos svemu, verovatno.

Kako se onda desio Slobodan Milošević na tviteru? Kako ti je takva ideja uopšte pala na pamet?

To su bili neki počeci Tvitera kod nas i imao sam ideju da možda može da bude interesantno da se napravi nalog koji bi tvitovao "iz lika". Mislim da mi je Milošević prvi pao na pamet, kao neka vrsta moje male i besmislene osvete. Nije bilo nikakvih velikih ambicija, to je bio više eksperiment, sociološko-psihološki, u neku ruku. Ljudima se to dopalo, počeli su da me pominju, preporučuju jedni drugima, kao kad kamičak napravi koncentrične talase koji se šire. Vrlo brzo sam shvatio da je tvitovanje iz lika prilično naporno i suštinski besmisleno, a u neku ruku i kontraproduktivno. Ljudima je Sloba postao simpatičan.

Kako si to shvatio?

To je bila poslednja stvar koju sam želeo da postignem, međutim, primetio sam interesantan fenomen. Iz nekog razloga, tvitovi koji nisu iz lika su funkcionisali podjednako dobro, iako su to bile stvari koje Slobodan Milošević nikada ne bi izgovorio. Primetićemo na ovom mestu da pričamo o njemu kao da je realna osoba na tviteru, što je za mene bilo sledeće iznenađenje — ljudi su počeli da mi se obraćaju kao da sam on, potpuno ozbiljno. Više puta se desilo da dobijam poruke u stilu: "E, u tvoje vreme se znalo, a ovi danas…", i tome slično.

Misliš da to nisu, jednostavno, ironične poruke?

Nažalost, nisu bile. Nešto slično samo još bizarnije je doživeo Mićko Ljubičić kada je glumio Tita na ulicama Beograda, u onom Žilnikovom filmu, "Tito drugi put među Srbima". Mislim da su ljudi tražili ventil i priliku da kažu šta misle i kako se osećaju, mislim da su osećali neku vrstu uskraćenosti nakon Miloševićeve smrti. Potraga za katarzom, možda i glupi Tviter nalog kao mikro prilika da se ona ostvari, a možda je to samo pretenciozno tumačenje tuđe potrebe za komunikacijom, koju ja nikada nisam hteo da zadovoljim, jer nikada ne odgovaram na komentare i pitanja.

Nakon njegove smrti osetila se jedna velika praznina, jedan veliki apsurd i osećanje da li je ovo moguće... Čovek je umro i odjednom puj-pike ne važi. Kao da su sve te godine, svi ti životi jednostavno izbrisani, eto, nije se dogodilo.

Pa mi smo zapravo imali seriju tih uskraćenosti. Niz ratova u kojima nismo učestvovali, a koje smo izgubili, smrt Đinđića, smrt Miloševića, to su razni odrazi iste nesreće. Mi smo žrtve Stokholmskog sindroma, kao narod.

Ali u svemu tome, ako se tebi ljudi obraćaju kao stvarnom liku Slobe da li se to pokazuje i u tvom tumačenju lika? To jest, da li u tome što iz lika Slobe s vremena na vreme progovaraš ti, da li se nekada Sloba pojavi u tvom stvarnom životu?

Zapravo je obrnuto, 98% vremena su tvitovi koji nemaju veze sa Slobodanom, ali imaju jednu neobičnu dimenziju jer su sa njegovog naloga. Danas se retko desi da nešto tvitujem kao da on govori, i to uglavnom kad postoji baš dobar povod, ali suviše je naporno tumačiti stvarnost kroz prizmu njegove psihe i onda to pretvarati u tvitove, tako da to ni ne radim. Logično pitanje je "pa šta će ti onda Sloba", ali nemam dobar odgovor na to. Njega sam nasledio kao posledicu odluke koju sam svojevremeno napravio nakon razmišljanja koje je trajalo oko sedam sekundi.

Takve odluke su uglavnom najbolje. Ili najgore.

Ne mislim da je odluka bila loša, ali nisam neki ljubitelj Slobodana Miloševića na tviteru... Sa druge strane, nema sumnje da je on pomogao da stvari koje govorim budu primećenije, makar je tako bilo na početku. Sada je to neka sasvim druga priča i igra velikih brojeva.

Ali mi nisi odgovorio — da li si nekada lično doživeo neki komentar, napad ili nešto slično upućeno Slobi na Tviteru?

Da, svakako.

Da li ti se nekada desi da uznemiri tebe, promeni tvoje emotivno stanje?

Lično, utoliko što su u pitanju bile lične pretnje. Dakle, ne pretnje Slobi Miloševiću već osobi koja stoji iza njega.

Zar to nije bizarno? Jer se ljudi obraćaju nekome čiji identitet, zapravo, ne znaju?

Svakako, više puta se pokazalo da je anonimnost koju je taj nalog podrazumevao bila mudar potez. Srećom po to emotivno stanje navikao sam se i na pretnje i na uvrede nakon nekog vremena.

Pa možda, ali da nalog nije bio anoniman ne bi ni postao to što jeste.

Sasvim izvesno si u pravu.

Da li si nekada pomislio da ugasiš nalog?

Jesam, više puta. Čovek se zasiti i torte ako je jede svaki dan, a kamoli toga da svakodnevno deli svoja nebitna smatranja sa ljudima koji se većinski ne slažu sa njima. Potrebna je posebna vrsta mazohizma da bi se to radilo.

Vrlo često imaš sklonost da upotrebiš pežorativne atribute kada govoriš o sebi.

Ne možeš ti mene toliko da ceniš koliko ja mogu da ne verujem u sebe. Taj nalog je od virtuelne hoklice na koju bih se popeo da vičem o stvarima koje mi smetaju (jer je besmisleno da vičem na televizor), postao nešto slično, ali za grupu ljudi koja, slažem se, nije mala i koja se oseća bolje kada čita nešto što je možda vešto ili duhovito sročeno, a sa čime se oni slažu ili sa čime mogu da se identifikuju. Sa druge strane, tako se formira echo chamber, a jedino ishodište echo chambera je razočaranost . Tako da nije loše pitanje o svrsishodnosti onoga što radim.

Ali postoji u tome određena katarza, jer se najviše smejemo upravo onome što nas je nekada najviše bolelo. Najbolji humor, ipak, dolazi sa najmračnijeg mesta. U našoj novijoj istoriji malo toga je mračno kao Slobodan Milošević i sve što on predstavlja.

A vidiš, ima ljudi koji misle da bi trebalo da mu se podigne spomenik. Samo da se osvrnem na tviter još jednom — koliko ima loših, toliko ima i dobrih strana. Zahvaljujući njemu komunicirao sam, upoznao i postao prijatelj sa nekim izuzetnim ljudima do kojih drugačije nikada ne bih mogao da dođem. Radio sam na projektima koji su imali odjeka i smisla, bio u prilici da makar malo pomognem u nekim humanitarnim akcijama. Sve je to za mene od neprocenjivog značaja.

Vidiš, logično sledeće pitanje: koliko ljudi oko tebe zna da si ti Slobodan Milošević?

Definiši "oko tebe". I posle svih ovih godina, vrlo ih je malo, možda desetak ili petnaest.

Koliko dugo niko nije znao?

Sigurno dve-tri godine. Često mi se dešavalo da ljudi prepričavaju moje tvitove meni.

Zašto si toliko dugo čekao? Da li te je mučilo to?

Pa nisam čekao, samo nisam imao potrebu da to otkrivam, kao što je nemam ni sad zapravo. Komunicirao sam sa ljudima sa kojima sam hteo da komuniciram, upoznao se sa onima koji su to želeli kada je to bilo obostrano. Dešavalo se da me muči sujeta, svakako, postoji potreba da nešto što se ljudima dopada konačno prisvojiš, jer stojiš iza toga, ali sam dosta dobar u kontrolisanju sujete, tako da se to nikada nije desilo nekontrolisano.

Koliko su bili iznenađeni oni kojima si to otkrio?

Bili su zapanjeni, svaki put i, koliko god to glupo zvučalo, oduševljeni i naravno, a to je deo ljudske psihe, srećni što su postali deo neke tajne. Svestan sam koliko ovo pretenciozno zvuči, naravno.

Apsolutno.

Ali zaista nema veze sa mnom, to je prosto tako

Da li smo se nekada nas dvojica sreli?

Osim u prolazu na ulici, nismo.

Da li si oženjen?

Jesam.

Da li tvoja žena misli da si smešan?

Da, ali manje nego što mislim da jesam. Često bolje reaguje na neke druge tviter autore, razumem je uostalom, moja namera uglavnom nije da zabavim, makar manje nego ranije.

E sada, da li smemo da kažemo tvoje ime?

Ne mora ni ime, ako malo bolje razmisliš. Šalim se, ali nema potrebe zapravo
znaš kao, da li je Marko, Nikola ili Konstantin, koga briga.

Čime se baviš? Znam da si pisao neke scenarije, tipa za „Otvorena vrata“?

Advertajzing. Ali uvek volim da se osvrnem na preporuku Bila Hiksa ljudima iz marketinga i advertajzinga da se ubiju. Napisao sam i scenario za dve epizode serije „Otvorena vrata“. I bio sam potpisan kao Sloba Milošević, ali sam u stvari „zabranjivani autor“. U pitanju su „Napred u devedesete“ i „Turbo medij“, ali nikada nisu emitovane.

Zašto?

Suštinski zato što je Boki Maljević na nekoj vrsti crne liste, pa tako i njeni projekti tog tipa. Te dve epizode su konkretno vrlo političke što je bio dodatan problem.

Da li članovi te ekipe znaju ko si?

Ne znaju.

Kako si održavao tu komunikaciju? Kako si regulisao plaćanje?

Bojana zna ko sam, sad smo prijatelji. Ona me je zapravo pitala da li bih probao da napišem scenario, jer joj se sviđalo ono što radim na Tviteru. Na kraju se to završilo na dve povezane epizode koje su snimljene, ali nisu emitovane. Smešno je što nisam nikad video te epizode. Sećam se da je tada bio dobronameran komentar iz određenih političkih krugova da nije baš pametno da ja pišem za „Otvorena vrata“, iako nisu ni znali o čemu se radi u epizodama, što je dodatni nivo ludila.
Ali dobro, toga smo svesni.

Da li imaš dece?

Imam za sada samo jedno, ali planiram sad još više dece zbog ovih para koje je predsednik obećao. Imaću najmanje četvoro, jer onda dobiješ i 18.000 evra, a možda i osmoro, ako onda sve ide duplo.

E sada, jedan malo neobičan ili neočekivan podatak. Gde živiš?

U Americi.

Kada i kako si rešio da odeš iz Srbije?

Pre dve godine, jer smo imali zelene karte. Ja sam vrlo sklon konformizmu i zadržavanju statusa kvo po svaku cenu, tako da je to po mojim standardima bio užasno veliki korak. Naročito i zbog moje duboke starosti.

Kako ste imali zelene karte?

Dobili na lutriji, verovali ili ne.

I kada ste otišli i gde?

Prošle godine na leto, u Kaliforniju. Prvo sam hteo u Minesotu, ali onda sam bio u fazonu koji ću kurac u Minesoti. Ja sam zaljubljen u Njujork i to je najbolji grad na svetu, iako nisam video sve gradove na svetu, ali znam da jeste. Međutim to nije grad za početnike u Americi, kao ni za porodicu. Druga opcija je bila Sijetl, ali je tamo vreme devet meseci katastrofalno depresivno, a ako već možeš da biraš gde ćeš onda baš ne moraš tamo gde je devet meseci depresija kad sam joj ionako sklon i kad je sunčano. I treća varijanta i treći ugao Amerike je Kalifornija i bi Kalifornija.

Čime se tamo baviš? Jesi li imao već unapred sređenu šemu ili si išao na slepo?

Ne, ništa sređeno, otišli smo i sve uradili od nule, baš onako kako ne treba. Bilo je dosta bitno što smo verovali da to tako može, pa se ispostavilo da smo bili u pravu. Dakle sve suprotno od klasične srpske varijante odlaska u Čikago gde imaš nekog ko zna nekog ko ima prijatelja kod kojeg možeš da radiš. A bavim se grafičkim i UX dizajnom u jednom startapu koji se bavi veštačkom inteligencijom i robotikom.

Kako Srbija izgleda iz Amerike?

Što si dalje od Srbije to je bolje vidiš i shvataš sav besmisao te sredine i njenu suštinsku nebitnost.

I šta je to što vidiš? I preciznije, šta je to što vidiš sada, a nisi video dok si bio ovde?

Niko ne razmišlja o Srbiji.

Kako Slobi Miloševiću izgleda Srbija sada, iz Kalifornije?

Kao zemlja iz koje se ne emigrira nego beži. Kao zemlja koju nisam mogao da promenim pa sam je promenio. Kao zemlja u kojoj sam ostavio ljude koje volim, a ja sam pobegao. Postoji u psihologiji nešto što se zove krivica preživelog. Trebalo mi je vremena da shvatim da mi se javio taj osećaj nakon što sam otišao odatle.

Šta misliš kada to kažeš?

Neobično je, imao sam grižu savesti što sam otišao iz Srbije a u njoj ostavio ljude do kojih mi je stalo. Nije kao da sam mogao nešto da učinim, ali ionako nije racionalan osećaj.

Kako iz Kalifornije izgleda situacija sa Markom Đurićem i Kosovom?

Kao inkluzivna pozorišna predstava. Drugi deo epizode sa vozom manastirom: voz koji ide ka Kosovu, dok je ložač u Beogradu. Interesantna stvar... Pre dve godine su me zvali iz NIN-a da im napišem nešto za novogodišnji broj. I sad njuzovci imaju jednu stranu u svakom broju, uglavnom Marko i Viktor pišu i duhoviti su, standardno, i onda sam ja hteo da uradim nešto drugačije i napisao sam nešto što nije ni proza ni poezija na jebene tri strane i NIN je to pustio uključujući i tvit koji su stavili da bude naslovna strana. Ta stvar koju sam napisao za NIN, zove se „Dolazi dan“, zapravo nije loša i ne stidim je se i imam taj mali eksperiment: s vremena na vreme odem i pročitam to i gledam da li se išta izmenilo u odnosu na to kada sam pisao. Bukvalno je sve isto, a ja i dalje čekam da se promeni.

Hvala ti puno na razgovoru i uživaj u kalifornijskom suncu.

Reklame