Kakvi su naši omiljeni dileri vutre

Skoro polovina svih Amerikanaca probala je marihuanu , a upotreba trave je u stalnom porastu . Velika je verovatnoća da poznajete nekog duvača ili da ste i sami duvač. U svakom slučaju, znate da oni koji puše vutru ne traže mnogo. Žele pristojnu robu za pristojnu cenu od pristojnog dilera koji im odgovara na poruke. Dodatno poeni idu ako diler ima neku lično uzgojenu sortu, ali sve što je potrebno u ovoj procvaloj ekonomiji trave jeste blagi napor da se zadovolji mušterija.

Dobra korisnička usluga, međutim, zvuči bolje u teoriji nego u praksi, zbog čega su ozbiljni, odgovorni dileri uvek na ceni. Nemoguće ih je zaboraviti, bez obzira na to koliko ste naduvani svaki put kad ih vidite. Idealan diler je prijatan, pouzdan i dovoljno otkačen da u životu želite da se držite na zdravoj distanci od njega.

Zamolili smo neke ljude da sa nama podele anegdote o svom omiljenom dileru vutre, a odgovori su bili stvarno dirljivi.

VISOKOOKTANSKO GORIVO

Našao sam se na benzinskoj pumpi da bih kupio rizle, već naduvan kao zmaj. Petoro dece uzrasta između šest i dvanaest godina u tom trenutku je razgovaralo sa blagajnicom, koja je izgledala kao da im je starija sestra. Stidljivo sam stavio svoje rizle na pult, a deca su me pogledala odozdo i počela da zbijaju šale o vutri. Jedan klinac me je pitao: "Šta ćeš da pušiš u tim rizlama?" Bilo je grozno, a osećao sam se užasno i zato što se sve to dešavalo pred njihovom sestrom. Ali ona mi je dodirnula ruku i pitala me da li pušim mids ili dro. "Dro", odgovorio sam. "Mogu da ti prodam dobar dro za deset dolara, dušo", rekla je. Ma šta kažeš! Upisala je svoj broj u moj telefon pod " Mizz 'Handy'", što je bio nadimak benzinske pumpe na kojoj smo se nalazili. Posle toga sam redovno posećivao Mizz Handy: odvela bi me u kupatilo gde nije bilo sigurnosnih kamera i tu bismo obavili razmenu. Obično bi mi u paket besplatno ubacila i rizle.

STUDENTSKA PRATNJA

Većinu svojih mladalačkih godina proveo sam u vojnoj školi i vojsci, tako da pušenje trave nije dolazilo u obzir. Čim sam napustio vojsku, počeo sam da izlazim sa studentkinjom društvenih nauka čiji je najbolji prijatelj bio diler. Vozio bih svakog drugog vikenda da se vidim s njom; kad god se nismo kresali, družili smo se sa njenim dilerom. Samo sam ja imao kola, tako da bih nas vozio do restorana koji radi non-stop i napušili bismo se u kolima sa zatvorenim prozorima kako bismo se fino odvalili pre klope. Nije mi baš polazilo za rukom da se ponašam normalno u javnosti, a ni moja devojka u tome nije bila mnogo bolja, tako da bi naš diler naručivao hranu za nas. Čak je ćaskao i sa osobljem kao neka normalna odrasla osoba. Ne znam kako mu je uspevalo. Bio je pravi profesionalac. Više puta me je podsetio da sam zaboravio novčanik. Najbolja pratnja ikad.

IZNENAĐENJE U ŠANGAJU

Dok sam nekoliko meseci boravio u Šangaju, brinuo sam se da neću uspeti da nađem duvku. (Prioriteti, znam.) Živeo sam u slatkoj maloj ograđenoj zajednici koja se nalazila na tri minuta hoda od prometne pešačke zone. Diler kog sam našao u Šangaju takođe je živeo u mojoj ograđenoj zajednici, ali je pristajao da se sreće sa mnom samo u toj pešačkoj zoni. Kad sam želeo robu, zakazao bi mi preko WhatsApp-a neko veoma konkretno vreme ("15:07"), a nas dvojica bismo pošli sa suprotnih strana ulice, mimoišli se i izvršili brzu razmenu iz ruke u ruku. Ponekad bi mi u dlan odlomio komad nezapakovanog hašiša kao poseban poklon, a ja bih bio u fazonu: "Druže, očekuješ da nosim ovaj hašiš ovako u ruci dok se vraćam kući?" I jesam to uradio, ali opet. Pred kraj mog boravka čovek je slomio nogu i konačno mi dopustio da uđem u njegov stan. Otvorio je vrata, a po sobi je skakutao ogroman albino zec. E, to već nisam očekivao. Nikad to neću zaboraviti.

ROĐENDANSKA TORTA SA CRTEŽOM ELMA

Poznavao sam svog dilera iz vremena pre nego što je postao diler, tako da nije bilo toliko neobično kad me je pozvao na proslavu četvrtog rođendana njegovog sina. Bilo je to lepo od njega, ali je potrajalo verovatno duže nego što bi trebalo da traje rođendansko slavlje jednog deteta. Prirodno, ostao sam do kraja i nas dvojica smo se posle uradili. Njegov sin je spavao u drugoj sobi, tako da smo se nas dvojica ludo proveli jedući pola dečje torte sa crtežom Elma i duvajući mehuriće. Njegova devojka se vratila kući ranije, što nam je malo pokvarilo provod, ali dobio sam da nosim kući parče torte u plastičnoj činiji i paketić vutre.

UVEK JE ODGOVARAO NA PORUKE

Moj prvi diler na koledžu odgovarao je stvarno brzo na tekstualne poruke, tako da sam bio tužan kad je došao kraj njegovom studiranju. Zbog mog lošeg planiranja, ostao sam bez vutre pre nego što je počela poslednja nedelja ispita. (Samo duvači novajlije ne puše u vreme poslednjih ispita.) Stari studenti su se već ubacili u fazon žestokog provoda, ali sam mu ja poslao poruku oko 11 uveče odlučivši da ipak okušam sreću. Smesta mi je odgovorio, ali mi je rekao da je trenutno u kazinu i da će mi se javiti kasnije. Dobio sam poruku od njega u 4 ujutro koja je glasila: "Ne znam da li si još budan, ali tek sam se sad vratio." Naravno da sam još bio budan. Odjurio sam do njegove sobe u studentskoj spavaonici i dobio ovacije od njegovih prijatelja kada sam ušao. Potapšao me je po ramenu i rekao: "Ti si pravi čovek". Dao mi je na poklon još vutre zbog moje revnosti. Prilično sam siguran da danas radi na Vol Stritu.

PRIVATNA SORTA IZ PEĆI NA DRVA

Moji prijatelji i ja duvamo i naručujemo da nam dostave hranu u moj stan otprilike jednom nedeljno. Naš omiljeni diler postao je naš omiljeni dostavljač pice. Videli biste mu tugu u očima kad god je napuštao našu jazbinu za duvanje da bi isporučivao isprazne ugljene hidrate u svet trezvenjaka. Zalepljena za vrh poslednje kutije pice koju nam je isporučio bila je plastificirana vizitka na kojoj je reklamirao svoj novi biznis sa vutrom (loži se na uzgajanje "posebnih sorti") i od tada kupujemo samo od njega. U poslednje vreme svraća do mene jednako često, samo što sada donosi vutru umesto pice. Najbolje od svega je što je nekako zadržao torbu za isporuku pica, a svu svoju opremu nosi u plastičnim činijama koje savršeno staju unutra. Kad ima vremena, donese nam u toj svojoj torbi pravu picu i ostane da se druži sa nama.

TRAVA U DRVETU

Nikad nisam upoznao svoju omiljenu dilerku, a to je i jedan od razloga zašto mi je toliko draga. Bila je sestra lične sekretarice moje tetke i imala je nekakav misteriozni zdravstveni problem. Problem je bio dovoljno ozbiljan da dobije pomoć države i karticu za medicinsku marihuanu, ali ne i dovoljno ozbiljan da je spreči da redovno odlazi do parka blizu moje kuće i tamo ostavlja paketiće vutra za mene. U parku je postojalo jedno drvo sa upečatljivo izuvijanim korenjem i rupicom nalik pećini. Tu smo obavljali razmenu. Ručno je pravila platnene torbice sa lažnom mahovinom nalepljenom super lepkom odozgo — bila je Marta Stjuart među prodavcima trave — i ja bih ostavljao novac u jednu torbicu, a ona bi ostavljala moju vutru u drugu. Ponekad bi ubacila neku novu sortu ili kolač koji je testirala njena apoteka, samo da bih mogao prilagodim svoj izbor za sledeći put.

ZABAVLJANJE SA DILEROM

Bila sam skeptična kad je moj dečko izjavio da će dati otkaz na poslu kako bi uzgajao marihuanu — ali marihuanu sam volela više i od njega, tako da mi je bilo svejedno. Živimo u Koloradu, a prema Amandmanu 64 smete da uzgojite do šest biljaka u "zatvorenom, zaključanom prostoru", ali ja sam pretpostavila da će se pridružiti pravoj komercijalnoj farmi gde je neki značajan profit uopšte moguć. Bila sam u zabludi. Pokušao je da pretvori sve plakare u kući u "zatvorene, zaključane prostore" za travu. On je idiot, tako da na kraju ništa od toga nije bilo. Ništa nije bilo ni od naše veze, zato što je angažovao tog jednog (veoma zgodnog) profesionalnog uzgajivača da mu pomaže. Sada je dotični lik moj omiljeni diler, a mi svakog dana stičemo nove zajedničke uspomene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu