​Kratak istorijat slučajeva američke vlade koja špijunira sopstvene građane

Nikad ništa nije novo. Nadziranje interneta i telefonskih zapisa miliona Amerikanaca u organizaciji Nacionalne agencija za bezbednost (NSA) iznenadilo je neke ljude, poprilično razjarilo javnost u celini, ali to nije bio prvi put da se vlada Sjedinjenih Država velikobratski interesovala za svoje građane. Federalni agenti prisluškuju privatne živote Amerikanaca bez naloga i uz pomoć komunikacionih kompanija već skoro sto godina. Evo nekih od najznačajnijih špijunskih programa:

CRNA KOMORA

Ono što mnogi smatraju prethodnikom NSA započelo je svoj život dvadesetih godina prošlog veka, kada je grupa vojnih razbijača šifri radeći pod milozvučnim nadimkom "Crna komora" započela projekat špijunirana komunikacija drugih država. Šef Crne komore bio je Herbert O. Jardli, smatran jednim od najvećih kriptologa svih vremena. Ideja je bila da se nadgledaju strani telegrami slati u Sjedinjene Države i iz njih u potrazi za bilo čim što može uticati na nacionalnu bezbednost — ali prvo su morali da se dokopaju tih telegrama, te su priupitali predsednike najvećih telegrafskih kompanija smeju li da bace pogled.

Ispostavilo se da su kompanije poput Western Uniona bile više nego rade da pomognu. Prema novinaru Džejmsu Bemfordu, koji je naširoko izveštavao o NSA, Jardli je kasnije napisao : "Nakon što su naši ljudi izložili sve karte na sto, predsednik Western Uniona Karlton jedva je čekao da učini sve što može za nas."

Program Crna komora uspostavio je obrazac za danas dobro poznatu priču: grupa je zadužena da nadgleda komunikaciju u ime nacionalne bezbednosti i dobija pristup toj komunikaciji uz saradnju privatnih kompanija koje imaju komunikacionu infrastrukturu u svom vlasništvu. Tada su to bili telegrami Western Uniona; danas su to poruke preko Fejsbuka.

Finansiranje ovog programa okončano je 1929. godine, a Jardli će kasnije napisati knjigu pod naslovom Američka crna komora koja je razotkrila aktivnost ove grupe. Verovatno prvi uzbunjivač iz američke obaveštajne zajednice, NSA ga danas anatemiše na svom vebsajtu i u zvaničnoj istoriji, gde je opisan kao "nezadovoljan" službenik koji je knjigu napisao zato što je "ostao bez posla, a bio je naviknut na luksuz." NSA samu knjigu naziva "monumentalnom indiskrecijom" koja je ugrozila Ameriku. Ovo razotkrivanje, međutim, nije sprečilo buduće špijunske programe.

ŠEMROK

Operacija ŠEMROK započela je kao vojni program 1945. godine. Tokom Drugog svetskog rata, Vojska je imala zakonit pristup depešama triju najvećih komunikacionih kompanija onog vremena ( RCA Global, ITT i Western Union). Ali nakon okončanja rata i pobede u njemu, taj pristup smatrao se ilegalnim, iako vlada očigledno nije nameravala da prestane sa prisluškivanjem. Prema knjizi Država bezakonja: Zločini američkih obaveštajnih službi , Bezbednosna agencija vojnih signala zatražila je od kompanije da nastavi da im dopušta da nadgledaju međunarodne depeše. Kompanije su pristale, ali postojala je kvaka. Kao što su autori Države bezakonja napisali: "Vlada navodno nikad nije informisala telegrafske kompanije da njena aktivnost nije ograničena samo na strane mete, već je isto tako analizirala i prosejavala telegrame Amerikanaca."

Kada je 1952. godine nastala NSA, preuzela je ŠEMROK i uskoro je ova agencija — za koju velika većina Amerikanaca nikad nije ni čula — presretala 150.000 poruka mesečno.

Tokom saslušanja Crkvenog odbora 1975. godine, koja su javno obelodanila postojanje NSA tokom procesa istrage kršenja protokola američkih obaveštajnih službi, Lu Alen Mlađi, tadašnji direktor NSA, izjavio je da je Kongres 1959. godine izglasao zakon koji "daje ovlašćenje NSA kao glavnoj agenciji Vlade odgovornoj za obaveštajne aktivnosti da funkcioniše bez obelodanjivanja informacija koje bi ugrozile izvršenje njenih zadataka ". Drugim rečima, mogla je da radi šta je htela.

NSA je iskoristila tu slobodu, prema kongresnom istražitelju koji je otkrio ŠEMROK, da osnuje tajna sedišta u nekoliko gradova, uključujući Njujork, San Francisko, Vašington i San Antonio. U svakom od tih gradova, službenici NSA odlazili bi do velikih telegrafskih kompanija i preuzimali telegrame, sa dozvolom kompanije ali bez naloga.

Kako to Bemford opisuje , agenti bi "telegrame donosili u štab koji se izdavao za kompaniju obrade televizijske trake. Tamo bi uz pomoć mašine kopirali sve kompjuterske trake sa telegramima i, satima kasnije, vraćali originalne trake kompaniji."

Ovaj program, koji se sprovodio ilegalno ali uz punu saradnju vlade Sjedinjenih Država i komunikacionih divova toga vremena, trajao je 30 godina. Okončan je tek 1975. godine, kad je tajna konačno izbila na videlo zahvaljujući Crkvenom odboru.

MINARET

Projekat MINARET, često opisivan kao bliski rođak ŠEMROKA, bio je reakcija na društvene pokrete šezdesetih. Bio je to program koji je NSA koristio za špijuniranje "unutrašnjih neprijatelja", tj. ljudi angažovanih u grupama za borbu za građanska prava i antiratne aktivnosti.

Negde u to vreme, NSA je postala neka vrsta alatke u rukama drugih federalnih agencija kao što su FBI i CIA, koje bi prosto prilagale imena "subverzivaca" koje treba nadzirati. NSA nije morala da ima nalog za prisluškivanje telefona ljudi i bila je veoma rada da pomogne. Agencija je takođe sarađivala sa Biroom za narkotike i opasne droge (preteča DEA) da bi špijunirala osumnjičene trgovce drogom; bilo je to praskozorje rata protiv droga i začetak opsesije federalnih vlasti korišćenjem opojnih sredstva kao izgovora za nadgledanje i hapšenje Amerikanaca. Tokom saslušanja Crkvenog odbora, Alen je, kada je opisivao ciljeve svoje agencije, često pominjao "trgovinu drogom" u istoj rečenici sa "terorizmom".

Trebalo je da se pojavi Crkveni odbor da bi razotkrio činjenicu da su i ŠEMROK i MINARET besramno nezakonite operacije koje krše Četvrti amandman. To je 1978. godine dovelo do usvajanja Zakona o nadgledanju stranih obaveštajnih službi (FISA), zakona koji je definisao proceduru za nadgledanje komunikacija. Posle FISA-e, ako je vlada želela da špijunira osumnjičene strane agente na teritoriji Sjedinjenih Država, morala je u tajnosti da ide do suda i dobije dozvolu za to.

To je možda usporilo špijunske programe NSA, ali teško da ih je zaustavilo.

EŠALON, Zvezdani vetar i Decenija uzbunjivača

_Image _via__

"Prosečna osoba nema predstavu o masovnim mogućnostima koje na raspolaganju ima Nacionalna agencija za bezbednost", izjavio je bivši analitičar NSA Vilijem Viver u intervjuu koji je 2007. godine dao za Frontline. "Zaboravite na predstavu o liku sa slušalicama koji prisluškuje nešto. To se ne dešava. Pozivi se usisavaju u milionskim brojevima i vi se potom upuštate u prekopavanje podataka."

Programi kao što su ŠEMROK uspostavili su model NSA za korišćenje infrastrukture komunikacionih kompanija kako bi se špijunirali Amerikanci, ali projekat EŠALON bio je početak vladine kompulzivne potrebe da sakupi što više podataka od što je više ljudi tehnološki moguće.

NSA nikad formalno nije priznala postojanje EŠALONA; zvanična istorija agencije ga ne pominje. Ali o njemu su izveštavali mnogi novinari širom sveta, uključujući Nikija Hejgera , čiji je rad doveo do istrage Evropskog parlamenta . A sada kada znamo ono što znamo, bila je to vrlo verovatno klica za nastanak danas slavnog programa PRIZMA.

Prema Federaciji američkih naučnika , EŠALON je "globalna mreža kompjutera koji automatski pretražuju milione presretnutih poruka za preprogramirane ključne reči ili faksove, telekse i mejl adrese. Automatski se pretražuje svaka reč svake poruke u frekvencijama i kanalima odabranim u stanici." Ova dalekosežna operacija navodno je kolaboracija između vlada Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda.

EŠALON korene verovatno vuče iz sedamdesetih , ali je mogao da započne ranije ili kasnije, jer je i dalje zvanično strogo poverljiv. Zna se samo da čim je izglasan Patriotski zakon 2001. godine, NSA je postala najveći kopač podataka na svetu — a ta tehnologija nije nastala preko noći posle 11. septembra.

Informacije o mogućnostima NSA godinama su isplivavale na površinu u delićima. Tako su 2005. godine pravnik iz Ministarstva pravde Tomas Tam i analitičar NSA Rasel Tajs obelodanili tajne ove špijunske agencije ispričavši za New York Times o sistemu za nadgledanje bez naloga koji se koristi za pretragu miliona telefonskih poziva i mejlova. Ova operacija u toku je od 2001. godine.

A 2006. godine, tehničar kompanije AT&T Mark Klajn razotkrio je masovnu operaciju sakupljanja podataka NSA u zgradi AT&T u San Francisku — zajednički poduhvat telekoma i špijunske agencije. Ova operacija postala je naširoko poznata kao " Soba 641A", po sobi punoj superkompjutera koju je NSA izgradila kako bi sakupljala i analizirala telefonske pozive i internet saobraćaj.

Takođe 2006. godine, službenik Tomas Endrju Drejk javno je govorio o Projektu Trejlblejzer, koji je Baltimore Sun opisao kao pokušaj stvaranja sistema analize "dva miliona podataka koje NSA sakupi svakog sata — zadatak koji je postao sve složeniji sa razvojem interneta, mobilnih telefona i instant poruka — i omogući joj da brzo identifikuju najvažnije informacije." Ovaj robusni program koštao je 1,2 milijarde dolara i pokazao se kao ogroman promašaj, dokazujući da vladine špijunske agencije često prave skupocene greške.

Naravno, NSA je želela mesto na koje će pohranjivati sve te podatke koje je sakupila. Vilijam Bini , matematičar koji je radio za agenciju, ispričao je javnosti tačno gde se ono nalazi kada je medijima pružio informacije o Zvezdanom vetru, zastrašujuće masivnom skladištu podataka u Juti u koje se najverovatnije pohranjuju svi pozivi, mejlovi, sms-ovi i Fejsbuk poruke koje je sakupila PRIZMA.

Dok je pričao o masovnim sistemima nadzora uspostavljenim posle 2001. godine, Bini je za Wired rekao: "NSA je prekršila Ustav uspostavljajući ih. Ali nije marila. Želela je po svaku cenu to da uradi i bila je sprema da razapne svakog ko joj se nađe na putu."

Sudeći po istorijatu NSA, tako bi trebalo da glasi zvanični moto agencije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu