Reklame
vesti

Zajebi privatnost, hoću sve da znam

Elena Ferante je poslednja velika misterija svetske književnosti, koja se usudila da bude skrivena od sveta. Kako sme!

pisao Aleksandra Niksic
04 Oktobar 2016, 12:46pm

Kad god pomislim da nema više ničeg što će me iznenaditi, pogodi me strelica u glavu, kao bika Ferdinanda – ko sam ja da to zaključim. I onda odlepršam kao Ferdinand na sve moguće tekstove, snimke, fotke, postove, pa čak, da, priznajem, i komentare, da usisam sve što mogu. Nekad se ponosim sopstvenom istrajnošću, neodustajanju od novog i novog klika, a češće se prepadnem od broja otvorenih tabova u mučenom pretraživaču.

Mada, poslednja ispala je ipak malo veći šok – da li bi neko uopšte mogao da poveruje da će se svet (pravi) i internet toliko uzbuditi oko toga što je, izgleda, razotkriven identitet jedne spisateljice, pa još italijanske , koja čak ni ne piše o mafiji? I to u konkurenciji raspada Branđeline, pljačke Kim Kardašijan, Nikolića koji preti zatvaranjem granica za imigrante i, najsvežije, odlukom Skupštine Srbije da odbije formiranje Anketnog odbora za utvrđivanje istine o svemu što se dešavalo u Savamali one noći posle aprilskih izbora. Da, i jebene smrdibube.

(Da, ovako najverovatnije ide top-lista tema o kojima se u Srbiji priča na internetu. Nemam nikakav dokaz za to, ali verovatno je tako).

Foto via Twitter

Ipak, književnost. I to ne ona što je mnogi zovu "supermarketskom", nikakva perverzna ispovest, niti saveti o sampomoći. Čudo.

Elena Ferante je poslednja velika misterija svetske književnosti, koliko kvalitetom – retko je da se i kritičari i publika slažu da je mešavina svih zicera dosta zanimljiva za čitanje i vrednosno iznad mnoštva takozvanih bestselera – toliko i njenim insistiranjem da ostane sakrivena od spoljnog sveta. Kako sme!

Foto via Flickr user

Nije Ferante prva, svakako – tu je nezaboravna epizoda Simpsonovih sa Tomasom Pinčonom, pa Selindžer, pa hrpa onih koji su pisali po pseudonimima tokom pedesetih – ali je skoro pa nepojmljivo da joj je skrivanje uspevalo više od dvadeset godina. Posebno da u tome ima podršku izdavača, koji se, mnogo više za ne poverovati, odlučio da poštuje želju svoje autorke da sačuva privatnost u doba kada ona skoro da i ne postoji.

Sasvim dovoljno za hajp i teoriju zavere – od toga da izdavač tako diže popularnost mediokritetskoj spisateljici, do spekulisanja da se radi o nekom neviđeno cenjenom piscu.

Mnogi su pokušali da probuše rupu. Istina, skoro da je neverovatno da neko u ovo doba ne želi da se zna ko je, ne pada joj na pamet da uživa i koristi sopstvenu popularnost, da gostuje u TV emisijama i da je pitaju za mišljenje o svemu i svačemu. Nekakav izrod, izgleda. Našao se neko ko je rešio da razotkrije tu "najveću misteriju 21. veka". I taj, kaže, istraživački novinar , bira baš identitet Ferante kao glavni cilj svoje misije. Dobro, svako bira svoju temu, ali zar je moguće da je u Italiji, kao i u svakoj zemlji na planeti, ime i prezime neke spisateljice toliko atraktivan cilj?

Čovek je odradio detaljnu analizu prihoda i troškova neke prevoditeljke udate za pisca koji objavljuje za istog izdavača, kopao je po prijavama poreza koje je, naravno, dobio od anonimnog izvora. Proveo je nekoliko meseci sabirajući i oduzimajući, vođen "tragom novca" – što jeste jedno od prvih uputstava ne samo istraživačkim novinarima. Okej, postupio je po većini pravila pripreme i pisanja velike priče. Tvrdi da je sklopio slagalicu, ne želi da otkriva izvor i mlatara sloganom: "Moje je pravo da znam": Ferante je javna ličnost, "lagala je" ko je i šta je, a milioni čitalaca, koji su kupili njenu knjigu "imaju pravo da znaju ko je ta osoba", veli ova perjanica istraživačkog novinarstva. U koje, takođe, spada i onaj posao koji su obavili novinari Boston Globa o razotkrivanju pedofilije u Katoličkoj crkvi u Americi, na primer.

Foto: Lazara Marinković

Ili, da se vratimo na domaći teren – evo, recimo, ovaj Anketni odbor za rušenje u Hercegovačkoj. Prošlo je, koliko, pet i po meseci, dakle više od 150 dana, a još se ne zna ko su i po čijem naređenju, oni fantomkama ohrabreni ljudi predvodili bager(e) u sred noći. Ljudi izlaze na ulice zahtevajući odgovor. Ili, tražeći svoje "pravo da znaju". Trudili su se novinari da razotkriju, ne samo incident sa rušenjem, već i mnoštvo detalja vezanih za rašćišćavanje desne obale Save poznato kao projekat "Beograd na vodi", ali su sva vrata uglavnom ostajala zatvorena. Pa smo na kašičicu saznali da su tajna i ime tužioca i broj slučaja, pa da nisu tajna za neke, a za druge jesu, pa da se OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju čiji je posao da prati, komentariše i pomaže zemljama članicama, između ostalog, da budu otvorenije – meša u unutrašnje stvari zemlje, pa da premijer smatra proteste napadom na njega, jer je on odgovoran i za rušenje "tri barake"...

Foto: Lazara Marinković

I tako sve do Skupštine, koja je odlučila da nema razloga da troši pare poreskih obveznika i utvrdi o čemu se tu, u stvari, radi. Istina, skupštinski anketni odbori nemaju baš sjajnu istoriju razotkrivanja. Uglavnom se sve svede na nekakve zatamnjene stranice, jedno do dva razotkrivena imena bez preteranih posledica. Možda su poslanici smatrali da se radi o beogradskom problemu, a njihov posao je "pravo da znam" cele Srbije. Ionako je popularno reći da su oči samo uperene u Beograd, da niko ne brine o drugim delovima Srbija, pa su možda poslanici rešili da poslušaju glas naroda. Dakle, da se, pošto je već prebačeno OEBS-u što to radi, Skupština Srbije ne meša u unutrašnje stvari Srbije. Srbija ima pravo na privatnost, moglo bi da se zaključi.

Kim i Nord Vest. Fotografija: Instagram/Kim Kardashian

A Ferante ga nema. Nemaju ga ni Branđelina, ni Kim. Jer, kako kaže ovaj novinar, oni su javne ličnosti i tačka – oni su tu zbog nas i mi imamo "pravo da znamo". I možemo sve, da tvrdimo bez dokaza, vređamo, širimo priču i gde treba i gde ne treba, da šerujemo, kritikujemo i naslađujemo se. Ali naše "pravo da znam", kojim vitla ovaj istraživački novinar samoponosno razotkrivajući identitet spisateljice, važi i za Srbiju.

Ili ne važi ni za koga, pa ćemo ostaviti sve selebritije na miru, uključujući i političare, prestaćemo da se interesujemo ko je kad s kim šta jeo, pio, duvao, krao pare, imao afere, rušio u toku noći, zidao bez dozvola... Jer smo "pravo da znam" sami načinili sloganom revolucije kojom brišemo privatnost.

O kojoj, takođe, toliko volimo da tupimo, uglavnom samo kada je naše dupe u pitanju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu