Svaštara

Šta je strance koji žive ovde najviše šokiralo u vezi sa Srbijom

Nađi sugrađani iz različitih krajeva sveta o tome šta ih je, sem jeftinog zubara i frizera, obradovalo, a šta šokiralo u našem načinu života.

pisao Iva Parađanin
28 April 2016, 4:45am

lustracije: Darija Basta

Kada ste u inostranstvu i upoznajete se sa novim ljudima, posle predstavljanja imenom uglavnom usledi pitanje "A odakle si"? E tu nastane problem propraćen dramskom pauzom. Ukoliko se ne nalazite u nekoj komšijskoj ili "bratskoj" zemlji, ne iznenađujte se ako ne razumeju i ne znaju tačno gde je to i šta je to Srbija. Posle nekoliko takvih iskustava, pomirila sam se sa tim da dolazim iz Sibira (i da imam iznenađujuće osunčan ten s obzirom na to da je tamo stalno hladno), ili čak ponekad iz Sirije.

Ipak, postoje stranci koji ne samo da znaju da je Srbija ona zemlja iz koje su Novak Đoković i Vlade Divac, već su rešili da napuste domovinu i dođu ovde da žive, jedu ćevape i ljube se tri puta u obraz. Razlozi za to su raznovrsni: od poslovnih do onih ljubavnih i avanturističkih.

Ispostavilo se da, sem toga što blebećemo skoro nemuštim jezikom, nosimo šajkače i ločemo nešto iz malenih čaša u ogromnim količinima, imamo lepe žene i dobru klopu, važimo za ljubazan i gostoprimiv narod. Pronašli smo nekoliko stranaca iz različitih krajeva sveta koji žive u Srbiji i pitali ih šta ih je u našoj zemlji, sem jeftinog zubara i frizera obradovalo, ali i šta ih je najviše šokiralo u našem načinu života, razmišljanja, kulturi i običajima. Evo šta su nam odgovorili:

Ilustracije: Darija Basta

Žerom, Francuska

U Beograd sam stigao 2014. godine. Studirao sam balkansku ekonomiju, i pre Srbije živeo u Solunu i Prištini. Dolazak ovde je bio očekivani sledeći korak. Neću pričati o stvarima koje su opšta mesta i koje svi stranci koji dođu ovde govore: da je hrana divna, ili da su ljudi tako ljubazni. To sam video i u okolnim zemljama.

Ono što me je iznerviralo i šokiralo su problemi sa lokalnom samoupravom i administracijom, sa kojima, verujem, se susreću i ljudi odavde. Lokalna samouprava je paranoična, nesposobna i komunistička, takva je za mene, stranca, a kapiram da je takva prema svom narodu. Mogao bih detaljno da vam obrazlažem zašto je tako danima i u detaljima, jer sam to baš osetio na svojoj koži.

Što se tiče samih ljudi svi su ljubazni prema tebi... kao posetiocu. Kada rešiš da ostaneš i živiš tu, posmatraju te sumnjičavo, i ljubaznost prestaje. Bilo mi je prilično teško da ostvarim pravu vezu i komunikaciju sa Srbima, jer im sve vreme izbija taj nacionalni ponos sa nekom vrstom paranoje prema ljudima koji su došli sa strane. Mnogo puta su neki ljudi za mene pomislili da sam špijun. Pošto su mi se sve te stvari dogodile, ozbiljno razmatram svoju budućnost u ovoj zemlji.

Jan, Švajcarska

Kompanija iz moje zemlje investirala je u proizvodni pogon u Beogradu 2009. godine. Od tada često dolazim u Srbiju i provodim ovde dosta vremena.

Kada sam došao iznenadio sam se jer se ispostavilo da je u stvari malo drugačije od priča o Srbiji koje sam čuo tokom devedesetih - ljudi su fini i prijateljski nastrojeni, zabavni i velikog srca, Beograd je prelep grad sa bogatom istorijom koja je vidljiva na kvalitetnoj arhitekturi. I ljudi su baš visoki. Ipak, najučudnije mi je bilo koliko je srpski narod ponosan na svoju zemlju, a kako je uprkos tome zanemaruje: zgrade se loše održavaju i renoviraju bez razmišljanja o dugoročnim posledicama, u obrazovanje i savremnu kulturu se skoro uopšte ne ulaže, a osećaj za kvalitet i stvaranje se izgubio. Za sve se krive političari, Evropska unija ili neko drugi. Nema plana da se Srbija vrati i postane ono što je nekada bila: bogata, raznoljudna i lepa.

Osim na polju popularne politike, gde Srbi svoj ponos toliko stavljaju u prvi plan, taj isti ponos je nevidljiv u načinu na koji tretiraju mlade ljude, prirodu, zgrade, i u načinu na koji bacaju đubre gde god da stanu, ili čak to urade kroz prozor automobila. Nema nikakvog dugoročnog razmišljanja i planiranja kako da ova lepa zemlja postane bolja za svakoga ko živi u njoj.

Mislim da Beograd ima potencijala da bude ludački evropski grad, jedan od najboljih.

Anika, Nemačka

Došla sam ovde u oktobru 2014. kada sam prihvatila posao lektora za nemački jezik na Filološkom fakultetu. Rešila sam da se prijavim za tu poziciju jer sam, posle određenog vremena u Berlinu, poželela da malo odem van. Beograd se činio kao veoma urbano mesto koje ima mnogo toga da ponudi. Najviše me je iznenadila činjenica da, iako Srbi važe za prilično konzervativan narod, u mnogim barovima i klubovima možete naići na uniseks toalete.

Ono što me čini tužnom i istovremeno frustrira je odbijanje Srba da pričaju i polemišu o politici i njihov fatalizam kada se o tome govori. Pokušavam da razumem, i mislim da su se malo umorili od toga. Poslednja stvar koja me jako, jako nervira: skoro da uopšte nema recikliranja. Strašno!

Sa druge strane, obožavam ponudu voća i povrća u otvorenim marketima, to jest, pijacama, kako ih vi zovete. Pa ono stvarno ima ukus! Ništa slično se ne može naći u Berlinu, tamo paprika i šargarepa imaju isti ukus, tek sam sada skapirala šta je šta. Druga stvar je veliki broj mesta za izlaženje sa elektronskom muzikom, i to dobrom. Volim način na koji ljudi ovde tretiraju noć. Zaista znaju da uživaju posle dugog radnog dana.

Ilustracije: Darija Basta

Dimitra, Grčka

Posao me je doveo u Beograd 2011. godine i sada kada malo razmislim, mnogo me je stvari šokiralo i iznenadilo kada sam došla. Prva stvar koja je bila veliko iznenađenje za mene je da Srbi vole Grke i čak to pokazuju! Način na koji jedete (doooosta mesaa!) i pijete (obožaaavam dunju) je veoma sličan našem. Od prvog dana se osećam kao da sam kod kuće, jedino je jezik bio barijera.

Veliki šok mi je bio kada sam shvatila koliko se lako možeš izvući sa bilo kakvim kršenjem zakona, sve što ti je potrebno je hiljadu dinara da staviš panduru u džep. Dobro, možda malo više ako si stranac. Moram da priznam da sam malo ljubomorna na to koliko je glavni grad zelen, i na parking sistem u centru, koji nije zaživeo u Atini.

Obožavam ovaj grad, njegove ljude i vajb. Još kada biste umeli da vozite, pa to bi bio raj!

Luiš, Portugal

Pre dve godine sam došao u Srbiju, zbog ličnih i profesionalnih razloga, ali i zbog samog Beograda, pulsirajućeg grada i grada koji cveta. On nudi veoma dobru platformu za razvijanje novih projekata i ideja.

Prija mi to što Srpska pravoslavna crkva ima taj običaj "post", kada se ne jedu namirnice životinjskog i mlečnog porekla. To mi je baš značilo jer mi nije prijala sva ta hrana zasnovana na mesu, te sam naučio da u koji god restoran da odem, tražim "nešto posno". I zaista je po restoranima veliki izbor te "posno" hrane. Prijatno iznenađenje mi je bila i alternativna muzička scena koju Beograd ima: galerije, kafići, ilegalne žurke, skriveni barovi i predivna arhitektura brutalizma. Upoznao sam puno ljudi ovde i stekao veoma dobre prijatelje.

Ilustracije: Darija Basta

Šino, Japan

Upisala sam studije u Beogradu. Drugarica iz Srbije je bila na razmeni u Japanu i zainteresovala me za ovu zemlju toliko da sam poželela da dođem. Njene priče su bile uzbudljive, a meni se smučio tradicionalizam moje države, pa sam htela sam da doživim nešto potpuno drugačije i rešila da se preselim ovde.

Ljudi su divni, i neverovatno je kako brzo svi nađu zajedničku temu. Dopalo mi se što odmah nakon upoznavanja nekog, sledeći put kada se sretneš sa njim – poljubi te u obraz. To mi je jako prijalo jer daje na bliskosti, upravo onom što mi je trebalo kada sam došla u potpuno nepoznat kraj. Najveći strah mi je bio da ću se osećati kao vanzemaljac, ali eto, nisam. Dobro, možda sam se na momente osetila tako, na primer u gradu, jer vaše žene nose baaš mnogo teške šminke i čudne odeće, to jest, više je ne nose nego što je nose.

Ono što mi je bilo jako, jako, čudno jesu ćevapi. Kada sam prvi put sela u restoran, rečeno mi je da to najveći srpski specijalitet. Očekivala sam nešto glamurozno i ukusno, a onda mi je stigao tanjir sa nečim što liči na govno? Tačnije na deset malih govanaca u mom tanjiru, sa nešto salate. Ni ukus mi se nije preterano svideo, ali ono što mi je bilo zbunjujuće je: kako ljudi mogu toliko da vole nešto što izgleda kao govno? Probala sam i pihtije, one su mi čak prihvatljivije.

Druga stvar koja me je šokirala su ljudi okoji misle da su Kinezi i Japanci isto. Baš me je neko skoro pitao da li nama kosookima svi belci izgledaju isto i ja sam se mnogo iznervirala. NARAVNO DA NE.

Mohamed, Libija

Ovde sam već pet godina, a došao sam da bih studirao informatiku. Kada sam prvi put ušao u dom Srbina, shvatio sam da se ovde i dalje gaje porodični odnosi i tradicija. Svi članovi porodice su u kontaktu jedni sa drugima i imaju razvijen odnos, to je strava. Opet, šok mi je bio što su ljudi uopšte toliko ljubazni, jer iskreno, nisam takve priče čuo o Srbima. Splavovi i Savamala su vrlo brzo postali moja druga kuća, navukao sam se na kajmak, jaja sa sirom i ajvar. Osim klime, način života i razmišljanja je potpuno drugačiji nego u mojoj zemlji. Ovde me ljudi oslovljavaju sa "brate moj", "care", "srce", "kralju", "majstore", "legendo", i te reči čine da se osećam toplo. Niko me pre nije tako nazivao, dok nisam došao u Srbiju. Srbija je moja druga kuća.

Džon, Velika Britanija

Ovde sam već deset godina. Došao sam turistički i malo se zadržao. Kod Srbije me je privuklo to što nisam znao ništa o ovoj zemlji, maltene ni da postoji, a onda sam se zaljubio u nju. Ono što me je najviše šokiralo jesu cene. U mojoj zemlji ne možete kupiti ništa ispod pet evra, a ovde za te pare mogu kupiti nekoliko stvari. Navukao sam se na jogurt u čaši jer ništa slično nisam probao nigde.

Na drugačiji način, šokirala je nezaposlenost mladih. Imam puno prijatelja u Srbiji i mnogi od njih su završili fakultete a rade kao konobari, jer nemaju drugih mogućnosti. Još jedna negativna stvar je staza za bicikl. Na novom delu grada je ima u starom ne? Kakva je to nebuloza?

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram