Slava ’Devojkama’, seriji koju uglavnom nismo razumeli

Devojke, serija Lene Danam koju ste voleli da mrzite, ili je najverovatnije nikada niste ni gledali, imala je svoju poslednju epizodu. Tako da mi se čini da je ovo jednako dobar trenutak kao i bilo koji drugi da primetimo da je najveća mana ove serije bio njen naziv. O čoveče, naziv. Tako loš i obmanjujući naziv. Serija pod nazivom Devojke u kojima glavne uloge igraju četiri belkinje. Zašto?

Naziv je značio da smo svi imali istu pogrešnu pretpostavku. Da je Devojke pokušaj da se na tačan način prenesu različita iskustva svake milenijumske žene. Njena propast je s toga bila neizbežna – kao što su mnogi ljudi daleko stručniji od mene istakli, ima malo realizma u seriji sa radnjom smeštenom u Njujorku i sa četiri ljudska bića koja ne mogu biti belja.

Ono što u retrospektivi nervira kod naziva je to što autori Devojaka nikada nisu imali nameru da iznose tačne činjenice. Serija je omanula kao realistična drama o ženskom rodu u velikom gradu, zato što to nije ni bila. Trebalo je da bude komedija – satirično viđenje života i priključenija privilegovane pripadnice američke srednje klase. U tom smislu, u pitanju je visoka umetnost. Čudno je i tužno što je nikada nismo videli kao takvu.

Da budem jasna, ja sam publika kojoj su Devojke bile namenjene, mlada, visokoobrazovana belkinja čije su prijateljice takođe devojke. Lena Danam je verovatno na panou u svojoj kancelariji imala prikačenu sliku nekoga sličnog meni, pored nekih stihova Tejlor Svift i gomilice lekovitih kristala. S toga, da, ja sam fan serije. Ne zbog toga što je njeno postojanje revolucionarna pobeda feminizma, već zato što nije. Ili zato što me frustrira to što je Danam bila izložena ispitivanju više nego bilo koji muški autor u istoriji, iako me frustrira. Iako pretpostavljam da su me Devojke isprva privukle zato što mi je delovalo da predstavljaju moja iskustva, vremenom sam kod ove serije zavolela to što pokazuje duboko razumevanje za to koliko su ta iskustva ograničena.

Devojke su bile nemilosrdni i veoma zabavni osvrt na belu devojku. Ironičan ton je uspostavljen u prvoj prvcatoj epizodi – ikonoklastičnom televizijskom trenutku koji i posle svog ovog vremena može ponovo da se gleda. Nema replike koja nije na mestu; kao i u bezbrojnim epizodama tokom šeste sezone, dijalozi su takvi da se svakog minuta zaceniš od smeha. Predstavljene su nam Hana „glas generacije" Horvat i tri njene podjednako nezrele drugarice, kao i neka vrsta njenog dečka, Adam – besprekorno preuveličana karikatura umetničkog batice koji je toliko jebeno jeziv i grozan da, pa, ne možete da ne poželite da se samouništite, ali i spavate s njim.

Ako ste na bilo koji način bile slične ženama prikazanim na ekranu, onda ste se smejale, zato što su likovi predstavljali vaše najgore osobine. Ali čak i ako uopšte niste mogle da se identifikujete sa Hanom i kompanijom, zbog svog tog haosa, gledanje je ipak izazivalo radost. Serija nema milosti prema svojim mladim protagonistima, i oni skoro uvek zaslužuju ono što im se dogodi. Što je u suštini ništa, čak ni posle šest godina tumaranja po Bruklinu i razgovora o nesigurnostima i infekcijama urinarnog trakta.

Odbrana problematičnog umetničkog dela kao satire je tanak led. I istina je da su Devojke imale ambiciju da budu nešto više od komedije. Skretala su na teritoriju drame s promenljivim uspehom – bilo je onih bolno samozadovoljnih epizoda, koje su u najgorem slučaju izgledale kao da ih je napisao student prve godine kreativnog pisanja. Da li smo zaista morali da gledamo kako se Hana kara s onim doktorom? Nismo.

S druge strane, malo televizijskih serija je voljno da rizikuje i eksperimentiše kao što se to događalo u Devojkama. U pretposlednjoj sezoni serije, to se isplatilo u obliku epizoda nalik filmu, u kojima je fokus bio na iskustvima individualnih likova – nešto kao američka verzija Skins, samo sa ljudima od dvadeset i nešto godina, umesto sa tinejdžerima. Do tog trenutka, autori serije su shvatili da postoji granica milenijumske parodije na Seks i grad. Umesto da odustanu, oni su otišli dalje i potražili nešto novo i zanimljivo.

Mana je u tome što Devojke nikada nisu uspele da održe sopstveni zaplet, a bilo je problema i sa shvatanjem Njujorka – radnja većine najboljih epizoda se odvijala na drugim lokacijama. Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude isuviše bitno, zato što su scene osmišljene sa takvom pažnjom za detalje da su u svakom slučaju funkcionisale. Uvek, uvek se radilo o dijalogu – narativ je kasapljen i menjan, ali one kratke replike su večne.

Bilo je opčinjavajuće i uvrnuto gledati kako scenariste Devojaka, možda umorne od čitanja bezbrojnih članaka o masnim naslagama i Tviter fidu Lene Daram, počinje sve više da boli dupe. Kako su kritike postajale sve intenzivnije i ličnije, Danam je sačuvala živce i nastavila da pomera granice sve dalje i dalje. U najboljoj i poslednjoj sezoni, pametanom i obrnutom odrazu u ogledalu prve, likovi serije su grozniji nego ikad.

Šta više, do kraja su Devojke spale na svoja dva objektivno najgroznija lika. To je šou Marni i Hane – druge devojke se čak ni ne pojavljuju u (tiho zadivljujućoj) poslednjoj epizodi. Marni, koja za šest godina nije uspela da popravi nijednu karakternu manu, živi sa Hanom, koja shvata da njena impulsivna odluka da sama odgaja bebu neće ostati bez posledica. Vilijams i Danam su raširile krila i sparinguju sa neverovatnim tajmingom. Vilijams, sa svojim selfijima i pevanjem uz pesme Trejsi Čepmen, zapravo zasenjuje glavnu zvezdu serije, uzdižući koncept nesimpatične ženske protagonistkinje u nove visine.

Ljudi koji kritikuju Devojke zbog nedostatka realizma maše poentu. Koga je briga što Hana sa svojom platom honorarca ne bi mogla da priušti svoj fin stan u Bušviku? Koga je briga što je dobila zakup bez mastera? Ona nije Keri Bredšo – niko nije rekao da treba da je shvatimo ozbiljno, ili da budemo ljubomorni na njen život. Ono zbog čega ju je bilo zabavno gledati je njena sposobnost da opstane samo zahvaljujući svom dubioznom šarmu.

Poslednjih šest godina, prihvatljiva razbibriga je bilo mrzeti Devojke, omalovažavati ih kao neuspeli eksperiment HBO, besmisleno revitalizovanje Seksa i grada, neuspeli presek prezentacije feminizma. Zabavno je razmišljati o tome kako bi čak i devojke iz Devojaka žestoko kritikovale sopstvenu seriju iz istih razloga iz kojih je to činila publika – na kraju krajeva, oni su liberalni svršeni studenti fakulteta umetnosti. Sve su toliko samosvesne, da su napravile pun krug i završile kao rasisti – to je metafora koju su od tada usavršile Ebi i Ilana u Broad City, čistijoj komediji od Devojaka, a možda i duhovitijoj, iako je teško pomisliti da bi ova potonja bila uspešna bez ove pređašnje.

Zaista je čudno reći ovo o seriji koja je inspirisala milion članaka na internetu, ali nisam ubeđena da je iko od nas ikada zaista razumeo Devojke. Sada, šest godina kasnije, deluje mi gotovo prekasno da priznamo istinu: Lena Danam je bila upućena u sopstvenu šalu. Naravno, Devojkama je nedostajalo samosvesti. Ali autorima koji su ih kreirali svakako nije.

Još na VICE.com: 

Devojke u Beogradu nam otkrivaju zašto nikada nisu bile u vezi

Šta nam kostimi govore o novoj sezoni Igre Prestola

Zašto mi "Grlom u jagode" stoje u grlu čitav život