Drugi svetski rat

„Over Belgrade“: zašto su saveznici 12 puta bombardovali Beograd u Drugom svetskom ratu

U nekad čuvenu „baru Veneciju“ utisnulo se stotine kilograma eksploziva da sačeka bagere u nedeljno jutro 2017. godine i zakasnelu detonaciju kojom će se okončati događaj započet pre čak sedam decenija.

pisao Bane Gajić
16 April 2017, 6:00am

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us ​​

„Pogodili smo predgrađe Jugo prestonice, ali je ime tog dela grada neizgovorivo pa će biti dovoljno samo Beograd. I stvarno je i bilo dovoljno. Bez odbrane, bez nemačkih aviona, bez ičeg. Molto bono. Dajte još ovakvih misija, molim vas." 

(Zapis u letačkom dnevniku, narednik Hju Džons, mitraljezac, 721 skvadron, 450. bombarderska grupa, 15 američka vazdušna armija, 14. jun 1944.)

Kada je 5. februara ove godine u 9.30 časova omanja detonacija potresla centar Beograda, bio je to kraj događaja započetog pre čak sedamdeset i tri godine. Deaktivirajući veliku avionsku bombu otkrivenu duboko ispod površine tla na gradilištu pored obale Save, tamo gde danas niče „Beograd na vodi", pirotehničari srpske policije su završili jedan stari posao.

Bio je to ratni zadatak 301. bombarderske grupe 15. američke vazdušne armije čije su „leteće tvrđave", Boingovi avioni B-17, prispele nad Beograd 17. aprila 1944 u 11:56 časova, na visini od 25.000 fita (8km), dolećući sa improvizovanog aerodroma na jadranskoj obali Italije. Na nišanu tada najmodernijih „Norden" sprava za navođenje bombi na zemaljske ciljeve bila su dva savska mosta, peroni železničke stanice, pista aerodroma na današnjem Novom Beogradu kod „Erport sitija" i jedna fabrika u Zemunu, sada u blizini hotela „Jugoslavija". 

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

U gradu je bilo proleće, poslednje pod „nemačkom čizmom", cvetale su trešnje i šljive. Nacistički Treći rajh, koji je Srbiju držao u trećoj godini teške okupacije, bio je pred kompletnim slomom. Radujući se slobodi koja je bila blizu, Beograđane je teško šokiralo kada je prethodnog dana, 16. aprila, grmljavinu stotina avionskih motora u oblačnom nebu iznad grada, za koje se među građanstvom znalo da lete po zadatku na Rumuniju, ubrzo zamenila nagla strahota: detonacija stotina bombi koje su eksplodirale po ulicama, među zgradama. Umesto da smrtonosni tovar izruče nad ogromnom rafinerijom nafte u rumunskom gradu Ploešti, odakle se gorivom snabdevala kompletna Hitlerova ratna mašina, saveznički američki avioni su – uništavali Beograd.

Fotografija iz kolekcije Branimira Gajića

Kada su i sledećeg dana, ovaj put vedrog i toplog aprilskog podneva, „leteće tvrđave" i „liberatori" (drugi model američkog bombardera, B-24) ponovo otvorili aluminijumske „stomake" iz kojih će naniže poleteti više od 105 tona eksploziva, Beograđani više nisu bili iznenađeni. Sa neba je stizala smrt, i to od onih od kojih se čekala sloboda. Šok i stravu zamenili su gnev i ogorčenje. U ruševinama ulica oko Savamale, u samom centru grada, na Zapadnom Vračaru, Senjaku, prethodnog dana ostalo je više od dve hiljade mrtvih. I još nekoliko hiljada teško povređenih, zatrpanih, izbezumljenih ljudi.

Manji deo bombi koji se zario u mulj na obali Save oko Železničke stanice i mosta nije eksplodirao. Meko rastresito tlo rečnog nanosa nije bilo dovoljno tvrdo da bi aktiviralo upaljače bombi. U aluvijalnu ravan savske okuke, nekad čuvenu „baru Veneciju", utisnulo se tako stotine kilograma eksploziva da sačeka bagere koji će doći sedam decenija kasnije. 

I ta će zakasnela detonacija u nedeljno jutro 2017. godine, pod nadzorom deminera, za par sekundi dočarati usnulim milenijalsima koji su 1999. godine, kada su, takođe, američke bombe tresle i razarale Beograd više meseci, tek bili u nekom maglovitom roditeljskom planu, kako izgleda strava proleća pod bombama.

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

U ratnim dnevnicima američke vazdušne armije stacionirane kod italijanskog grada Fođa, za taj prvi dan bombardovanja Beograda, 16. april 1944, zapisano je: „Misija na Ploešti napuštena usled guste oblačnosti nad ciljem. Gađane sekundarne mete u Beogradu, aerodrom, ranžirna stanica i fabrika aviona. Izveštaje podnelo ukupno 178 posada. Bačeno je više od 500 tona bombi. Izgubljena dva aviona, B-17 "El Diablo", serijski broj 42-32065 iz 99. grupe, William Headrick pilot, 2 zarobljena, 8 poginulih, i B-24 Little Jesus, serijski broj 42-52395, iz 461. grupe, pogođen iz PVO topova, srušio se u blizini Beograda, pilot poručnik Floyd W. Woodard."

Pogled na suvoparni birokratski ratni izveštaj ukazuje na metafizički detalj: nad Beogradom su oboreni „mali Isus" i „đavo". Posade američkih bombardera su još početkom Drugog svetskog rata uvele običaj da na prednjem delu aviona crtaju razne figure, imena i parole, koje će vremenom postati zaštitni znaci pa čak i službene oznake letelica na kojima su se otiskivali u rizične misije uništavanja Trećeg rajha i Hitlerove vojske. 

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

Osim povremeno, kada bi se na nekom gradilištu u Beogradu otkrila neka eksplozivna „mrcina" zarivena 1944. u glinu kojom obiluje tlo prestonice, pa tako saveznička bombardovanja postanu kratka dnevna vest, iznenađujuće je otkriće da ova bolna i važna višemesečna ratna epizoda nikada nije dobila kompletno razjašnjenje u krugovima istoričara koji se stručno bave Drugim svetskim ratom u Jugoslaviji. Do danas se tako pouzdano ne zna koliko je te pretposlednje ratne godine tačno bilo talasa savezničkog bombardovanja grada, sa kojim ciljem i namerom, i najvažnije – koliko je naših ljudi poginulo u tome. Jedini izuzetak i pokušaj da se temeljnije u javnosti govori o tome bila je serija koju je početkom 1980-tih snimila tadašnja TV Beograd (danas RTS). Ipak, tih par epizoda nije moglo da razjasni uzroke i suštinu, posebno što su u tom materijalu dominirale izjave brojnih svedoka sa njihovim traumatičnim iskustvima, umesto istoričarske struke. 

Ali su zato, umesto nauke i televizije, sa epohom interneta postala opšte mesto za bezbrojne internet rasprave i plodno tle za teorije zavere u kojima dominiraju Tito, komunisti i njihova želja da preko američkih avio bombi jednom zauvek raskrste sa „Srbima". Zlosrećna okolnost da su „liberatori" 450. bombarderske grupe sravnili Leskovac na dan rođendana jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića, septembra 1944, i da su u tu nesreću zaista do izvesnog stepena bili umešani najviši partizanski komandanti, maksimalno je doprinela pogrešnim teorijama o čitavoj američkoj vazdušnoj armiji u Titovim rukama koji je stotinama bombardera mahao nad srpskim glavama kao giljotinom. 

Fotografija: bombarder iznad Niša, arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

Preživeli primerci ratnih novina srpske kvislinške vlade Milana Nedića u kojima je nemačka propaganda nemilice sipala parole i teze o „pravim" uzrocima američkih napada na „srpski narod"- između ostalog i o tome da je na jednoj neeksplodiranoj bombi nađen natpis na ćirilici kredom „Srećan Uskrs", pravi primer rada mašina laži koju je ustanovio Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels - doprineli su renesansi kvislinških i nacističkih „spinova" u kolektivnoj društvenoj svesti na početku 21. veka. Dovoljno je pogledati Jutjub klipove na ovu temu i njihove naslove, ili pročitati nekoliko dominatnih sajtova i foruma koji se bave ratnom „istorijom", da bi bilo jasno da je, osim neeksplodiranih bombi u mulju i glini kao zaostavština koja i dalje vreba opasnošću nakon sedam decenija, ostala i kvislinška i naci propaganda.

