Igra Heroes of Might and Magic 3 je napunila 20 godina, a i dalje rastura

Godinu 1999. u Srbiji pamtimo pre svega po bombardovanju. E sad, kako pamtimo bombardovanje zavisi od lične čaše meda ili žuči koju nam je život udelio u datom trenutku. Neko je rat gledao ispod kamuflaže ili sa Straževice i žvakao JNA marendu, neko je bio u zarobljeništvu OVK, a neko je gledao u rat na monitoru i motao spravu.

Taj sa monitorom i spravom sam bio ja i otprilike svi ljudi koje sam tada poznavao, osim onih par nešto starijih ortaka koji su već bili odslužili vojsku pa su tih par meseci proveli ne zna se tačno gde, neki ni dan danas neće da pričaju o tome. Ali za nas, tada još uvek tinejdžere, rat je značio suspenziju redovnog pravnog poretka u smislu da ti apsolutno niko nije kenjao što ne učiš za ispit, jer ispita nije ni bilo, nije se znalo hoće do kraja te godine li uopšte biti fakulteta, a bogami ni države, pa si mogao da radiš manje-više šta hoćeš. Nema budućnosti, nema problema.

I šta onda da radi mlad čovek sa previše vremena, premalo opcija i skoro nula para osim da igra igrice na kompu i duva albansku vutru, koja je doduše tada imala dosta manje politički korektan naziv? Preciznije, da igra jednu igricu, koja je izašla tik pred početak sranja, baš u pravom trenutku da nas anestezira i ponudi makar neku slamku spasa, poput pravog milosrdnog anđela, doletelog pravo iz Castlea.

Igra Heroes of Might and Magic 3, remek-delo Džona Van Kanegema i studija New World Computing, pojavila se 28. februara 1999. a već nedelju dana kasnije disk je imala svaka domaćinska kuća s PC-jem u tadašnjoj Jugoslaviji. I dan-danas se iznenađujem koliko je takvih domaćinskih kuća s personalnim računarima u stvari tada bilo, a razlog tome ne može biti samo od države prećutno odobrena piraterija svega mrsko-zapadnog. Deo razloga je sigurno bila i želja da se igraju igrice, pa tako i novi Heroji.

Malo više od tri nedelje kasnije pale su prve bombe na Srbiju, ali mnogi od nas to nisu baš ispratili kako treba, jer smo bili u nekom drugom svetu, u nekim drugim ratovima, opčinjeni belim konjićem na našim monitorima i njegovim tagadap-tagadap kaskanjem po epileptično prešarenoj mapi prekrcanoj draguljima, gomilicama zlata, gazeboima, spomenicima i raznim drugim šljaštrećim kurcobocama od kojih bi svakog normalnog zabolele i oči i glava.

Ali mi, mi smo to sranje upijali kao step sokove, jer realno, nismo tada bili normalni. Ni kao nacija (što je u stvari, kad pogledam, tada bilo normalno, jer kao što kaže onaj stari grafit „ko ovde ne poludi taj nije normalan“), ni kao pojedinci.

Bili smo ludi od toga što nam se nekako jebote dogodio rat a nismo imali pojma šta nam se događa, ludi od siromaštva, ludi od besperspektivnosti, ludi od droge. I ludi za Herojima.

U čemu je moć i magija privlačnosti ove igre? Ja bih rekao u njenoj savršeno pogođenoj kombinaciji eskapizma i tipično ljudske potrebe za osvajanjem i dokazivanjem, kao i u tome što zahteva taktičko i strateško razmišljanje, što znači da može da se igra i relativno neobavezno i maksimalno posvećeno.

Bila je to i jedna od prvih igara koja uspešno kombinuje vođenje vojske tj. strategiju, sa razvojem heroja tj. RPG-om. Jeste to bilo prilično rudimentarno, ali taman dovoljno komplikovano, onoliko koliko treba da celina ne bude preteška ni početnicima. A moglo je i da se podesi svašta, od toga kolika je mapa, preko toga koliko ima igrača, do toga koliko je teška. Jeste da komp vara na višim nivoima težine, ali jebiga, stvarno bude teško, što je i poenta.

