Reklame
Drugi svetski rat

Slike nacista i banalnost zla

Po raznim buvljacima, rasprodajama i internetima, Danijel Lenčner iz Njujorka, rođak preživele žrtve Holokausta, uspeli su da prikupe više od 500 fotografija nacista.

pisao Roc Morin
14 Avgust 2017, 6:04am

„Jesi li čuo za indijansko pleme Lakota?" pita Danijel Lenčner i pruža mi izbledelu fotografiju sa početka 20. veka. Školska slika razreda, u dnu da je piše snimljena u mestu po imenu Lakota, u Severnoj Dakoti.

„Možeš li da nađeš Indijanca na ovoj slici?"

Gledam redove mladih belih lica.

„Ne možeš", odgovara on. „Eliminisali smo ih. Nema više Lakota u Lakoti. Liči na školsku sliku, ali moglo bi se ujedno reći da je genocidna."

Tema implicitnog nedostatka prisutna je u Lenčnerovoj zbirci fotografija. Što sa buvljih pijaca, što sa ostavinskih rasprodaja, što sa interneta, uspeo je da prikupi preko 500 slika nacista koje su snimili drugi nacisti. Dokumentovali su svoju svakodnevicu, porodice, prijatelje, hobije.

Lenčner je Jevrejin čiji su preci izginuli u Holokaustu. Ovi intimni prizori iz života krvnika njegovih predaka suočavaju ga sa onim što je politički filozof Hana Arent nazvala „banalnošću zla".

Prošlog meseca posetio sam prostranu njujoršku rezidenciju šezdesetosmogodišnjeg Lenčnera da bih porazgovarao sa njim o implikacijama ove kolekcije.

VICE: Ono što je upečatljivo na ovim fotografijama je da se teško prepoznaje ko je od civila na ovim fotografijama nacista, zar ne?

Danijel Lenčner: Da, upravo to je moja teza. Ljudi izgledaju sasvim uobičajeno, ali izgled ume da vara. Kao onaj moderni fenomen, kad mediji na ulici intervjuišu susede masovnih ubica. Ljudi su uvek iznenađeni, kažu da nikad ne bi pomislili, misle da je trebalo nešto da primete. Uvek se pretpostavlja da se nešto moglo uočiti, ali ne bi trebalo da nas iznenađuje ako se ispostavi da na ubice ništa nije ukazivalo.

Jednom sam intervjuisao ženu kojoj je Herman Gering bio deda-ujak. Njeni porodični albumi puni su ovakvih slika. Pričala je o tome kako jasno može da oseti ljubav između predaka – očevi drže decu, bračni parovi se grle, prijatelji se smeju. Kako reagovati na evidentno prisustvo takvih emocija?

Da, ti ljudi su kod kuće imali žene i decu, možda su im pevali uspavanke na nemačkom, ali to nije izgovor. Mislim, Hitler je voleo pse i bio vegetarijanac. Baš lepo, ali sasvim irelevantno. Lako je pomiriti te naizgled suprotstavljene utiske. Ne baš lako, ali oni ipak mogu da kohabitiraju. Zlo i ne-zlo postoje u istoj osobi, ali u Nirnbergu niko nije pominjao kako baš voli svoju ženu jer ih to ne bi opravdalo.

Reklo bi se da gospodin na ovoj slici i nije bio baš sjajan muž. To na poleđini je valjda „dragi Džone" pismo?

„Dragi Johane", takoreći.

Možete li da nam opišete o čemu se radi?

Pa na slici je jedan lepi nemački oficir, a na poleđini je poruka koju mu je napisala izvesna žena, evidentno ljubavnica. Piše da mu vraća ovu fotografiju jer joj je donela nesreću. U pitanju je plejboj, ona pominje neke „avanture u Vajmaru" i njegovu suprugu.

Šta vam se sviđa na toj slici?

Nekako je normalna, banalna, muž koji vara ženu – ništa neuobičajeno. Ali ako stavite švalera u nacističku uniformu, on postaje nešto sasvim drugo.

Tu se priča nalazi bukvalno na samoj slici, ali većina fotografija ne nudi baš mnogo konteksta. Koliko je podataka o slikama je pouzdano, a koliko se izvodi i učitava?

To je ključno pitanje, zar ne? Da vam pokažem nešto u vidu odgovora. Ovo je jedna od najneverovatnijih slika koje sam kupio, na poleđini nema apsolutno ničega. Šta ovde vidiš?

Vidim masakr.

Da, mali masakr, a reklo bi se i silovanje. Ovo su svakako neka žena i njena babuška. Ona leži na stolu, čak ima i slamu pod glavom, da bi joj bilo udobnije. Mislim da su ovde svi mrtvi, sve leš do leša. Nemci su obavili posao, izgleda da su krenuli ka stanici u daljini. Svi gledaju u tom pravcu. „Odradili smo svoje, odosmo."

Možda je najstrašniji taj detalj da su žrtvi stavili slamu pod glavu, da joj bude udobno dok je siluju i ubijaju. Kao da su je prepoznali kao ljudsko biće.

Reklo bi se da je ovaj pokojnik zagrlio ovu osobu u pokušaju da je zaštiti.

Kao da može da je zaštiti od metaka.

Kao što rekoh, na poleđini ne piše ništa ali priča je sasvim jasna. Mislim da tu nema prostora ni za kakvo učitavanje.

Ali teško je ne projektovati, zar ne? Podseća na fotografije sa ratišta kakve smo svi viđali…

Jeste, kao da je Robert Kapa slikao.

Kompozicija je odlična, fokus je izuzetno oštar.

Tačno. Nacisti su u rat nosili odlične kamere, nije bilo prokletih polaroida. Sve same Lajke, kvalitetni fotoaparati, dobra sočiva. Vide se brojevi na vozovima, vlati trave, oči pokojnika.

Zaista podseća na Kapu – identitet fotografa obično pruža određenu intimnost, čini ga delom fotografije. Skoro kao porodična fotografija, osim što ne poziraju nasmešeni nego su svi do jednog mrtvi.

A tu je i pitanje bez odgovora: Zašto su taj prizor slikali?

Šta vi mislite?
Pitam se, da li su možda bili ponosni? Ko zna. Ne bih mogao da odgovorim.

Pa svakako nisu slikali da bi vama ostala. Izuzetno je subverzivno to što ste se baš vi dokopali ovih slika. Fotograf teško da je takav ishod mogao da zamisli.

Nije sigurno, ali kome je sliku namenio? Nadređenom oficiru, prijateljima, supruzi, deci?

Teško je sagledati tu fotografiju u istom kontekstu kao i sledeću. Ovde kao da je neko veselje, svi se oni smeju nečemu van kadra.

Osim što, ako pogledate ovde gore, vidi se kukasti krst. Odmah sve deluje zlokobno. Čemu li se to smeju? To nikad nećemo saznati, ali sve puca od smeha. Sjajno se zabavljaju. Ima raznih poza, neki su prekrili lice, neki se povijaju u struku, neki se drže za stomak, ovaj se savio unazad, ona ima ruku preko usta, ona pokazuje nešto…

Vi sigurno lako uočavate svastike, ja je nisam odmah video.

Apsolutno, sad sam do te mere razvio osetljivost da mi se priviđaju krstovi i gde ih nema.

Šta vam padne na pamet kad pogledate današnje Nemce?

Ja sam u Nemačkoj živeo pet godina kao instruktor američkih vojnika, predavao sam im književnost sredinom sedamdesetih. Mnogi ljudi pored kojih sam prolazio na ulici sigurno su bili živi u doba nacizma. Bilo je čudno, najblaže rečeno. Uđem u voz i odmah pomislim da one stočne vagone prepune logoraša. Ali pogađale su me i one lepe stvari. Sve je bilo besprekorno čisto, vozovi nisu kasnili, ljudi su bili izuzetno otvoreni.

U kom smislu otvoreni?

Na primer, na autoputu, svaki javni toalet imao je tanjirić u kom su se ostavljale napojnice za čistačicu. Znači, kad uđeš u toalet, stoji posuda puna sitniša. Da je to u Nju Džerziju, novac bi nestao za tri minuta, a onda i tanjirić. Ali u Nemačkoj ne samo što nikom ne padne na pamet da ukrade, već svako još doda po koji novčić. Kad to čovek pogleda, ne može da se ne zapita, zar su ovi ljudi bili odgovorni za holokaust? Kako je to moguće? Opet, i u ratno vreme sigurno je bilo otvorenih ljudi koji su iskreno verovali da ostaviti sitniš da bi se pomogla izgradnja koncentracionog logora.

Porodica Lenčner u Lođu u Poljskoj, 1935. Samo otac Dejvida Lenčnera (drugi s desna u gornjem redu) preživeo je rat.

Još na VICE.COM:

Hitler je vukodlacima, vampirima i astrologijom ispirao Nemcima mozgove

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa

Hitlerov lekar tvrdi da je diktator zamalo umro od prekomerne doze kokaina