News by VICE

Priča o čoveku koji je obrisao svoju prošlost pre nego što su ga pronašli mrtvog

U junu 2009. čovek po imenu Piter Bergman pronađen je mrtav na plaži u Irskoj. Deset godina kasnije, policija, novinari i internet detektivi i dalje pokušavaju da shvate šta se desilo.

pisao Francisco Garcia
23 Oktobar 2019, 6:00am

Piter Bergman, na snimku koji je napravila CCTV kamera ispred Sligo City hotela.

Jednog junskog popodneva 2009. vitak čovek obučen u crno ušao je u autobus za Sligo, mali obalski grad nedaleko od irske granice. Tri dana kasnije, nakon tihog vikenda koji je proveo većinom sam, ovaj čovek pronađen je mrtav - a njegova smrt samo je prva u nizu misterija koje sve do danas intrigiraju policiju, novinare, filmadžije i internet detektive, a od tada je prošlo više od decenije.

Početak ove priče je najraniji poznati trenutak putovanja ovoga čoveka: Deri, u severnoj Irskoj, gde je ušao na popodnevni autobus koji vozi do granice, do grada Sligo.

Stigao je u 6:28 popodne, dok je večernje sunce grejalo vodu na Sligo Beju, ovaj čovek zaustavio je taksi do centra grada. U toku prethodnih godina, bilo je onih koji su ovu činjenicu predstavili kao dokaz da nije dobro poznavao Sligo: šetnja od stanice do centra jedva da je nešto duža od deset minuta. Uz ovo, on je nosio dve kese, a njegova seda kosa i vitak stas ukazivali su na to da bi mu dobro došla pomoć.

Prvi hotel do koga je ovaj čovek svratio bio je popunjen - bilo je petak veče za vreme vrhunca letnje turističke sezone - pa ipak, imao je biše sreće u Sligo City Hotelu na Kvej Stritu, gde je platio smeštaj tri noći unapred. Dok se upisivao u registar, zapisao je svoju adresu Ainstettersn 15, 4472, Vienna, Austria, što se slagalo sanjegovim nemačkim akcentom. Istom olovkom zapisao je i svoje ime - Piter Bergman. Ni u jednom trenutku nisu mu tražili lična dokumenta.

Sledeći dan protekao je bez većih incidenata. Bergman je otišao do pošte u 10:49 pre podne, gde je kupio osam markica i još neke stikere. Kupio je neke stvari po gradu, a onda se vratio do hotela gde je ručao i povremeno izlazio na cigaretu, i sve vreme je bio sam.

U nedelju, rano poponde, napustio je hotel i uputio se ka jedinoj taksi stanici u gradu, i tražio da ga vozač odveze do neke mirne plaže gde bi mogao da pliva. Vozač ga je odvezao do Rouzis Pointa, poluostrva poznatog po predivnom pogledu, koje se nalazilo na 15 minuta vožnje od centra grada. Kada je stigao tamo, Bergman je izašao iz vozila i pogledom pregledao plavetnilo oko sebe, a delovao je zadovoljan izborom. Ipak, umesto da ode do plaže, on je taksisti tražio da ga odmah vrati do grada, gde je sam proveo i naredno veče.

Negde oko jedan sat popodne u ponedeljak 15. juna, Piter Bergman odjavio se iz hotela gde je bio odseo i vratio je ključ na recepciju. Ostavio je jednu od kesa koje je imao sa sobom - ljubičastu plastičnu “kesu za život“ - i nešto što je ličilo na novi crni kofer. Prošetao se do autobuske stanice dužim putem; u jednom trenutku zastao je kod ulaza u šoping centar i čekao, izgledao je kao da će se okrenuti i vratiti nazad. Ipak, umesto toga je otišao do stanice i, kada je stigao, pročitao je beleške na komadima papira koje je izvadio iz svog džepa, pre nego što ih je pocepao i bacio u obližnju kantu. Ovaj autobus koji je vozio do Rouzis Pointa krenuo je u 2:20 popodne.

Kasnije, utvrđeno je da je 16 osoba videlo Bergmana na plaži tog popodneva. Nije pokušavao da se sakrije. Svi oni sećaju ga se kao žovijalnog, iako formalno obučenog, čoveka koji je pozdravljao nepoznate ljude sa kojima se susreo.

Sledećeg jutra, nedugo nakon 6 ujutru, jedan lokalac koji je sa svojim sinom džogirao po plaži, dok su nestajali poslednji ostaci primorske izmaglice. Oni su bili prvi koji su pronašli nasukano telo vitkog, sredovečnog muškarca kratko podšišane sede kose. Piter Bergman bio je mrtav, ali je misterija koja je nastala oko njegove smrti bila tek na početku.

peter bergmann cafe sligo
Bergman u kafeu u Silgu.

Došao sam u Sligo po prvi put u jedan petak u maju 2019. Leteo sam do Dablina tog jutra, i onda seo na voz na tri sata, prelazio pored polja i gradova pre nego što sam stigao u Sligo na voznu stanicu, odmah pored autobuske stanice gde je i Piter Bergman stigao pre onoliko godina. Bio je to lep dan, tako da sam prošetao do grada, pored murala posvećenog WB Yeatsu, najpoznatijem čoveku ovog grada.

Odmah sam otišao do Sligo City hotela. Želeo sam da počnem odande, baš kao što je to učinio i Bergman, ali nisam znao da kažem zbog čega je to tako. U toku prethodne godine proveo sam puno vremena pokrivajući slučajeve nestalih ljudi, kako u Ujedinjenom Kraljevstvu, tako i šire. Njihove priče nam ponekad mogu reći razne stvari o tome kako mi tanas živimo, o usamljenosti i bolu. Ipak, često nam ne govore ništa više nego lične misterije ovih nestalih osoba.

Telo Pitera Bergmana odneto je u hladnjaču. Pronađen je nag, a njegova odeća bila je rasuta po obali. Njegovi džepovi bili su prazni. Nije bilo novca, novčanika, niti bilo kakve vrste identifikacionog dokumenta. Ubrzo je utvrđeno da se udavio, a nije bilo nikakvog znaka da se borio. Njegovi zubi bili su u dobrom stanju, osim što mu je falilo nekoliko plombi. Ipak, pažnju je privuklo njegovo telo. Bilo je u jako lošem stanju. Naknadni testovi otkrili su kancer prostate u poodmaklom stadijumu, kao i nekoliko tumora na kostima. Preživeo je i srčane udare, a falio mu je i jedan bubreg. Toksikološki nalazi ukazali su na to da nije imao medikamente u svom sistemu, uprkos intenzitetu bolova sa kojima je sigurno bio suočen.

Postupci sa mrtvima su raznoliki. Nekada je situacija jednostavna: njihovi ostaci se pokupe, identifikuju i ostave da počivaju uz minimum frke. To su poznati preminuli, oni koji imaju voljene i ožalošćene. Kada se radi o drugima, situacija je teža, i zahteva određeno istraživanje kako bi se sastavila cela slika.

Ubrzo je postalo očigledno da postoje čudne okolnosti povezane sa Piterom Bergmanom. Potpuni nedostatak identifikacionih dokumenata ili bilo kojih drugih stvari, kao i činjenica da su etikete sa njegove odeće otfikarene makazama. Nadležni su proverili njegovu adresu i pronašli zgradu u Austriji, iako dalje pretrage nisu dovele ni do kakavog “Pitera Bergmana“ koji bi se uklopio u opis ovoga čoveka. Pismima koje je poslao iz pošte u Sligu nikada nisu ušli u trag.

Kako su prolazili dani, misterija je postala nešto sa čime se ovdašnja policija nikada nije susrela. Nestali ljudi su jedno; ovo je postalo nešto sasvim drugačije, gotovo natprirodno u svojoj intrigantnosti.