Takođe, Heroji su mogli da se igraju u više igrača - i što je najvažnije, to je bilo izvodljivo i kad imaš samo jedan neumrežen komp, u legendarom hotseat modu, i dalje najtačnije nazvanom režimu igre za više igrača jer nikad neću zaboraviti da je taj maj 1999. bio baš dosta topao, pre svega po tome koliko je posle Debelog bila vrela kožna fotelja u koju je trebalo sesti da odigraš potez.

Moguće je da je glavna čar bila u frakcijama tj. armijama koje možeš da izabereš. Reci mi da li biraš Castle sa njegovim golemima i gremlinima i furaš se da si neki Gandalf-Saruman hibrid ili se ložiš na loše momke iz Dungeona koji izvode na teren napucane crne zmajeve – i reći ću ti kakav si čovek. Možda voliš rampart i slične LBTQ jedinice koje stilom i šmekerlukom nadoknađuju sirovu snagu? Ili si gnusobni devijant koji igra one lizardmene i gluposti? Ma nema veze, ima ovde ponešto za svakoga, to je uvek tajna širokonarodnog uspeha, evo pogledajte SNS i Vučića.

Ima i to što je suština zabavnog gejmerskog iskustva u tome da stvaraš neke svoje priče kojih ćeš se sećati, a Heroji mogu da se igraju iznova i iznova i da se iznenađuješ ponovo i ponovo, jer osim kampanje u kojoj igraš misije za oslobođenje kontinenta Erathie od… koga boli kurac realno, možeš da igraš i random generisane mape, možeš da ih protiv kompa ili drugih ljudi, u hotseatu ili onlajn, možeš da ih igraš beskonačno, do toplotne smrti univerzuma ako treba, samo ti treba komp i eventualno džoint.

Inače, mislim da ne bih mogao da igram Heroje 3 sada strejt, toliko su mi ta dva doživljaja organski uvezana u iskustvu, kao Prust i madlenice u negativu, osetim amonijački vonj albanske džibre svaki put kada vidim karakterističnog konjića na ekranu i čujem to tagadap tagadap. Gud tajms.

Heroji su bili više od igre, bili su pravi narodni fenomen i kao takvi su stekli kultan status u rekordno vreme, za fazon tri meseca. Još uvek se sećam žurki iz tog doba, pravih žurki, na studentskim gajbama, sa ženama, pićem, drogom i muzikom - na kojima zatičem ortake u 3 ujutru kako zgureni oko kompa dele buksnu, a između njihovih drhtavih tela se nazire monitor, a na njemu naravno konjić tagadap tagadap. I ne jebu, piče XL mapu dok sa zvučnika pršti Prodidži a oko njih ljudi piju, pevaju i povraćaju, bože ima li nešto što Štok 84 ne može?

Kako sam kasnije saznao, samo u Rusiji i kod nas su Heroji postali baš toliki kult, iako je igra nesumnjivo bila popularna i uspešna širom sveta. Usledile su brojne ekspanzije, prvo zvanične, ali kasnije i nezvanične, i to naravno ruske, koje su igri produžile život i učinile da ona traje i igra se paralelno sa objavljivanjem novih nastavaka u serijalu – od kojih nijedan nije dostigao popularnost „trojke“.

Ne znam šta je Rusima bio razlog toliko odlepljivanja na Heroje, osim što su braća slovenska skvoterska, mada je i njima 1999. realno bila priličan kurac od godine. Oni su makar te godine dobili i Putina.

A mi, mi smo dobili oboren jedan nevidljivi F-117 i plus na moral iako smo realno bili u sranju. Kao u Herojima, kada se jedinici ona ptica pokenja na glavu.