Kad ti je poklon za 18. rođendan premeštaj u zatvor za odrasle

Delovali su zbunjeno kad su ugledali klinca bebećeg lica kako se probija među redovima u lancima i narandžastom kombinezonu.

|
dec 13 2017, 8:38am

Ilustracije Alberto Fiocco

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršalovim projektom

Rođen i odrastao u Vašingtonu, deo svog detinjstva proveo sam u hraniteljskoj porodici, dok se moja majka borila sa zavisnošću od droge. Bez pomoći ili smernica, pripadnost nekom potražio sam na ulici. Ugledao sam se na mnoge starije momke i želeo da se uklopim među njih.

Kad sam imao 16 godina, grupa nas učestvovala je u oružanom otimanju automobila, a meni je suđeno kao odrasloj osobi i osuđen sam na 12 godina zatvora. Ali zato što Okrug nije imao svoj zatvor, mogli su da me pošalju u bilo koji federalni zatvor u Sjedinjenim Državama.

Prebačen sam u ustanovu za maloletnike u Montani koja je spadala pod jurisdikciju Zavoda za zatvore. Kroz moj mali, zamagljeni prozor napolju se nije videlo ništa sem planina i šlepera koji su zujali drumom. Osećao se samo miris stajskog đubriva — veoma jak miris. Krave su imale običaj da priđu skroz do naše ograde.

Bio sam jedini crnac na tom mestu, tačka. Nije bilo crnih štićenika, nije bilo crnih čuvara.

Za moj rođendan, majka mi je poštom poslala patike. Upravo sam ih obuo kad mi je prišao lik, pročačkao nos i obrisao prst o moju patiku. Pre nego što sam stigao da reagujem, otrčao je i rekao čuvaru da sam mu pretio.

Nije bilo ispitivanja; odmah su me bacili u rupu. Nisam mogao da kažem ništa u svoju odbranu, nisam dobio priliku da objasnim šta se stvarno desilo. Prebačen sam iz ustanove već narednog dana — osećao sam se kao da su planirali da me se otarase.

Potom sam poslat u Sijetl, u državi Vašington, na šest meseci. Zatim u Oklahomu.

Potom, ubrzo nakon što sam napunio 18 godina, prebačen sam u federalni zatvor za odrasle u Springfildu, u državi Misuri.

U avionu za Springfild, svi su bili zbijeni na gomilu kao da su stoka, i muškarci i žene. Delovali su zbunjeno kad su ugledali klinca bebećeg lica kako se probija među redovima u lancima i narandžastom kombinezonu.

"Jesi li siguran da si u pravom avionu?", rekao mi je jedan od šerifa, pokušavajući da se našali dok me je pitao za poslednje četiri cifre mog socijalnog osiguranja. Ali vrlo brzo se uverio da sam punoletan.


Poslat sam u Springfild da radim u medicinskom zatvoru. Mesto je izgledalo kao bolnica, sa podovima prekrivenim belo-zelenim pločicama i belim zidovima. Iako je svuda bilo čisto, užasno je smrdelo, na urin i fekalije.

Postojao je blok sa psihijatrijskim odeljenjem, u koji su smešteni mentalno oboleli zatvorenici, kao i oni koji nisu mogli da podnesu zatvorsko okruženje pa su doživeli nervni slom. Postojao je i blok za zatvorenike koji su čekali na operaciju; blok za zatvorenike sa hroničnim i neizlečivim stanjima; i blok za zatvorenike u radnoj jedinici, što znači one koji su poslati ovamo da bi radili i održavali zgradu, poput mene.

U radnoj jedinici smo imali svakakve poslove (kućepazitelj, službenik za medicinske kartone, asistent za dijalizu i još mnogo toga), a ja sam se prijavio da budem pomoćnik bolničara, zato što se taj posao najbolje plaćao. Nisam imao nikakvu dozvolu niti sertifikat za taj posao. Obučio me je drugi zatvorenik i bio sam plaćen 71 cent po satu.

Za druge tinejdžere, njihov prvi posao bio je u Mekdonaldsu. Za mene je bio ovaj.

Nakon što sam tamo radio neko vreme, počeo sam da shvatam da radim najveći deo bolničarskog posla, iako je samo trebalo da im pomažem. Svaki put kad bi neko zatražio pomoć, zvali bi pomoćnika bolničara. Terali su nas da radimo sve sem da dajemo lekove.

Kupao sam ljude, menjao im pelene i brisao im dupe. Zbližio sam se sa bolesnim zatvorenicima a oni su me cenili, nudeći da mi kupuju stvari iz kantine ili mi plaćaju svakog meseca kako bih im pomagao. (Nisam prihvatio.)

Još uvek dete, tokom svog boravka tamo prisustvovao sam brojnim smrtima zatvorenika, od četiri do deset njih svakog meseca. Na zidu su stajale slike onih koji su nedavno izgubili živote — nije to bila slatka uspomena na njih niti bilo šta slično, samo njihove fotografije kad su prvi put stigli u Misuri, sa datumom dolaska i datumom smrti.

Slike su često izgledale užasno, prikazujući ljude s upalim, šupljim očima.

Jedan od prvih zatvorenika kog sam lečio zvao se Zigi i bio je iz istog kraja Vašingtona kao i ja. Čekala ga je doživotna kazna zatvora. Voleo je da peva i bio je član Go-Go benda pre hapšenja. Sa 35 godina, imao je tamnu kožu, bio je ošišan skoro do glave kao i ja, i imao je 100 kila. Rekao je da se ugojio zato što, u invalidskim kolicima, nije imao mnogo prilike za vežbu.

Zigi je bio paralisan od struka nadole i s mukom je pomerao obe ruke. Rekao mi je da je ušao u sukob sa zatvorskim čuvarem i da ga je nakon toga pretuklo nekoliko njih. Isprva uopšte nije mogao da pomera ruke, ali je uz fizikalnu terapiju naučio malo da ih koristi. Dok ponovo ne prohoda, međutim, pomagao sam mu da se okupa, menjao sam mu pelene i hranio ga tokom mnogih njegovih obroka.

Zigi je bio glasan. Koliko god da je voleo da peva, zbijao je šale još i više. Pošto mu ruke nisu bile jake, prikrao bi mi se jako sporo u invalidskim kolicima, a kad bi se našao tik iza mene, prodrao bi se: "Ha, ulovio sam te!"

Koristio je humor i da bi prikrio koliko mu je neugodno. Ponekad kad bih ga nosio na kupanje ili mu menjao pelene, rekao bi mi: "Znam da ti se dopada ono što vidiš, ali ja nisam u tom fazonu!"

Jednog dana sam otišao do njegove sobe dobro raspoložen, ali je vrlo brzo postalo jasno da njemu nije do šale. Sedeo je u invalidskim kolicima spuštene glave i leđima okrenut prema vratima. Dok sam mu zavirio preka ramena da bih ga pogledao, rukom je pokušao da prikrije suze koje su mu se slivale niz lice.

"Zemo, zašto plačeš?", pitao sam ga, pomislivši da mu je neko možda umro.

Zigi je frustrirano digao pogled ka meni. "Čoveče, ne mogu više ovo da izdržim", izustio je.

Ispričao mi je da mu je bolničar upravo rekao da treba da se ubije i da mora da prestane da zakera.

"Uh, sranje", rekao sam mu. Zaista nisam znao šta drugo da mu kažem.


Tokom mog boravka u medicinskom centru, video sam kako mentalno obolele zatvorenike po čitav dan drže u sobi, neke od njih vezane kaiševima za gipsani krevet, gole dok je klima uključena na maksimum.*

Na kraju sam napustio taj posao, zato što sam želeo sertifikat koji ću moći da koristim napolju i postao kuvar.

Svako malo, viđao bih Zigija kako se kotrlja hodnikom u kolicima. Kad sam mu rekao da uskoro napuštam ustanovu i da me prebacuju u Nju Džersi — moj prvi povratak na Istočnu obalu za osam godina — nije zapravo rekao mnogo toga. Samo mi je rekao da se čuvam, ali sam mu na licu video da mu je žao i da ne želi da idem.

Makar je, nakon svega što se desilo, Zigi i dalje bio u stanju da bude tužan. Zatvor mu to još nije oduzeo. Svi ostali oko mene ponašali su se kao da je sve savršeno normalno — umiranje kom smo prečesto prisustvovali, nagla preseljenja koja odvajaju ljude od prijatelja i njihovih zajednica bez mnogo upozorenja i brige.

Kasnije, u književnom klubu, čitao sam Ratno dete Emanuela Džala, o deci vojnicima u Sudanu. Nisam mogao da verujem koliko me je ta priča podsetila na moju sopstvenu. Rat vas tera da radite stvari koje ne želite da radite, a zatvor vas tera da postanete nešto što niste.

Video sam odrasle ljude kako se ubijaju zato što više nisu mogli da izdrže. Ako zatvor tako nešto uradi odrasloj osobi, šta mislite šta uradi jednom detetu?

Autor ovog teksta, 27, koji je tražio da ne bude potpisan pravim imenom dok pokušava ponovo da izgradi život, vratio se kući iz zatvora 2016. nakon što je odslužio deset godine svoje kazne od dvanaest. Radi kao asistent autističnom mladiću, prodavac u radnji, pisac i osoba za odnose za zajednicom za književni klub i književnu radionicu Free Minds u Vašingtonu.

*Zavod za zatvore nije odgovorio na detaljnu molbu za komentar na optužbe izrečene u ovom članku.

Još na VICE.com:

Zatvor mi ubija zatvorsku romansu

Pitao sam ortake iz zatvora koji im je omiljeni film o zatvoru

Pisao sam Čarlsu Mensonu i dobio sam crtež od njega

Više na VICE
Vice Channels