Quantcast

Najbolji način da rešite neugodne situacije? Pričajte jezikom televizije

Kako su poštapalice i citati iz naših omiljenih serija postali univerzalni, neutralni jezik.

Cameron Williams

Ilustracija: Ashley Goodall

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Australija

U srednjoj školi, prijatelj me je pozvao da provedem školske praznike sa njegovom porodicom. Imao je veliku porodicu, bio je jedan od četvoro dece, tako da je bilo zastrašujuće postati peti točak u tom nakotu. I imao je starije sestre koje su bile sarkastične, pametne i kul. Razgovor sa devojkama bio je za mene ekstremni sport u tinejdžerskom uzrastu. Prikovan za vrelo, lepljivo zadnje sedišta u taragu na putu do obale imao sam osećaj da je sve što sam izrekao tokom razgovora jadno, ali se sve to izmenilo nekoliko dana kasnije kad sam, omanuvši u neobaveznoj ćaski, posegnuo za jedinim načinom komunikacije koji poznajem: citatima iz Simpsonovih.

I uspelo je! Zbližili smo se preko zajedničkog obožavanja Simpsonovih i izražavao sam se isključivo jezikom omiljene američke animirane porodice. Kako sam bio stariji, otkrivao sam da to nije neka tajna šifra koju sam slučajno razbio. Svi moji vršnjaci izražavali su se na taj način i bio je to fantastičan ujedinitelj. Bez obzira na vaš društveni status, ako ste umeli da govorite televizijskim jezikom bila je to prečica da upoznate nekoga. Pop kultura ima istorijat stvaranja sopstvenog jezika — pogledajte samo bilo koga ko priča tečnim klingonskim. Ali izražavanje u citatima jedno je od velikih izjednačivača, zato što ume da sruši barijere među ljudima kao malo šta drugo. Čak i više od toga, postalo je sve bitnije za način na koji se povezujemo među sobom.

Kako smo naučili da pričamo tako? Pomogla je dominacija televizijskih sitkoma osamdesetih i devedesetih, uključujući reprize nekadašnjih hit serija. Odrastanje krajem osamdesetih i devedesetih značilo je da sam mnogo vremena provodio pred TV aparatom. Ako su vas mnogo ostavljali samog kod kuće, ako ste možda bili dete koje se vraća praznoj kući iz škole zbog roditelja koji su non-stop radili, velike su šanse da ste gledali previše televizije. Kad vaši roditelji nisu bili tu, televizija je bila njihova zamena. Community je to najbolje opisao:

Abed: Stvarno je sjajno imati nekoga sa kim možeš da gledaš serije. Moj tata nikad nije hteo ništa da gleda, pa me je praktično vaspitala televizija.

Džef: TV je najbolji tata koji postoji!

Kao dete, i dalje pokušavate da provalite ko ste, a najbolji način da se izrazite jeste putem nečega što volite. Prvi put kad sami ukrasite svoju sobu, vi praktično birate svoj popkulturni manifest, a jezik funkcioniše na isti način. Dok ste odrastali, televizija je bila način da izrazite kako se osećate sve dok ne steknete dovoljno emotivne zrelosti da to učinite sopstvenim rečima. TV, i naročito porodični sitkomi, bili su tolike obrazovne alatke za život da kad se pojavio Sajnfeld, Džeri Sajnfeld i Leri Dejvid postavili su pravila za svaku novu epizodu: nema grljenja, nema lekcija.

Sitkomi su izbrusili savršenu formulu za sukob i razrešenje u okviru jedne epizode. Zato što serije traju i do 20 epizoda po sezoni, nijedna tema nije bila nedostupna u životnom veku svake serije koja ja trajala duže od 100 epizoda – što je magični broj koji obezbeđuje da će serija zauvek živeti u reprizama. Srećni dani je trajala toliko dugo da je iscrpla sve ideje pa su naterali Fonza da preskoči ajkulu na vodenim skijama, što je od tada postao definitivni idiom za serije kojima je presušila inspiracija. Postoji po epizoda Prijatelja za svaku životnu situaciju, Subotom uveče uživo izgradio je imperiju na poštapalicama, a Arrested Development nas je naterao da fantaziramo kako bi izgledalo kad bi Ron Hauard radio naraciju naših života.

Nekako se ovaj način pričanja preselio i u naše odrasle živote i postao sastavni deo naše kulture. Možda zato što je emotivna zrelost društva i dalje u razvoju? Možete da vidite uticaj pričanja televizijskog jezika u svemu: mimovima, gifovima i skrinkepovima. Političari i politički analitičari ne mogu da izdrže godinu dana a da ne porede vesti sa Igrom prestola. Tviter je pun naloga posvećenih kačenju "televizije bez konteksta": izolovanih kadrova iz neke epizode koji u oku posmatrača mogu da postanu šta god žele.

Živimo u vremenima kad nas svetski događaji toliko ostavljaju bez teksta da, prirodno, kad pričamo televizijski, to može da posluži kao otaljavanje sve dok ne provalimo šta zapravo da kažemo. Ovladali smo umetnošću izražavanja na ovaj način i to je postao važan kanal za naša osećanja. Dok se ljudi možda žale na našu sve manju sposobnost da koristimo reči, navodeći neku vrstu društvenog intelektualnog propadanja, mi smo zapravo naučili da koristimo televizijski govor kao tampon zonu koji će nam dati vremena da razmislimo.

Govoriti televizijski postaje avatar za naše emocije i važno je za ljude kojima predstavlja izazov probijanje leda sa drugim ljudima ili koji se muče u neobaveznoj ćaski. Ljudi se zbližavaju preko zajedničkih interesovanja, a jezik televizije je neutralna teritorija.

Pratite Kema na Tviteru

JOŠ NA VICE.COM:

Saveti za one koje vesti uznemiravaju

Da li postoji ’dobar’ način da se raskine sa nekim?

Najbizarniji saveti za lepotu Jutjuberki iz regiona