​VICE intervju: Kevin Roulend

Ovo je VICE Intervju. Svake nedelje postavljamo slavnoj i/ili zanimljivoj ličnosti isti niz pitanja u želji da zavirimo dublje u njihovu psihu.

Kevina Roulenda obožavaju svadbeni di-džejevi širom sveta. Kao pevač grupe Dexys Midnight Runners, bio je odgovoran za "Come On Eileen", pesmu tokom koje je plesni podijum večito pun. Van britanskih ostrva, bend se doživljava kao neko ko je pevao samo jedno leto, ali kod kuće su oni bili veliko ime, najpoznatiji po svom klasičnom trilingu albuma iz osamdesetih i Roulendovoj besprekornoj kolekciji fedora šešira sa širokim obodom i starih šivenih odela.

Nakon što su se raspali, Kevin Roulend je imao neuspešnu solo karijeru i na kraju odlučio, posle pauze od 27 godina, da ponovo oformi stari bend. Tako su 2012. godine Dexys – skraćeno od originalnog naziva benda – počeli ponovo da rade. Upravo su pod ovom skraćenim imenom izdali drugi album Let The Record Show: Dexys Do Irish Country And Soul.

VICE: Šta bi tvoji roditelji više voleli da si odabrao za svoje zanimanje?

Kevin Roulend: Mislim da je moja mama bila srećna dok god sam ja bio srećan. U stvari sam bio sanjar. Nije mi išla škola. Osećao sam da sam neuspešan i imao sam velikih problema da održim korak sa ostalima, tako da sam mislio da bi nov početak možda bio pravo rešenje. Mislim da je moj otac zadovoljan kako je sve ispalo. On je drugačiji čovek od mene; njemu je važna sigurnost i bilo mu je teško da shvati zašto želim da se bavim poslom u kojem nema sigurnosti.

Koja je bila tvoja najgora faza?

Što se stila tiče, definitivno u vreme kad sam imao 17 godina. Napustio sam školu, imao sam nešto novca u džepu, osećao sam se dobro. Tih dana krajem šezdesetih nosila se jako kratka kosa. Mediji su to zvali "skinhed", ali niko drugi nije. Ali čim su se mediji nakačili, svi su počeli ponovo da puštaju kosu, ali zato što je moja kosa bila kovrdžava postala je loknasta. Nisam umeo da se izborim sa njom jer u to vreme niko nije ispravljao kosu sušeći je fenom a nije bilo ni pegli. Osećao sam se grozno i nisam mogao da prestanem da mislim na to. Bio sam neka vrsta uzora kad je u pitanju stil među mojim društvom u Harouu – u ekipi iz Haroua – i bio sam poznat kao predvodnik, bar kad je stil u pitanju. Ljudi bi se raspitivali kod mene za odeću, a odjednom sam se osećao kao da nisam više kompetentan. Odlazio bih u klubove i tamo se osećao neprijatno. Počeo sam da budem opsednut sobom, a kad se to desi, nikad ne izgledate dobro.

Koliko si knjiga počeo da čitaš i završio ove godine?

Niti jednu jedinu. Suviše vremena provodim na internetu. To odvraća pažnju od svega.

Koliko je ljudi bilo zaljubljeno u tebe?

Rekao bih oko sedam. Nisam u vezi trenutno i nikad nisam bio u braku, tako da je sedam verovatno realna brojka.

Kada te je u životu spopao istinski strah?

Svaki put kad se popnem na binu ili uđem u studio da snimim vokal. Najgori su dani neposredno pre toga. Tad se osećam grozno. Osetim olakšanje kad se probudim ujutro onog dana kad treba da se desi. Tad pomislim: E, danas to mogu da uradim. Bogu hvala pa mogu da svršim sa tim.

Dovrši rečenicu: Problem sa današnjim mladima je…

…što im je veoma teško. U medijima ih satanizuju zbog noževa i zločina, posebno u žutoj štampi. Ali i kad sam je bio mlad, uvek je bilo nasilja. Deca su nosila noževe; video sam jednom kad su nekog udarili satarom. Sve se to već dugo dešava, ali oni to predstavljaju kao da je to nešto novo. Radije bih vreme provodio u društvu mlađih ljudi nego ljudi mojih godina. Živim u Istočnom Londonu i znam da polako u nekim delovima počinje da liči na Kemden Market, ali i dalje ima mnogo mladih kreativnih ljudi.

Koji bi bio tvoj poslednji obrok?

Jaje na oko i pomfrit, verovatno u legendarnom kafiću E Pellicci u Betnal Grinu.

Da li bi pristao na seks sa robotom?

Definitivno. Ljudi su ti sa kojima imam problem.

Koja je najodvratnija povreda ili bolest koju si zapatio?

Nakon nesporazuma sa izbacivačem noćnog kluba na bratovljevoj momačkoj večeri, polomljena mi je vilica. Završio sam u bolnici na dve nedelje, što nije bilo tako strašno, ali su zubi morali da mi budu šest nedelja zategnuti žicom, te sam morao da jedem na slamčicu. Pričao sam kao netalentovani trbuhozborac. Zubi su mi bili prilično jezivi jer nisam smeo da ih čistim ni sa čim drugim sem slanom vodom. Tako da, da: to je bilo prilično grozno.

Koji te film ili TV serija rasplaču?

Rođen četvrtog jula. Zato što u njemu imate lika kog igra Tom Kruz, punog nade i vere u ono što mu je rečeno o Vijetnamu. Potom u Vijetnamu ostane paralisan od struka naniže, dođe kući i preovlađujuće raspoloženje u zemlji je antiratno. Dakle, ne samo da je paralisan zbog onoga u šta je mislio da je verovao, već sad mora da se pomiri sa činjenicom da nije bio u pravu; sve je jebeno pogrešno shvatio. Na kraju pronađe sebe tako što aktivno počne da se bori protiv rata. Predivan je film. Evo zasuzio sam malo samo dok sam pričao o njemu.

Probaj bez guglanja da objasniš suštinu globalnog zagrevanja.

Mislim da ima neke veze sa svim hemikalijama, gasovima koje proizvodimo, koji buše rupu u ozonskom omotaču i više nismo dovoljno zaštićeni od sunca. Pazi ti to, nisam ni znao da to znam.

Na šta si najponosniji u svojoj karijeri?

Verovatno na svoj nemirni duh, ali nisam toliko ponosan na sve što sam radio. Nikad ne slušam svoju muziku iz osamdesetih, sem ako nisam u provodu i čujem je negde ili ako neko postavi nešto na Fejsbuk. Rekao bih da sam najponosniji na ovaj novi album i to je apsolutna istina, to kažem iz srca, zato što se konačno osećam kao pravi pevač. Postavio sam sebe na centar bine, sa svojim glasom kao glavnim instrumentom. Mogu biti bolji, ali sam danas sigurniji kao pevač i zaista mislim da sam napravio ove pesme kako treba.

Koja uspomena iz škole ti se ističe u odnosu na druge?

U osnovnoj školi sam se često uvaljivao u nevolje i sećam se da je glavna opatica zvala majku da dođe u školu i rekla joj da sam bio nevaljao i da nikad neću biti dobar. Sećam se da je majka plakala i da sam dobio batine od oca. Delovalo je kao smak sveta, opatice su plakale zbog mene i za mene, zato što sam napravio tu neku glupost. Osećao sam zajebanu grižu savesti. Možda nekom ovo ne deluje kao nešto veliko, ali za mene je to bilo ogromno. Bilo je strašno. Mislio sam da ću u pakao.

Ako bi morao da se odrekneš seksa ili ljubljenja, šta bi odabrao?

Pretpostavljam da pod seksom misliš kompletan seksualni odnos? Da, pa odrekao bih se seksa, zato što ljubljenje ume da bude veoma seksi. Možda bi bilo malo frustrirajuće, ali seks samo komplikuje stvari. Bio sam u nekim divnim vezama koje je uništio seks. Ali ljubljenje? Znaš, možeš da se ljubiš a da previše ne zajebeš stvar, da se ne vežeš previše, ne očekuješ previše.

Misliš li da droge mogu da te usreće?

Ispočetka su mi definitivno pomogle. Ekstazi je bio fantastičan kad sam ga prvi put uzeo. Pokazao mi je u čemu sve grešim u životu. Otkrio sam da mogu da pričam sa ljudima i da oni zauzvrat pričaju sa mnom. Pre toga sam zaista bio napet. Prvu pilulu sam uzeo negde 1987. godine, posle prva tri Dexys albuma. Nisam zapravo znao gde sam ili šta radim. Izlazio sam u klubove, ali sam samo bio stegnut. A onda sam jedne noći izašao i uzeo ekstazi, i potpuno me je smirio. Osetio sam kako sam se opustio, pomirio se sa svime i svima. Prišao sam jednoj devojci, prijateljici, nije me zanimala seksualno, i rekao joj: "Hej, kako si?" A ona mi je rekla: "Dobro sam, zašto si tako ljubazan?" Rekao sam joj da sam ja uvek ljubazan. Ona je rekla: "Ne, jebeno nisi."

Ali sam se navukao na kokain i moj život je postao mnogo mračniji nego što je bio pre toga. Držao sam u sebi mnogo demona i patnje, ali su isplivali tek poslednje tri godine moje zavisnosti od kokaina. I život mi se sveo na to; preuzeo je kontrolu nada mnom. Postao sam manijak. Nisam mogao da prestanem da ga uzimam, bez obzira na povod. Ali podvrgao sam se programu odvikavanja 1993. godine i tako sam uspeo da se sačuvam. I dalje sam u programu i čist sam od tada. Imao sam sreće. Mogu da kažem da sam blažen.

Kad bi sutra osvojio premiju na lutriji, da li bi nastavio da radiš to što radiš, promenio posao ili prestao da radiš uopšte?

Definitivno bih nastavio. Sto posto. Tokom jednog kratkog perioda osamdesetih, imao sam osećaj da imam mnogo novca. I nije me zadovoljilo. Samo je stvorilo čitav niz drugih problema. Sviđa mi se ono što je Džim Keri jednom rekao: "Voleo bih da svi postanu bogati i slavni i da im se ostvare snovi, pa da mogu da shvate da to nije odgovor." To je jedna velika istina.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu