Pokušala sam da provalim zašto mi vutra nije zabavna

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE Netherlands

Moja prijateljica Sara obožava travu. Dobra je i bez nje, ali čim malo dune Sara postaje najveselija, najopuštenija, najkreativnija i najživlja osoba koju sam ikad srela. Mozak joj odjednom pravi neverovatne zaključke, a istovremeno je nadljudski opuštena. Jedan drugi prijatelj opisuje svoj haj na sledeći način: „Kao kad se pretvorim u jednu od onih boblhed lutkica sa širokim osmesima“. Njih dvoje nisu jedini – znam mnogo ljubitelja marihuane, ali nisam sposobna da to sa njima podelim: koliko god se trudila, ja se od trave uvek osetim bedno.

Čim zapalim džoint javlja mi se stres, postajem izuzetno nesigurna. Kažem nešto nebitno, i odmah počnem da se brinem da nisam rekla nešto mnogo glupo. Izađem iz sobe, a kad se vratim vajb je potpuno drugačiji. Hvata me paranoja koju nekako racionalizujem – „Smiri se, samo ti se čini, navarena si kao dupe“ – ali od toga ipak ne popušta. Ako sam uz vutru nešto i popila, na kraju dana mi ne gine glava u WC šolji, uz osećaj da se neću od iste odmaći do kraja života.

Užasno mi je krivo što mi trava ne prija. Ne samo moje društvo, već i mnogi moji heroji – Rijana, Sara Silverman, one ribe iz Broad City – duvaju ponosito. Nije da mislim da je kul biti haj, samo mislim da mi promiče neko euforično iskustvo. Šta me to sprečava da budem srećno naduvana? Gde grešim, šta da promenim? Odgovore sam potražila od stručnjaka za ova pitanja.

Za početak, tu je Nataša Mejson, neuropsihijatar sa Univerziteta u Mastrihtu, stručnjak za THC (psihoaktivni sastojak kanabisa). Ona kaže da pouzdanog odgovora nema jer droge na svakog utiču drugačije, subjektivno je iskustvo u pitanju.

Ali takođe kaže da su na Univerzitetu u Čikagu dokazali da niske doze THC smanjuju stres, dok visoke doze izazivaju strah, paranoju, i neprijatnost. Postoje tu i drugi sastojci, između ostalog CBD koji ublažava psihoaktivne efekte a smatra se da nosi i razne zdravstvene koristi. Holandska trava koju obično pušim ima relativno visoku koncentraciju THC a nisku CBD, što je verovatno uzrok mojoj paranoji.

Ambijent u kom se duva takođe je važan aspekt iskustva, kaže Mejson. Nauka je pokazala da se strah koji inicira THC povećava kad se eksperimentalni pacovinađu u nepoznatom okruženju. Osobe koje redovno duvaju obično prijavljuju manje neželjenih propratnih efekata, ali možda je stvar u tome da samo osobe na koje marihuana ne deluje negativno počnu da je puše redovno.

Sve je to OK, ali ne objašnjava društvenu paralizu koju ja osećam dok moji prijatelji na istoj supstanci opušteno uživaju. Isti je procenat THC, isto okruženje. Mejson kaže da bi moj tip ličnosti mogao da bude krivac.

„Smatra se da THC pojačava postojeću paranoju. Kod osoba koje su po prirodi nervozne i sklone suvišnoj analizi, serotonin [koji kontroliše raspoloženje], noradrenalin [koji te sprema za akciju], GABA [dauner] i glutamat [koji pomaže mozgu da radi normalno] deluju na mozak drugačije nego kod osoba opuštenije prirode. To bi takođe moglo da rezultuje i ekstremnom reakcijom na THC.“

Flor van Bakum iz Jelineka, holandske organizacije za informisanje o drogama, slaže se sa ovim zaključkom. Po njoj, gotovo je sigurno da sam prirodno anksiozna i sklona preteranom razmišljanju. „Ako previše analiziraš svaku situaciju, ako se trudiš da uvek zadržiš sve pod kontrolom, biće ti teže da se toga odrekneš pošto povučeš dim“, kaže ona. „Praktično sama sebi uskraćuješ zabavu.“

Pitam je šta bih mogla da pokušam da to sprečim, a ona preporučuje marihuanu sa većim procentom CBD. Ipak, kaže da bih možda morala da prihvatim da mi ništa neće kompenzovati prirodnu netoleranciju – trava možda prosto nije za mene.

Ali nemoguće da je to. Zašto se ne bih samo navikla na travu kao što sam se navikla i na alkohol? Sledećeg zovem Dana Keimana izInstituta Trimbos. On kaže da su reakcije nalik mojoj prilično česte kod novih korisnika kanabisa, tako da je sasvim moguće da ću se sa vremenom navići.

Pitam ga da li moji simptomi povećavaju šansu da mi duvanje izazove psihozu? „Anksiozni simptomi i rizik od psihoze su dve potpuno različite stvari“, uverava me on, „ali treba biti na oprezu ako su se nekome u porodici već dešavale psihotične epizode.“

Ponestalo mi je stručnjaka, pa se okrećem prijateljici Ani koja me umiruje. „Znaš, tebi se možda čini da se mi navareni sjajno zabavljamo, ali to nije uvek tačno. To što ti ne prija pa je ne koristiš možda je više prednost nego mana.“

Ako je u pravu, ako zaista ne propuštam ništa naročito, bilo bi mi lakše da prihvatim svoje stanje. Zašto toliko želim da postanem deo stonerske kulture ako njima nije stvarno tako zabavno kao što se priča? Od te misli, na trenutak mi se na licu javlja širok osmeh dostojan plastične boblhed lutke.

Još na VICE:

Da li vutru stvarno mešaju sa fentanilom?

Fotografije najkreativnijih buksni

Doktori savetuju, vutru u dupe, ne na usta