Trenutak u kom sam shvatila da moram da prekinem odnose sa majkom

„Kap koja je prelila čašu", incident koji ljudima stavlja do znanja da je vreme da se veza okonča.

|
16 december 2018, 7:00am

Luca Pierro / Stocksy

Ovo je odlomak iz nove knjige Harijet Braun, Shadow Daughter: A Memoir of Estrangement. Kroz svoje memoare, ona opisuje iskustva drugih ljudi i rezultate svog istraživanja fenomena porodičnog otuđenja.

Leto u kom je moja starija ćerka proslavila osamnaesti rođendan bilo mi je jedno od najgorih u životu. Rekorder je bilo ono četiri godine ranije, kada joj je ustanovljena anoreksija protiv koje smo se borili sledećih godinu dana. Oporavila se, mada ne u potpunosti. Ove godine, pošto smo se preselili u drugu državu kako bih otpočela novu karijeru, njoj se bolest vratila. Sada je bila punoletna pa nismo mogli da je primoramo na lečenje; proživeli smo nekoliko meseci drame i bola. Ohrabrivala sam je koliko sam mogla, ali u sebi sam se plašila da će umreti. Osećala sam se bespomoćno pred njenom bolešću.

Tog leta nisam još bila sasvim otuđena od majke, ali nismo ni bile u redovnom kontaktu. Nisam imala snage da se nosim sa njenim osećanjima i otrovnim komentarima, pa sam je manje-više ignorisala. Redovno sam pričala sa sestrom, za koju se posle ispostavilo da je o situaciji obaveštavala naše roditelje, pa me je majka iznenadila mejlovima podrške i saosećanja. „Uvek možeš da se osloniš na mamu i tatu, znaš”, pisala je ona. Iako joj više nisam verovala, ipak sam osetila onu staru čežnju. Mora da je lepo osloniti se na roditelje u krizi, kad ti treba rame za plakanje. Ja to nikad nisam imala.

Majka je nastavila da mi piše svakog ili svako drugog dana. Tvrdila je da bi učinila sve da nam pomogne, šta god nam je potrebno. Možda se promenila, rekla sam sebi. Možda će biti drugačije. Odgovorila sam joj, zahvalila se na brizi, i pitala da li bi mogla da mi pomogne oko novih recepata; ćerki su bili potrebni obroci mali u količini a sa puno kalorija; ja navodno nisam znala šta da joj spremim. To nije bila istina; već sam isplanirala brojne visokokalorične obroke, pa sam znala da neće biti ništa strašno ako me majka bude izneverila. A ako se desi da mi izađe u susret, biće to čist lagniappe, neočekivan bonus. Bila sam radoznala koja će se verzija moje majke javiti. Ona nepouzdana koja iz čista mira naglo nestane? Ona zlobna koja me napada kad god joj se ukaže prilika? Ili ova nova, navodna oaza ljubavi i podrške?

Nisam morala dugo da čekam na odgovor. Samo sat kasnije, stigao mi je mejl pod naslovom „Ovo već dugo želim da ti kažem” Stomak mi se stegao na dobro poznat način. “Ovo već dugo želim da ti kažem”, pisala je ona, „a nije pošteno da se dalje suzdržavam.” Kaže, nije slučajno što ja zarađujem pišući o hrani i poremećajima ishrane, što su „vrlo negativne stvari”, da tvrdim kako „treba voleti svoje telo” ali eto, piše moja majka, „Tvoja rođena ćerka ne voli svoje telo. Zapitaj se zbog čega je to tako.”

Sugerisala je da se moja ćerka povratkom anoreksiji možda buni protiv mene, baš kao što sam se ja trideset godina ranije pobunila protiv svoje majke. Pisala je kako su i drugi sigurno primetili tu paralelu, ali nisu smeli da mi kažu „jer si ti, draga moja, jedna jako nezgodna žena. Ljudi te se plaše. Imaš sreće što sam bar ja spremna da ti ovako otvoreno govorim o ovim stvarima.”

Pisala je još mnogo, mnogo toga, ali meni je pao mak na oči i nisam mogla da pročitam do kraja. Čak i ako je iskreno smatrala da sam ja kriva zbog bolesti njene unuke, zašto bi mi to baš tada rekla? Ako voli svoju unuku i želi joj najbolje, zašto bi se potrudila da me onesposobi u sred borbe za njen život? Moja majka ima pravo na svoje mišljenje, o meni i o svima drugima, ali odakle joj samo ideja da ga podeli sa mnom tada i na taj način?

