Nacizam u Americi i Malkolm Eks

U nedelju, 25. juna 1961., desetoro pripadnika Američke nacističke partije (ANP) došlo je na miting koji je u Vašingtonu organizovala Nacija islama (NI). Predvođeni Džordžom Linkolnom Rokvelom, jednim od osnivača stranke, ušli su u Julajn arenu u kojoj će Bitlsi kasnije održati svoj prvi koncert u Americi. Strogo pravilnog držanja, isturene brade, pogleda nemilosrdno prodornog, Rokvel je delovao kao filmski zlikovac. („Neuporedivo viši od Hitlera, i neuporedivo privlačniji", divio mu se Esquire sa te strane.) Arena je bila gotovo puna, nacisti brojčano nadjačani 800 prema 1.

Ovde se nije radilo o mučeničkom fašističkom žrtvovanju. Obezbeđenje iz paramilitarne grane NI pretreslo je cenjene goste i odvelo ih do sedišta u prvom redu. Nosili su smeđe košulje sa kukastim krstom na rukavu, što ih je izdvajalo od mora odela i kravata u kom su se našli. Temperatura je bila preko trideset, ali Rokvel je sa svojim ljudima strpljivo čekao nekoliko sati da program počne. Ne zna se da li je ikoga ova apsurdna situacija nasmejala.

Najavljeni govornik i lider Nacije islama Elajža Muhamed bio je bolestan pa nije mogao da se obrati prisutnima. Istoričar Vilijam Šmalc navodi da je govor održao Malkolm Eks, i zatim se nekolicini belih lica u publici obrati apelom za donacije. Rokvel je donirao dvadeset dolara. Fotograf „Lajfa" Eva Arnold je fotografisala naciste, da bi joj Rokvel (koga su, pretpostavlja se, muslimani upozorili da je ona jevrejskog porekla) navodno prošaptao „Napraviću sapun od tebe". (Kaže da mu je odgovorila „Bolje to nego lampu.")

Neskriveni antisemitizam bila je odlika koju su ove dve organizacije delile. Rokvel je penio na usta na pomen Jevreja, dok je Muhamed podržavao brojne rasističke teorije, uključujući i onu da su Jevreji finansirali trgovinu robljem. (Malkolm Eks nije otvoreno iskazivao svoj antisemitizam; slagao se sa Muhamedovim teorijama zavere umesto da smišlja svoje.) Javna osuda jevrejskog naroda tog leta 1961. bila je možda i uvredljivija za široku javnost nego što bi bila danas. Šest hiljada milja od Vašingtona, u Izraelu, proces protiv Adolfa Ajhmana privlačio je pažnju širom sveta i dramatično povisio broj priča o žrtvama Holokausta.

Rasne podele takođe su bile tačka po kojoj su se ANP i NI slagale. Malkolm Eks je te večeri održao govor pod naslovom „Segregacija ili smrt". Rokvel je u areni reporterima dao sledeću izjavu: „U punoj meri podržavam njihov program, i imam puno poštovanje za Elajžu Muhameda." Jedino se, rekao je Rokvel, nisu slagali sa izborom lokacije namenjene američkim crncima – NI bi htela da im se dodeli parče američke teritorije, dok se ANP zalaže za deportaciju u Afriku.
Ovo nije bilo sasvim tačno. Nacisti i islamisti takođe se nisu slagali po pitanju da li su crnci ljudska bića. Tokom svoje trogodišnje nacističke karijere, Rokvel je više puta afroamerikance zvao „crnčuge probušenih noseva", „animalna stvorenja", „na nivou šimpanze". Stoga je ovaj neočekivani savez doveo u pitanje njegov stav o superiornosti bele rase.

Zanimljivo da je NI već stupala u slična partnerstva. Šest meseci ranije, Muhamed je poslao Malkolma Eksa na tajni sastanak sa predstavnicima KKK u Atlanti; dogovorili su bizarno primirje – KKK će garantovati bezbednost džamija u zamenu za podršku NI po pitanju rasne segregacije. Ali taj sastanak je poslužio kakvoj-takvoj svrsi, dok nacisti muslimanima nisu nudili bukvalno ništa. Razlike na relaciji Malkolm Eks – Rokvel bile su egzistencijalne prirode. Prvi se iz kriminala uzdigao do najviše državne pozornice, dok je drugi uspeo da se sroza od statusa cenjenog mornaričkog oficira do statusa parije i poremećenog naciste za samo šest godina, pritom izgubivši i porodicu i bogatstvo.

Skup u Vašingtonu bio je neuporedivo posećeniji od skupova koje je Rokvel obično organizovao. Mogao je samo da sanja o tome da govori pred publikom od 8,000 ljudi. Čak je i impozantna dvorana, sva u lukovima, vukla na arhitekturu fašističkih režima koji su prethodili njegovom; planirao je da dovede naciste na vlast u SAD do 1972. godine. Savez sa Nacijom islama služio mu je kao podrška za grandiozno apsurdne fantazije. „Zamislite samo miting Američke nacističke partije na Menhetnu," pisao je kasnije Rokvel svojim sledbenicima, „gde kao obezbeđenje protiv jevrejskih provokatora stoje falange stamenih crnih jurišnika Elajže Muhameda!"

Dok je Malkolm Eks ostao upamćen kao kompleksna ličnost, Rokvel je za sebe gradio imidž karikature. Medije kontrolišu Jevreji, rezonovao je on, tako da je za ekstremnu desnicu praktično nemoguće da organizuje politički protest u mejnstrimu.

„Pokušao sam, ali niko nije obraćao pažnju", rekao je kasnije u intervjuu na temu svog pre-nacističkog političkog angažmana. „Neka probaju sad da ignorišu naciste kako marširaju ulicama."

Po ovoj logici, ANP je počela da izdaje proizvode namenjene mladim bigotima. Nudili su „Dnevnik Ane Frank" u vidu fotografija žrtava Holokausta na 16 stranica sa šaljivim natpisima, a Rokvel je ovaj proizvod reklamirao kao „bolestan humor" – neobična aluzija na Mad Magazin, Lenija Brusa, i svet komedije „hebrejskih degenerika" protiv kojih bi nacisti teoretski trebalo da se bore.

Posledica tog nedotupavog marketinga bili su izrazito nekompetentni organi stranke; Rokvel je priznao da su ovako unajmili horde „neopisivo glupih" mladih nacista. Ipak, nastavio je da apeluje na najniže porive. ANP se sprdala sa protestima protiv segregacije, a na svojim demonstracijama često bi nosili lažne brkove i naočare Graučo Marksa. Odakle onda Naciji islama, organizaciji poznatoj po disciplini, ideja da se udruže sa takvim karikaturama?

Džordž Linkoln Rokvel je osnovao ANP 1959. godine u Arlingtonu u Virdžiniji. Osam godina kasnije, Rokvela je ubio bivši član stranke.

Jedan od mogućih odgovor stigao je osam meseci kasnije, 25. februara 1962., kada su iz Nacije islama pozvali ANP da učestvuje na konvenciji u Čikagu. Rokvel je govorio posle Muhameda pred 12,000 afroamerikanaca, i to bez dlake na jeziku.

„Znate dobro da vas zovemo crnčuge. Ali zar ne biste radije da vam belci do iskreno kažu u lice, umesto da vam pričaju iza leđa?"

Rokvel je bio zanimljiv govornik, iako ne naročito autoritativan (po ritmu je podsećao na komičara Reda Skeltona). Nije imao glas jednog Firera, a Čikago nije bio Nirnberg. Sigurno je bio svestan ironije trenutka: nikad nije imao veću publiku, a nikad i neće.

„Ne ustručavam se da kažem da mrzim mešanje rasa i boriću se protiv njega do smrti," nastavio je Rokvel. „U isto vreme, uradiću sve što je u mojoj moći da pomognem časnom Elajži Muhamedu da ostvari svoj cilj, preseljenje za sve vas u Afriku. Elajža Muhamed je u pravu – segregacija ili smrt!" Publika je reagovala učtivim aplauzom i zvižducima u istoj meri. Dva meseca kasnije, Muhamed je kritikovao svoje sledbenike zbog uzdržanosti: „Ako nam govore istinu, šta nas briga? Treba im aplaudirati makar dubili na glavi!"

Zajednički apel na „iskrenost" i „istinu" ukazuje na moguće motive za saradnju. Rokvel i Muhamed videli su jedan drugog kao autentične mislioce, ljude spremne da po svaku cenu otvoreno iznesu svoju verziju istine. Apelovali su na sledbenike po ovom osnovu, i jedan drugom pružali priliku da potvrde beskompromisno iskrenu reputaciju. Rokvelovo postojanje pomoglo je NI da privuče nove pristalice – samim prisustvom svedočio je o autentičnosti Muhamedovih stavova.

Malkolm Eks nije bio deo ove uzajamne legitimizacije, i otvoreno demonstrirao da ne uzvraća Rokvelovo poštovanje. Kad je publika 1961. aplaudirala nacisti za prilog od 20 dolara, Malkolm Eks se nasmejao u mikrofon i rekao „Veći aplauz nikada niste dobili, je li tako, gospodine Rokvel?"

Kako je borba za građanska prava iz pedesetih postepeno prešla u uspehe sa početka šezdesetih, oba lidera pala su u dugu senku Martina Lutera Kinga Juniora. Nacisti su imali pred sobom nezaustavljivu silu legislativnih trijumfa do kojih je King došao, i držali se svojih pozicija grčevito. Malkolm Eks je uočio sve veći razdor između vatrene retorike Nacije islama i uspeha do kojih je vodio Kingov nenasilni pristup, pa je malo spustio loptu.

Rokvel i Muhamed videli su jedan drugog kao autentične mislioce, ljude spremne da po svaku cenu otvoreno iznesu svoju verziju istine.

Pošto je 1964. godine napustio NI, Malkolm Eks optužio je Muhameda zbog stupanja u savez sa KKK. Godinu dana kasnije, poslao je telegram Džordžu Linkolnu Rokvelu:

Pišem da bih Vas upozorio da me separatistički pokret Elajže Muhameda više ne sputava u borbi protiv belih rasista. Ako Vaša agitacija protiv naših ljudi dole u Alabami nanese štetu Velečasnom Kingu ili bilo kom drugom crnom Amerikancu koji samo pokušava da iskoristi prava koja pripadaju svim ljudskim bićima, garantujem da ćete i Vi i kolege iz KKK biti meta fizičke odmazde…

Tri godine kasnije, obojica su bila mrtva, navodno žrtve napada bivših pristalica. Ipak, duh ovog saveza prisutan je i danas. Nacija islama pod vođstvom Luisa Farakana održava prijateljske odnose sa belim suprematistima Toma Mecgera. Prethodne decenije, sajt Američke nacističke partije imao je stranu posvećenu „ne-arijevskim simpatizerima" koja nudi priliku da „pripadnici drugih rasa takođe pomognu u našoj borbi" putem donacija.

Posthumna sudbina Malkolma Eksa još je čudnija: mejnstrim društvo belih rasista protiv kog se celog života borio najzad ga je prihvatilo, a američka vlada je njegov lik stavila na poštansku marku.

Još na VICE.com

Hitler je vukodlacima, vampirima i astrologijom ispirao Nemcima mozgove

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa

Na Dunavu kod Negotina isplivala nacistička ratna flota