Ipak, internet je doneo i jednu vrhunsku stvar: u odsustvu profesionalne domaće istoričarske potrage za arhivama i istinom, američki ratni snimci, dnevnici, izveštaji i sav materijal koji daje kompletnu sliku prirode bombardovanja Beograda, i Srbije, 1944. godine, digitalizovani su i stavljeni na javni uvid svakom koga zanima ova kontroverzna tema. Entuzijastama, zainteresovanim tragačima za davnim ratnim dešavanjima i hobistima omogućeno je da, kopajući po sajtovima i skeniranim dokumentima, dođu do jasnih naznaka, najpre oko toga šta je pokrenulo i dovelo do brojnih savezničkih bombardovanja Beograda tokom proleća i leta 1944. godine, kako su izgledala posmatrana sa osam kilometara visine i koliko ih je, otprilike, bilo. Za sklapanje šire i tačne slike – više nego dovoljno.

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

Prebrojavanjem ratnih dnevnika svih bombarderskih grupa 15. američke vazdušne armije čiji su avioni iz baza u južnoj Italiji jedino vršili napade na nemačke vojne ciljeve u Beogradu od 16. aprila do 18. septembra 1944., dakle od prve do poslednje misije, bilo je sigurnih dvanaest datuma bombardovanja i to na šest ciljeva u Beogradu. 

U misijama je učestvovalo ukupno 985 aviona koji su na grad izručili čak 2.739 tona bombi. Nemačka protivavionska artiljerija sa topovima zvanim „Flak", kalibra 88 i 105 milimetara, koncentrično raspoređenim na Zvezdari, kod Opservatorije, u Krnjači, brdu iznad Višnjice i u Zemunu oko aerodroma (danas Novi Beograd) oborila je na teritoriji Beograda ukupno osam američkih aviona, oba tipa B-17 i B-24. 

Sa tih 2.739 tona eksploziva gađani su sledeći ciljevi: aerodrom - dva puta, fabrike avionskih delova „Rogožarski" i „Ikarus" - tri puta; železničke instalacije (stanica i peroni) – pet puta; tri postojeća mosta (jedan preko Dunava i dva preko Save) – pet puta; skladište goriva Shell na Čukarici – jedan put. 

Tako kaže statistika.

Fotografija: kolekcija Dušana Napijala

Kako je izgledala strava pod 2.739 tona bombi, teško je zamisliti, čak i onima koji su preživeli bombardovanje 1999. godine. Za razliku od navođenih projektila iz te godine, u Drugom svetskom ratu je formacija bombardera izbacivala tovar tako da se sve što padne u krugu od dvesta metara oko cilja smatra izuzetno preciznim. Kada su 21. i 24. aprila, i 7. maja gađani „Ikarus" i „Rogožarski", čuvene predratne fabrike aviona u Kraljevini Jugoslaviji koje su tokom okupacije izrađivale delove za glavni nemački borbeni avion „meseršmit 109" (sklapao se u Bečkom Novom Mestu, Wiener Neustadt, zbog čega je to mesto bilo druga glavna meta cele 15. vazdušne armije do poslednjeg dana rata), videlo se šta znači preciznost od dvesta metara, odnosno, nepreciznost. 

Deo postrojenja „Rogožarski" nalazio se u današnoj Knez Danilovoj ulici, nedaleko od Tašmajdana – promašivši taj cilj krstićem nišanske sprave za nekoliko santimetara na visini od osam kilometara, nišandžija „liberatora" bi ispustio niz bombi na stambene zgrade u Kursulinoj ili Hadži Đerinoj ulici na Vračaru, stotinama metara daleko od cilja, ubivši mnogo ljudi. U jednom od napada na „Rogožarski", po lošoj vidljivosti ciljeva na tlu, usled oblačnosti na visini leta formacije, došlo je do prekasnog izbacivanja bombi zbog čega je i bukvalno zbrisan sa zemljom čitav niz malih kuća na Pašinom brdu, delu Beograda udaljenom dva i po kilometra od fabrike.