Dok sam sedela za kompjuterom i ponovo čitala njen mejl, zavrtelo mi se u glavi. Imala sam utisak da mi tlo drhti pod nogama, čula kako nešto puca, zapitala se da li ovako izgleda moždani udar. Pritisak mi je skočio, a onda naglo pao. Telo kao da mi je plutalo. Kad se sve završilo, odlučila sam da mi je majke zauvek dosta. Nije više bilo ni tuge ni konfuzije, ni besa ni čežnje ni ozlojeđenosti – ničega više. Sve mi je odjednom postalo kristalno jasno. Veza između nas dve bila je zauvek raskinuta; rane se ne mogu zalečiti jer više nisam želela da ih zalečim.

Taj trenutak odluke, i ono što je usledilo, Kristina Šarp sa Univerziteta Vašington naziva „iskustvom kapi koja je prelila čašu.” Ona je istraživala upadljive sličnosti u pričama o porodičnom otuđenju; raskoli se javljaju iznenada, naizgled nasumično, oko sitnica. U studiji pod naslovom „Kap koja je prevršila čašu”, ona opisuje razgovore sa 52 ispitanika koji su se zauvek razišli sa roditeljima. Svi oni detaljno opisuju uzroke ovog otuđenja, pojedini incident ako je postojao kao okidač, ili druge načine na koje se to desilo.


Gledajte na VICE:


Rezultati istraživanja osporavaju stav po kom odrasla deca iz čistog hira odbacuju porodicu u kojoj su odrasli. Gotovo svi ispitanici opisali su incident u kom je „kap prelila čašu”, sukob koji je direktno vodio do otuđenja. Ipak, ti incidenti su retko predstavljali čitavu priču. Bili su katalizator, okidač, šibica koja podloži vatru, ali pravi uzrok obično je bio u dalekoj prošlosti. „Otuđenju na relaciji roditelj-dete”, piše Šarp, „prethodi složen višegodišnji proces, kombinacija internih odluka i eksternih faktora. Veliki je pritisak na roditelje i decu da se nekako slože, što zahteva da se brojne sporne interakcije sa vremenom nagomilaju pre konačne odluke.” Drugim rečima, obično je u pitanju duga i mučna priča.

Kada sam od svojih sagovornika tražila da mi opišu uzročnike otuđenja od roditelja, nikad mi nisu navodili samo jedan sukob. Svi su imali svoju sagu o lošoj komunikaciji, izneverenom poverenju, i tuzi. Jedna od tih dugih i mučnih priča potekla je od Marka, 32-godišnjeg advokata koje već godinama ne komunicira sa roditeljima, bakom, sestrom, bratom od strica i bratancima. Za razliku od mnogih drugih, Mark se na detinjstvo uopšte ne žali; bio je blizak sa roditeljima, vredno učio i radio da bi se ponosili njim. Kaže da je oduvek uživao u statusu člana porodice.

Problemi su se razvili oko Markove veridbe i kasnijeg braka sa ženom koju ćemo zvati Dženis. Mark kaže da mu je uvek bilo neprijatno da u posetu roditeljima povede Dženis; nije znao tačno u čemu je problem, ali radilo se o majci. Ipak, činilo mu se da je situacija podnošljiva sve dok zbog nesporazuma sa sestrom nije ušao u otvoreni sukob sa majkom. Sinu je tu otvoreno rekla da joj smeta njegova nametljiva verenica, da ne može da je podnese. Imala je čitav spisak zamerki: Dženis im šefuje, sve mora da bude po njenom, samo je Markov novac interesuje, on bi morao da lupi šakom o sto dok još nije prekasno.

Situacija se samo pogoršavala dok su Mark i Dženis planirali venčanje. On se trudio da sa roditeljima održi uobičajenu komunikaciju, ali bilo je sve više neprijatnih pauza u razgovoru i prećutanih kritika. Mark kaže da se nadao da će raskol moći da zaleči „Pošaljem im poruku, sve vrlo pažljivo sročim, i kažem sebi to je to, sad sam sve sigurno rešio”, priča on. „Sve sam im razložno objasnio, bez agresije, bez kritike, rekao si sve što si imao. Sada nemaju kud, biće pristojni, razumni, poverovaće ti. Ali nije uspelo.”

Tu je već od roditelja – uglavnom majke – želeo samo da se pristojno ponaša prema Dženis. „Nisam insistirao na tome da promeni mišljenje, da se izvini, da postanu najbolje drugarice. Dženis je čak bila sasvim spremna da se pomiri sa njima; znam da bi mnoge devojke u takvoj situaciji rekle, dođavola sve, šta ću ja sa takvim ludacima, odoh svojim putem.” A porodica mu je nedostajala. Oduvek mu je bilo stalo do njihovog mišljenja. Zapanjila ga je činjenica da su ga odjednom doživljavali kao nezahvalnog sina kom oni više nisu potrebni jer je našao devojku.

Mesecima je pokušavao da ih okupi u četvoro, da porazgovaraju i raščiste stvari. Njegov otac i Dženis su rekli šta su imali, otvoreno i bez uzajamnog optuživanja, ali majka je sedela ćutke, skrštenih ruku, namrštena. Dženis joj rekla nešto u smislu, "Slušajte, ja se vama ne sviđam a ne sviđate se ni vi meni, ali to ne znači da ne možemo normalno da se slažemo". "Razumna majka bi na to odgovorila, žao mi je što tako misliš, nije da mi se ne sviđaš samo te ne poznajem dovoljno dobro, možda ćemo se sa vremenom zavoleti”, priseća se Mark. Umesto toga, njegova majka je izmarširala iz sobe ostavivši uplakanu Dženis.

Ovo se odigralo pre tri godine, a Mark od tada tek sporadično kontaktira sa članovima porodice. „Mogao bih vrlo lako da se pomirim sa njima, ali bih tako izdao suprugu i uništio svoj brak”, kaže on. O ovome priča mirno, iako mu očigledno nije lako. U jednom trenutku kaže, „Ti ne možeš da znaš da je ovo istina. Postoje dve strane svake priče. Što se tebe tiče, možda sam u stvari ja kriv za sve.” Istina, ja pokušavam da imam u vidu subjektivnost i sa sagovornicima i u odnosu sa svojom majkom. Znam da bi svaku priču koju ispričam ona mogla da predstavi potpuno drugačije, što je nekada i radila. Ko može da kaže da sam ja u pravu a ona ne, ili obratno?

Mark je takođe razmišljao na tu temu. „Možda ja grešim a oni su u pravu”, prihvata on. „Ali siguran sam da oni istu stvar nikad ne bi rekli. Ne mogu da zamislim svoju majku kako kaže, eto, ovo je samo moja strana priče, možda ja grešim a Mark i Dženis su u pravu…”

Pokušavam isto na svom primeru, zamišljam svoju majku kako kaže „To je samo moja strana priče, Harijet misli drugačije i možda je u pravu”. Lakše mi je da poverujem u Deda Mraza. Sumnjam da je ona sposobna da razmotri šta bilo ko drugi misli. Mark kaže, „Ne mogu da nateram roditelje da prihvate ženu koju volim, sa kojom nameravam da provedem život”, i u pravu je. Niko od nas nije sposoban da natera roditelje da pristanu na bilo šta.

Iako „kap koja preliva čašu” može delovati banalno ili duboko, može biti sitna ili neoprostiva stvar, mislim da narativ o otuđenju tim trenucima pripisuje toliko značaja upravo zato što oni odražavaju širi problem. Radi se o poverenju, odnosno o izostanku poverenja.

Poverenje su možda već oslabile godine postepenih poraza, možda ga više praktično i nema, ali i dalje se snažno oseti događaj koji raskine te poslednje ostatke veze koja spaja roditelja i dete, sestru i brata, strinu i sestričinu. A kad to nestane, ništa ga na svetu ne može ponovo uspostaviti. Izgubljeno poverenje konačno je kao smrt. U pitanju i jeste smrt, za mogućnost, za nadu, za veru u drugu osobu. Bez poverenja nema više osnove, nema veze. Nema međuljudskih odnosa.

Ovaj članak se originalno pojavio na VICE US.

Više na VICE
VICE Kanali