Poslednji dani Pitera Bergmana skrojeni su iz delova na osnovu snimaka koje je napravila CCTV mreža kamera širom Sliga. Ovaj čovek napuštao je hotel svakoga dana sa svojom ljubičastom kesom u ruci, ona bi bila puna kada je odlazio, a prazna kad se vraćao. Šta je radio za vreme sati između odlaska i povratka ostalo je misterija. Činilo se kao da je bacao svoje stvari u različite kante širom grada, a pazio je da ga ne usnime nadzorne kamere. Gledajući isečke dostupnih snimaka osetio sam se čudno, kao da posmatram duha koji se kreće kroz svet živih. Ovaj čovek, koji je svoje poslednje dane proveo kao Piter Bergman nikada nije identifikovan.

U jednu subotu popodne u septembru 2019. sreo sam se sa istražnim inspektorom Rejom Mulderingom na Sligo Garda stanici. On je treći istražni inspektor koji je zadužen za Bergmanov slučaj. 2009. to je bio Džon Orejli, koji je od tada unapređen i prebačen na poziciju u drugom distriktu. Rej je govorio sažeto, i uljudno me ispravio kada sam ga upitao da li je fasciniran Piterom Bergmanom. “Mi nismo fascinirani slučajevima,“ rekao mi je on. “Slučajevi se dese i mi radimo na njima.“

Rej veruje da Sligo nije bio slučajno odabrana destinacija. “Čini se kao da postoji određena svrha u ovome,“ rekao mi je on. “Sve što je ovaj čovek činio izgledalo je kao da je svrsishodno, od odsecanja etiketa sa odeće, pa do svega ostalog. Pitanje koje moramo postaviti je: zbog čega Sligo? Ukoliko je želeo upečatljivo mesto da umre, mogao je izabrati bilo koje mesto na zapadnoj obali Irske, ili čak Škotsku, ako smo već kod toga. Nešto ga je dovelo ovde, iako mi ne možemo sa sigurnošću da kažemo šta je to tačno bilo.“

Uprkos ćorsokacima i lažnim podacima, Rej je objasnio koliko sati rada je posvećeno kako bi se došlo do nekakvih odgovora. Učinjeno je sve što je bilo u njihovoj moći. Uradili su pretrage i jurili tragove, nezavisno od toga koliko su udaljeno delovali. Imali su Bergmanovu DNK, odeću i ostatke. Sada je vreme za čekanje, a to čekanje može potrajati zauvek. “Slično kao kompjuter koji je ušao u 'sleep mode'," rekao je on. "Kada se nešto novo pojavi, ili kada neko kredibilan istupi, onda ćemo pomeriti miša i vratiti se nazad u akciju.“

Godine koje su prošle obeležene su raznim vrstama ludih, pretežno teorija koje su se razvijale na Internetu. U vreme kada sam ovo pisao, prebrojao sam devet odvojenih Reddit tredova posvećenih misteriji Pitera Bergmana. Neki predlažu da je bio obaveštajni operativac, ili gangster u begu od mračne organizovane kriminalne grupe. Drugi govore o tome da je pokušavao da osigura da će životno osiguranje doći do njegovih voljenih.

Jedna od ovih teorija pretpostavlja da je cela ova priča nameštaljka, koju je osmislio irski filmadžija Kiran Kesidi - čiji je dokumentarac iz 2013. pod nazivom The Last Days of Peter Bergmann sve do skoro bio jedan od retkih slučajeva gde je ova priča bila medijski pokrivena - u cilju da se na neki čudan avangardni način prokomentariše naša morbidna fascinacija zločinima koji su se desili. Pitao sam Kirana o ovome vrlo direktno preko Tvitera, i on je odgovorio nekoliko minuta kasnije. “Stvarno je,“ odgovorio mi je on. “Dobrodošao u zečju rupu.“

peter bergmann cigarette
Bergman puši cigaretu.

U septembru 2019. sreo sam se sa Triezom Nilon, piscem predstave A Dream of Dying – koja govori Bergmanovu priču od kraja ka početku, što je upravo i bio razlog zbog koga me je ova priča zaintrigirala pre tri godine.

Bilo je rano veče kada smo se našli u Riverside Hotelu u Sligu, i - nakon umarajućeg kuckanja preko Tvitera - napokon sam skupio hrabrost da je pitam kako je ona saznala za ovaj slučaj. Uprkos tome što je odrasla u gradiću na samo nekoliko kilometara od Sliga, Tereza nikada nije čula za Bergmana pre nego što je napisala ovu predstavu; nabasala je na ovu priču dok je istraživala “neidentifikovane nestale ljude na zapadnoj obali Irske,“ i od tada nije mogla da prestane da istražuje. Ova priča delovala joj je intriganto, a izazvala je u njoj kako empatiju, tako i kreativnost, u podjednakoj meri.

"Možda je previše reći da sam ovu predstavu napisala iz njegove perspektive. Ne možeš stavljati misli u glavu ovog čoveka,“ rekla je ona. “ Ipak, stvaranje pozadinske priče u njegovom slučaju meni je popunilo ovu sliku, u najmanju ruku. Nadam se da je imao lepo detinjstvo i dobar život, iako ne možemo biti sigurni u to. Sve što je za sobom ostavio je jako tužno. Želela sam da saznate nešto iz ove predstave što će u vama probuditi nešto, to bi me usrećilo, zato što želim da ga identifikuju. Naravno da ljudi žele da znaju odgovor, ali on nije želeo da bude identifikovan. Možda je mislio da nikome nije stalo, ne znam.“

Porazgovarali smo o onome što smo znali o ovom slučaju. O isečenoj odeći i praznoj sobi u hotelu u kome je odseo. Postoje i mutni snimci hotelskih kamera koji prikazuju ovog čoveka kako odlazi na svoju poslednju destinaciju, a razloge možemo samo da pretpostavljamo. Iako postoje i dokumentarac i predstava, postoje i teorije i spekulacije onlajn teoretičara zavere, koji su od ove priče i konkretnih detalja napravili intrigantnu mrežu zavere. Na kraju, ima i onih koji su ostali ožalošćeni, ko god oni bili.

Kada se za nekoga prijavi da je nestao, navikli smo da vidimo njihovu ožalošćenu porodicu i voljene kako nastavljaju da zastupaju intereseovih osoba. Štampaju se posteri i organizuju kampanje. Uvek ostane neko ko nastavlja da traži i žali i dugo nakon što policija i mediji prestanu da se interesuju.

Ipak, kada se radi o Piteru Bergmanu, nije bilo voljenih za koje znamo, već su isključivo profesionalno zabrinuti advokati pritiskali kako bi se došlo do odgovora. Umesto sećanja i žalosti, iza njega su ostali kratki susreti, najčešće sasvim slučajni. Taksista koji se seća tog uljudnog, blagog putnika. Ljudi na plaži, koji nisu mogli a da ne primete poslednje trenutke ovog čudnog čoveka. Ima i onih koji veruju da je potraga u početku prerano okončana - oni koji veruju da negde, neko mora da ga se seća, ili da zna njegov pravi identitet. Ipak, uprkos zainteresovanosti koja i dalje traje - skoro je Irish Times snimio podkast o ovom slučaju - Rej Maldering rekao mi je da niko nikada nije istupio sa bilo kakvom zaista uverljivom informacijom.

"Mi imamo standardizovan format koji pratimo kada istražujemo nestanak bilo koje osobe,“ objasnio mi je on. “Ponekad ljudi nestanu na kratko. Ima ljudi koji oduzmu sebi život na način koji onemogući da ikada nađemo njihovo telo. Bila je ta jedna nestala osoba 2008. godine, za koju smo sumnjali da je ubijena. Osam godina kasnije, uz pomoć velške policije, identifikovali smo je uz pomoć otiska prsta. Piterov slučaj je definitivno neobičan. Nemamo prijavljeno da je takva osoba nestala. Niko nikada nije istupio i rekao da bi to mogao biti njegov otac, brat ili rođak.“

Piter Bergman, čovek koji je transformisao sebe u duha, predstavlja pretnju po naše pretpostavke kako bi slučaj neke nestale osobe trebalo da izgleda. Postoji nezvanični spektar koji ide od svakodnevnih nestanaka, pa do slučajeva koji postanu mit, ili bi trebalo da predstave nešto šire od sirovog zbira činjenica koje su poznate. Ljudi stalno nestaju, iz različitih razloga. Naravno, možda su oteti ili povređeni. Možda su za nas nestali zauvek, zato što su odlučili da iza sebe ostave čitav svoj život.

U Sligu, svaki nerešen slučaj je na istom nivou prioriteta, i uvek je u toku nekoliko istraga, kao što je Rej objasnio: "[Kada govorimo o] dugoročnim slučajevima, kao što je Piterov, sve je isto [kao i o bilo kom drugom slučaju]. Trenutno je u toku četiri ili pet dugoročna slučaja, ukljčujući i jednu ženu iz 2011, koju tretiramo kao potencijalno ubistvo. Mi idemo, tražimo, pretražujemo. A u nekim slučajevima zaista nikada ne nađemo osobu.“

peter bergmann sligo
Bergman u Sligo City Hotelu.

U Irskoj svakog sata neko nestane, što je, kada se sabere, oko 9,000 prijava godišnje. Prema podacima prikupljenim zaključno sa 2015. godinom, prosečni period koliko je osoba nestala iznosi više od deset godina, a najstariji otvoren slučaj datira iz 1967.

2015. godine, objavljene su informacije da niko ne može da kaže koliko je tačno neidentifikovanih tela preminulih sahranjeno u Irskoj. Najveći broj nestalih osoba pronađe pronađeno je u roku od nekoliko sati, ili dana, baš kao što je to slučaj i sa ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva i ostatkom sveta. Tinejdžeri koji pobegnu od kuće ubrzo se vrate, ranjivi mladi su locirani, stvari se vrate na svoje mesto. Ipak, nema izgovora da se zanemare oni koji i dalje nisu pronađeni. Za svakog Pitera Bergmana koji ugrabi malo pažnje i po koji naslov, ide i po jedan slučaj poput onog gde je muška lobanja pronađena u moru u februaru 2006. Procene glase da je imao između 25 i 45 godina kada je umro, i verovatno je imao severnoafričke pretke. Lobanja je bila u vodi kraće od godinu dana. Interpol je uzeo DNK i uporedio ga sa postojećim profilima, ali ni uz pomoć nauke nisu došli do dodatnih odgovora.

Priča Pitera Bergmana ima toliko zaokreta da deluje i novo i čudno. Znamo da je on sve to odabrao, od svog pseudonima, do mesta i vremena svoje smrti. Možda je njegova priča ekstremna manifestacija pokušaja da se kontrola povrati u svoje ruke. Možda je imao neku terminalnu bolest i želeo da umre, pa je to i uradio, uz retku vrstu temeljnosti. Smrtna presuda desila se duboko u njegovim kostima i srcu, ali i kao podsetnik na to da je njegovo vreme zaista bilo samo njegovo.

Pre moje druge posete Sligu razgovarao sam sa Tošom Lajverijem, bivšem pomorskom policajcu koji je proveo trideset godina u Sub-Aqua jedinici, istražujući neka od najozloglašenijih ubistava i slučajeva nestalih osoba koji su se dogodili u Irskoj. Od odlaska u penziju početkom ove decenije, on je radio sa porodicama nestalih osoba širom zemlje kako bi podigao zainteresovanost javnosti za ove slučajeve. Toš je glasan kada se radi o nestalima, i ima sopstveno mišljenje kada se radi o Piteru Bergmanu. Rešavanje ovog slučaja je stvar morala, baš kao i svaki drugi slučaj gde je osoba nestala, smatra Toš. On mi je rekao kako mrzi reč “zaključak“, jer ona često biva spomenuta kada se radi o slučajevima nestalih osoba, uključujući i slučaj Pitera Bergmana.

"Ne znam šta znači kada ljudi koriste ovu reč,“ rekao mi je on preko telefona. “Čak i kada nađemo osobu i kada saznamo sve detalje o njihovoj priči, to ne znači da smo se iskupili time za sve ono kroz šta su ti ljudi prošli.“

Što sam više razmišljao o čoveku koji je sebe nazvao Piter Bergman, sve sam više počinjao da sumnjam u motive zbog kojih sam i krenuo u potragu. On je pokušao da prikrije svoj identitet toliko temeljno, baš kako nikada ne bismo saznali ko je zapravo. Forenzički dokazi o okolnostima njegove smrti govore o čoveku koji nije želeo da ga se sećaju, koji god razlog za to bio.

Da li ja, ili bilo ko drugi, imam pravo da se oglušim o njegovu očiglednu nameru, i to u ime radoznalosti. I šta sam se uopšte nadao da ću saznati? Baš kao i Toš, preispitao sam se šta bi zaključak mogao doneti u slučaju Pitera Bergmana. Da li je naša želja da znamo u suprotnosti sa njegovim pravom da bude zaboravljen? Postoji mnoštvo različitih odgovora na ovo, a svaki od njih samo delimično zadovoljava istinu. Ipak, Piter Bergman nije jedini; njegova priča naterala me je da porazmislim o jednom drugom slučaju iz 21. veka koji je privukao pažnju kako onlajn teoretičara, tako i policijskih zvaničnika.

U septembru 2001, 25-ogodišnjak prijavio se u motel u selu u ruralnom Vašingtonu, pod pseudonimom Lajl Stevik. Njegovo telo pronađeno je nekoliko dana kasnije, i odmah je bilo jasno da se radi o samoubistvu. On je ostavio poruku i nešto malo keša, ali je bilo teško saznati njegov pravi identitet. Kako su godine prolazile, sve manje ljudi bilo je zainteresovano da se razotkriju detalji ove tužne priče.

2018. godine došlo je do preokreta. DNK analiza pomogla je policiji da dođe do porodice ovog čoveka, koja ga nije čula ni godinama pre njegove smrti. Oni su mislili da je živ, i da prosto ne želi da ima veze sa životom koji je vodio ranije. Porodica je zamolila za privatnost u ovom slučaju, i određene informacije o ovom slučaju niakda nisu objavljene javno, upravo po njihovom zahtevu.

U toku poslednjih nekoliko sati koje sam proveo u Sligu, radio sam ono što sam mislio da treba, i stigao sam do Rouzis Pointa. Bila je subota popodne. Nebo je bilo jako oblačno, ali kiša jedva da je padala. Stajao sam tako nekoliko minuta i osluškivao svoje misli koje su se smenjivale, gledajući u belinu vode Atlantika. Pretpostavljam da sam pokušavao da shvatim kako se osećao čovek koji je sebe zvao Piter Bergman dok je stajao ovde, odlučan, i ko zna šta još, pre toliko godina. Bilo je teško otresti se osećaja da sam kriv jer guram os gde mu nije mesto, posmatrajući mesto koje je ovaj čovek pažljivo odabrao da na njemu provede svoje poslednje trenutke. Na kraju sam zgrabio malo peska i pustio da mi glupavo isteče kroz prste dok je sunce počinjalo da se probija kroz guste oblake iznad moje glave.

@ffranciscodgf

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.

Tagged:
Samoubistvo
nestali ljudi
nestali
Piter Bergman