Niz bombi iz jednog aviona padao je pravolinijski po Drinčićevoj ulici na Dorćolu, uništivši potpuno neparnu stranu ulice. Takođe, istom prilikom je razneta Krunska ulica gde je pogođeno i tadašnje porodilište „Kraljice Marije", danas Studentska poliklinika, u kome su stradale i majke i novorođenčad. Taj momenat je Nedićeva propaganda masovno koristila u narednim nedeljama i mesecima, sve do oslobođenja Beograda, kako bi „dokazala" krvoločnost Amerikanaca i njihovu želju da ubijaju Srbe. 

Fotografija: kolekcija Riste Marjanovića

U napadu na železnički most na Savi 8. septembra, jedna grupa „letećih tvrđava" takođe je za sekund kasnije ispustila bombe: u ulicama na Senjaku uništeno je više od polovine zgrada i kuća. U jednoj od kuća koja je volšebno ostala čitava u tom napadu živeo je Rista Marjanović, legendarni fotograf iz Prvog svetskog rata, koji je odmah po odlasku avion,a dok su se ruševine još pušile, uzeo aparat da snima posledice – zgarišta i mrtve i ranjene komšije. Zahvaljujući njemu, danas imamo sačuvane jedine poznate prizore pokolja koji je ostajao u Beogradu nakon naleta bombardera.

Tačni podaci o tome koliko je Beograđana poginulo u svim savezničkim bombardovanjima ne postoje. Sve što se danas pojavljuje od podataka - brojevi od dve do dvadeset hiljada mrtvih - samo je puko pretpostavljanje koje nikada neće moći da bude dokazano, na bilo koji način. U haosu ogromnog razaranja koje je Beograd pretrpeo, Nemci su brojali samo svoje mrtve vojnike: ukupno njih 382 je ubijeno na raznim lokacijama od američkih bombi, i to najviše na aerodromu.

Nedićeva vlada nije imala ni mogućnosti, ni kapacitete da broji poginule Beograđane: bilo je važno što pre pokopati mrtve i nekako lečiti ranjene. Užurbanost je dolazila najviše usled činjenice da su američki avioni nad Beogradom jasno pokazivali ko dobija rat, i kojom brzinom, čime je kvislinški rok trajanja bio na dalje jasno oročen i to na veoma kratak period. Bojeći se ustanka i revolta, Nedić je masovno sahranjivao žrtve na velikim praznim parcelama Novog i Centralnog groblja, bez previše evidencije. 

Prema kasnijim izjavama svedoka, moguće je ustanoviti da je bilo više desetina, možda  i stotina stradale dece, kao i da je najveći broj mrtvih sahranjivan bez previše truda oko identifikacije. Marjanovićeve fotografije prikazuju masovne sahrane po parkovima Topčiderskog brda gde na nizovima drvenih krstača nema nikakvih imena ili bar oznaka već samo stoji ispisano „1944". 

Fotografija: kolekcija Riste Marjanovića

Posle prva dva napada, 16. i 17. aprila, najveće stradanje stanovništva bilo je, pored napada na fabriku u centru grada 7. maja, u poslednja dva naleta u ratu: 8. i 18. septembra. U samo jednom napadu, 18. septembra, izbačeno je 154 tone bombi, od kojih je najveći deo pao na obližnji gusto naseljeni Senjak. 

Zašto je Beograd tako jako i razarajuće bombardovan, i da li su zaista američki avioni imali cilj da nanesu što veće gubitke Srbima, pitanja su koja i danas ne daju mira. Odgovori, rekao bih, nisu previše teški, ali da bi se do njih došlo, mora da postoji sposobnost potpunog i racionalnog sagledavanja kompletne 1944. godine kao ključne u istoriji Drugog svetskog rata na ovim prostorima, ali i na tadašnjem evropskom ratištu. 

Beograd je bombardovan jer je američka strateška ratna logika i tada, kao i sve do današnjeg dana, prednost davala upotrebi masovnih vazdušnih snaga koje će neprestanim i razarajućim napadima da toliko oslabe neprijateljske kapacitete, da će rat biti brzo dobijen uz minimalne gubitke na tlu. Nacistički kapaciteti u Beogradu nisu bili mali, posebno iz ugla te ratne logike: aerodrom je služio kao glavna logistička stanica za Hitlerovu avijaciju Luftvafe u njenoj komunikaciji između juga Evrope i samog Rajha. Sve što je letelo za Grčku ili iz nje, sletalo je na „zemunski" aerodrom da natankuje gorivo jer drugačije ne bi stiglo tamo gde je krenulo. 

Šta je to značilo posebno postaje razumljivo u svetlu činjenice da je jedna od glavnih briga sve tri savezničke armije u Evropi – sovjetske, američke i britanske – bilo kada, kako i gde će biti raspoređeno blizu sto hiljada nemačkih vojnika koje je Hitler uporno držao u Grčkoj, u famoznoj „Armijskoj grupi E", čekajući da se tamo otvori još jedan front, i to pod utiskom davnih trauma koje je imao kao nemački kaplar u Prvom svetskom ratu od senke Solunskog fronta i sloma koji je Nemačkoj doneo 1918. godine.

Fotografija: arhiva američke avijacije USAAF na www.afmil.us

Isti razlog je doveo i do bombardovanja mostova u Beogradu preko kojih je vodila transportna ruta Vermahta iz Grčke, železnicom i drumskim saobraćajem. Presekavši mostove na Dunavu i Savi, američka avijacija je zarobila nemačku vojsku na južnom Balkanu i naterala je na povlačenje alternativnim rutama preko gudura Albanije, Crne Gore i Bosne. Zbog identične stvari su teško bombardovani i drugi srpski gradovi, Niš (ranžirna železnička stanica), Kraljevo (železnički most na Ibru), Novi Sad (most na Dunavu i rafinerija nafte)i Priština (pruga). 

Rafinerija nafte Shell na Čukarici, tamo gde je i danas NIS-ovo skladište goriva, bila je strateški važna tačka jer se odatle nafta rečnim baržama vozila ka Istočnom i Zapadnom frontu. Gusti stubovi dima i ogromni požari koji su buktali danima nakon što je pogođeno 3. jula, pokazivali su koliko je za Vermaht dragocenog goriva bilo uskladišteno u Beogradu. Obe fabrike avionskih delova, jedna u Zemunu i druga u Knez Miletinoj na Paliluli, bile su „crvena marama" za američke bombardere: delovi koji su pravljeni u Beogradu ugrađivani su u nemački „meseršmit 109", glavni tip aviona kojim su Nemci na nebu iznad Nemačke svakodnevno obarali desetine anglo-američkih aviona, usled čega je sve što je imalo veze sa 109-kom moralo da bude uništeno. 

Fotografija: privatna arhiva

Kada se govori o američkim bombardovanjima Beograda 1944. na kraju moraju da se istaknu još dve stvari: najpre, Beograd nije bio jedini grad koji je stradao. Još veću štetu zbog nemačkih vojnih ciljeva u njima pretpreli su Atina ili Marselj, ako govorimo o okupiranim savezničkim zemljama. Kada bi se gledalo kako su prošli gradovi zemalja koje su uz Treći rajh ratovale protiv Saveznika, poput Bugarske, Mađarske, Rumunije, Italije ili Hrvatske, sve dobija drugačiju dimenziju. Beč, Linc, Sofija, Bukurešt, Budimpešta, Rijeka, Zadar, Slavonski Brod, Torino, Milano i čak Venecija doživeli su mnogo teže i razornije napade od Beograda. Omiljena teza savremenih nacionalista o „srpskom stradanju" pod američkim bombama i ekskluzivitetu žrtve/mete pada u vodu kada se vide snimci bombardovanja Zagreba, Osijeka, Sarajeva, Podgorice, Nikšića, Berata u Albaniji i Maribora u Sloveniji. Svi ti gradovi su platili krvav danak tome što su imali važnost i značaj za Hitlerov rat. 

Fotografija: kolekcija Riste Marjanovića

Žrtve koje smo podneli pod američkim bombama nepametnim i diletantskim tumačenjem tih događaja dodatno bivaju unižene i umanjene jednodimenzionalnim sagledavanjem i papagajskim ponavljanjem davnih nacističkih i kvislinških propagandnih teza o „Srećnom Uskrsu" na ćirilici i komunističkom ratu protiv Srba. 

Jedino kada se sagleda u potpunosti sve što se desilo, može da se shvati da smo te svoje mrtve mučenički ugradili u temelj pobede nad nacizmom, i da samo tako smemo da ih danas posmatramo: kao svetlu i veličanstvenu žrtvu.

Još na VICE.com

Smrt sa visina: Kako je bombardovanje iz vazduha promenilo svet

Šta bi bilo kada bi Rusija i Evropa započele rat

Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije