Moj život u Saudijskoj Arabiji - iz Libije, preko Beograda, do posla iz snova u pustinji

Život u Libiji, Srbiji i Saudijskoj Arabiji se razlikuje u svemu što vam padne na pamet.

|
01 Februar 2016, 10:46am

Sve fotografije: Gabriel Grubač

Gabriel Grubač, ispričano Petri Živić

Te večeri sam sa kolegom krenuo do tržnog centra. Nisu nas pustili. Ispostavilo se da smo hteli u šoping na 'Dan porodice', dan kada niko ko je samac ne može da uđe. Bio je to moj prvi susret sa verskom policijom u Saudijskoj Arabiji. S obzirom na priče koje sam kasnije čuo i iskustva koja sam doživeo, tog dana smo odlično prošli. Samo smo se vratili nazad.

Tada sam tek stigao u Saudijsku Arabiju - moja prva godina na novom poslu, ali ne i prva u arapskoj zemlji.

Rodio sam se u Libiji i tamo živeo do osamnaeste godine. Onda sam se vratio u Beograd, upisao fakultet, popio prvo pivo i naučio da je sasvim prihvatljivo videti ljude kako se ljube po prevozu i na ulici. Kada provedeš osamnaest godina u jednom mestu u kojem se družiš sa lokalcima, igraš fudbal i basket u ne baš najbezbednijim ulicama, ideš u školu i konstantno si sa njima, onda malo i poprimiš mentalitet i način života.

Kao klinci, u Libiji smo se družili po kućnim žurkama, išli na ekskurzije, učili jezike. Naučili su nas da je moguće zabavljati se i bez alkohola i klubova.

Život u Beogradu, i kasnije, život u Vajomingu u Americi, gde sam na akademskoj razmeni završio poslednje godine studija i diplomirao, naučili su me nekim novim vrednostima.

Ulaz u kamp u pustinji

Iako nikada nije bila opcija, Saudijska Arabija se nametnula kao sledeća destinacija i tu živim i radim već dve i po godine. Fora je što nisam želeo posao koji je vezan za kancelariju, želeo sam da radim na terenu (što jeste bila ludost - dobio sam ponudu da ostanem u kompaniji u Vajomingu ) i odlučio da rizikujem. Tražio sam posao i u Srbiji, mom tadašnjem dreamlandu i uspeo da dobijem intervju sa najvećom domaćom naftnom kompanijom.

Ako se pitate da li sam normalan i zašto nisam jednostavno ostao u Americi, pa, ja tada nisam tako razmišljao. Drmala me je žešća nostalgija za Srbijom i mislio sam da možda mogu da dobijem posao tu i živim sa porodicom. Onda mi je lik koji me intervjuisao jednostavno rekao: "Ti si super kandidat, ali ja te molim, ti si mlad dečko, vidi da ostaneš tamo i iskoristis priliku."

I dan danas sam zahvalan toj osobi.

Sva razmišljanja o tome da li treba da prihvatim posao i odem u Saudijsku Arabiju su prestala onog trenutka kada sam dobio mejl sa ponudom i video cifru koja je stajala pored reči plata. Pomislio sam da za nekog sa 24 godine i nije baš katastrofalno raditi posao gde imaš 35 radnih dana i 35 dana odmora. Upravo ta takozvana "rotacija" se kasnije ispostavila kao nesto najbolje što mi se desilo, jer mi je omogucila da preletim pola zemljine kugle.

Život u Libiji, Srbiji i Saudijskoj Arabiji se razlikuje u svemu što vam padne na pamet. Sve se vrti oko toga koliko si gde slobodan da radiš neke stvari, kao i pristup svakidašnjem životu. U Libiji ne možes da šetaš gradom i ljubiš se sa devojkom, u Srbiji možeš . A Saudijska Arabija, pa, tu ne bih pravio nikakvo poređenje zato što ne postoji - Saudijska Arabija je drugi svet.

Ovde sam već dve i po godine. Ali, postao sam jedan od 'domaćih'.

Na početku nije bilo tako. Prve nedelje na novom poslu, ulazim u kancelariju koja sređuje papire da mi naprave karticu za pristup prostorijama u bazi firme. Kažem da sam iz Srbije. Dečko iza pulta skroluje, traži, traži, i ne nalazi Srbiju kao opciju. Kaže mi: "Prijatelju, nema ti Srbije ovde."

Kažem mu Srbija i Montenegro, u nadi da možda sistem nije apdejtovan. Ništa. "Jugoslavija?", pitam ga i mislim se u sebi: To je to.

My friend, you do not exist, kaže mi čovek i smeje se.

Ispostavilo se da sam prvi Srbin u ovoj ogromnoj firmi i da sam tog dana "uneo" Srbiju kao opciju u kompjuterski sistem. Jedan od meni omiljenih trenutaka koji je razbio sve strahove o tome kako ću se uklopiti , desio se prve nedelja na poslu. Stigao sam u luku i ukrcao se na brod na kome je trebalo da provedem naredne dve godine sa internacionalnim timom radnika - Nemci, Englezi, Kanađani, Filipinci i, naravno, lokalci.

Abu Dabi

Prilazim lokalcima i čujem na arapskom: "Koji je pa sada ovaj seronja?". Retko kada te pitaju da li znaš jezik jer ovde ljudi odmah zaključe - ovaj je stranac, ne zna on ništa. Ispostavilo se da znati arapski jezik u arapskoj zemlji jako pomaže. Nakon par dana provedenih na brodu, kada mi je malo dopizdelo, prišao sam grupi lokalaca i obratio im se na tečnom arapskom.

- Zdravo momci, kako ste mi danas?

Njihova reakcija je bila neprocenjiva.

- Pripazite malo na rečnik. Nije lepo vređati strance - rekao sam im poluozbiljno.

Tako sam postao 'atrakcija' na brodu i jako blizak sa istim tim lokalcima. Od tada izlazimo zajedno, vode me na ručkove i večere svojim kućama, što je neretka stvar jel su lokalci, ispostavilo se, veoma gostoprimljivi.

Moje kolege lokalci kažu da su im žene, od kojih je skoro 96 odsto pokriveno, jako lepe. Ja im verujem na reč. Da moja fascinacija ženama ostane na nivou verovanja na reč lokalcima "brine se" verska policija. Na primer, u restoranima, za vreme molitve niko ne sme da radi ništa. To bukvalno znači: OBUSTAVI sve, pomoli se, pa onda idemo dalje sa usluživanjem gostiju, pravljem hrane i usluživanjem.

Restoran brze hrane na jugu Saudijske Arabije

Danas moj radni dan izgleda drugačije nego pre dve godine, jer umesto na brodu, radim u pustinji. To znači da vozim dva sata od kampa do pustinje, odradim dvanaest sati i ponovo vozim nazad. Kada imaš ovakav posao, pozdraviš se sa regularnim biološkim satom.

Kao naftni inženjer, odgovoran sam za sporovođenje stimulativnih radova na bušotini. To u principu znači da je posao veoma rizičan jer se radi o ogromnim pritiscima na površini - upumpavate fluide koji mogu da dostignu i 14000 psi. Okej, ovo je teško razumeti ako niste u struci, možda da pokušam ovako: to vam je otprilike tri stotine puta veći pritisak od pritiska u normalnoj automobilskoj gumi. Jako sam zadovoljan što sam deo ovako velikog poslovnog poduhvata i ludila i odgovaran za deo svega toga.

Pročitajte i: Kako sam iz Srbije otišla na Kajman da fotkam raže na sred okeana

Toliko sam često u pustinjama i toliko često gledam pesak da ponekad zaboravim koliko je lepo. Neretko se dešava da kolege nađu škorpione po kampovima gde radimo, od onih crnih pa do žutih. Važno je samo da ujutro protreseš cipele pre nego sto ih obuješ i preživećeš. Ako to ne uradiš, e onda već igraš ruski rulet u pustinji.

Trebalo mi je vremena da se naviknem na činjenicu da 35 dana nema ni ž od žene. Pre odlaska na posao, programiram mozak da idem na posao i to je to. Druga opcija je Bahrein. Neki od mojih kolega skoro svakog vikenda voze dva sata preko granice do Bahreina, koji je, bez preterivanja, ovdašnja verzija Las Vegasa. Tamo se loče kao da sutra ne postoji, a realno, ne možete kriviti čoveka koji je navikao da izlazi i pije pivo ako nakon dve nedelje napornog rada ode 'na piće'.

Safari u Abu Dabiju

Jer ovde, kada poželiš da odgledaš film u bioskopu, moraš da sedneš u kola, voziš dva sata, pređeš granicu sa Bahreinom i tek u susednoj državi možeš da kupiš kokice i uživaš u velikom ekranu. U Saudijskoj Arabiji nema bioskopa. Zato je šoping big deal. Odeća je papreno skupa, ali, jednostavno, ljudi vole da se oblače lepo, a realno keša ima koliko voliš. Problem je što to vrlo brzo dosadi i meštanima.

Zato tržni centri služe i drugim stvarima. Druženje sa ženama, jednostavno, ne postoji. Jedna od stvari koja me je kulturološki najviše iznenadila je umeće flertovanja lokalaca. To izgleda ovako - odete u tržni centar sa drugarima (meštani se obično kreću u čoporima) i ugledate grupu devojaka, naravno pokrivenih. Jednom mi je kolega, dok smo prolazili pored grupice žena, rekao: "Jesi video?"

O čemu on to? O flertu je pričao čovek. U stvari, on je nju već startovao, a da ja to nisam ni izvalio. To tamo izgleda ovako - dečko prođe pored devojke, stavi joj papirić sa brojem telefona u ruku i sve to protiv tvrdnje Ajnštajna da nešto može da bude brže od brzine svetlosti. Tada kreće dopisivanje i, ako je sudeći po onome što kolega kaže, ako se jedno drugome svide preko poruka, sledi kućna poseta i prosidba.

Prosidba.

Intrigantna je stvar - vidite samo oči jedne žene i kroz taj pogled procenite sve. Rizična, ali intrigantna.

Volim svoj posao, ali sebe ne bih nikako mogao da zamislim da ovde živim trajno. To jednostavno nije moj stil života, pripadam grupi ljudi koja ne može baš predugo da izdrži na jednom mestu. Naročito ne na mestu na kome nemaš mogućnosti da odgledaš film u bioskopu ili popiješ pivo sa drugarima.

Saudijska Arabija je velika zemlja sa najraznolikijim sadržajima. Kao naftni inženjer, imao sam priliku da vidim prelepa divlja mesta i iskusim temperature od -40 do +50. Telo uspori sve procese na toj temperaturi i ako napraviš grešku i staneš, zaboraviš da se krećeš, nadrljao si. Kada iskombinujete takve vremenske uslove sa tridesetak sati bez sna, četiri šolje arapske (užasno jake) kafe i ljubav prema poslu, onda sve bude potaman.

Tako se moj život protekle tri godina pretvorio u sagu vazduh-zemlja. U avionima provodim mnogo vremena - mislim da sam u poslednjih pet meseci leteo dvadesetak, i više puta. Tako koristim svojih trideset pet dana odmora – trudim se da uvek odem do Srbije i vidim roditelje, jer, kako god da okrenem, Srbija je moja baza. Ostali dani odu na posete dalekim destinacijama.

Kao posledica svih tih putovanja i mnogo vremena koje provodim u avionima, našao sam novi hobi - počeo sam da zapisujem kako ljudi iz različlitih kultura reaguju na svakidašnje stvari.

Na Burdž Kalifi u Dubaiju, najvišoj tački sveta

U Saudijskoj Arabiji ne smete nikada prekrstiti noge dok sedite tako da su vam noge okrenute ka nečijem licu. To se smatra jako uvredljivim, a ja sam to naučio na teži način. Kao i stvar sa garderobom – posle Amerike sam probao da u trenerci odem na pivo u Beogradu. Gledali su me kao palog sa Marsa.

Čovek uči dok je živ.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu