​Kako da se obogatiš a da ne radiš

U našoj kulturi se naporan rad ceni više od svega. Iznova i iznova nam govore da ćemo, ako rmbačimo, obavljamo sranja i ne gubimo vreme, na kraju iskustiti radosti bogatstva i uspeha.

Ali kao što svi znamo, to su budalaštine. Skoro svako koga poznajem radi dok ga prsti ne zabole, a ipak nema dovoljno para da u petak popodne kupi čips i pivo u kafiću – dok postoje gomile ljudi koji zarađuju hiljade i hiljade funti, a ne rade apsolutno ništa.

Našao sam ljude koji su prepuni para, a ne rade nikakav pravi posao, i zamolila ih da mi ispričaju kako možeš da se obogatiš, a da ne radiš.

VICE: Den, koja je tvoja priča?

Den: U suštini, od malena sam počeo da štedim. Nisam voleo konzumerizam, odrastao sam uz grandž – u fazonu, zašto bih išta kupovao? I sa šest godina sam razmišljao na taj način, tako da sam uvek bio takav. Mama mi je davala šest dolara za ručak u školi, a ja bih pojeo nešto malo i uštedeo dolar, ili tako nešto. Ili rođendanski pokloni: štedeo sam sitniš, i nikada nisam mnogo trošio. I do svoje 22. godine ili tu negde sam imao oko 2,000 dolara – za 15 godina bez posla ne uštediš mnogo, ali dovoljno. Novac i zarada me ne zanimaju, srećom. Pokušao sam da shvatim berzu – gledao je, slušao o njoj, čak sam pokušao da napravim i lažni portfolio – ali nikada me nije bilo briga. Onda sam pomislio, 'Jedini način da to shvatim je da nešto uložim u igru'. Volim da radim stvari koje su moralno opravdane – nisam želeo da investiram u Ekson, ili tako nešto.

Naravno. Jebeš te tipove.

U to doba sam živeo u Japanu. Bio sam pretplaćen na sve te časopise na engleskom, kao što su The Economist, Time i takve stvari. I na naslovnoj stranici jednog broja Tajma je bio prvi ajfon. Objavili su tekst pre nego što je izašao telefon. To je verovatno bio prvi Eplov proizvod koji su predstavili pre nego što su ga pustili u prodaju - šest do deset meseci pre nego što je počeo da se prodaje, i ja sam to pročitao i pomislio, 'Ovo je sjajno'. Uvek sam koristio Eplove proizvode, zato što se moj tata bavio umetnošću i advertajzingom, i razgovarao sam sa svojim prijateljem Amirom, koji mi je rekao, 'Ovo će redefinisati ono što telefon jeste. I tako su sve te stvari kulminirale, i ja sam pozvao svog tatu – koji je sjajan u tim stvarima – i on mi je otvorio brokerski nalog. I onda sam pomislio, 'Dve trećine od tih 2000 dolara ću da uložim u Gugl, a jednu trećinu u Epl'. Tata mi je rekao, 'Dopadaju mi se tvoje ideje i sviđa mi se kako razmišljaš, dobro si ih izanalizirao – ali Epl proizvodi stvari koje nisu samo intelektualna svojina. Zašto ne obrneš to ulaganje'?

Već shvatam kako ja to ne bih mogla da izvedem. Ali tvoj tata zvuči pametno.

Da, a to je bilo 2006, ili 2007, tako nešto. I na kraju sam to i učinio. Tako sam počeo da pratim akcije. Pravilo za investicije je da je zarada od 10 posto godišnje dobra, pouzdana investicija. Moja investicija u Epl, uključujući i dividende, je porasla za preko 1000 procenata. Tako da sam u proseku zarađivao 100 procenata godišnje. Tako se 2000 pretvorilo u 30 hiljada i više, ili tako nešto. To je astronomski više od bilo kakvih očekivanja.

Šta su ti te pare omogućile?

Da putujem. Ne želim da nemam para. Da nisam investirao, radio bih više. A i još sam uložio u Epl. A pošto sam lekar, to mi je omogućilo da radim kada i koliko hoću.

Šta bi onda sada posavetovao ljudima koji žele da naprave velike pare? Ko ti izgleda kao sledeći Epl?

To je malo zeznuto, jer sada živimo u svetu start apova. I te kompanije su užasno precenjene. Najbolja stvar je lično iskustvo. Ako vidiš nešto neverovatno što ti se zaista dopada, što se zaista dopada tvojim prijateljima, i čega još uvek nema posvuda, uloži u to. To su prednosti koje imaš kao pojedinac. Moraš da se potrudiš da vidiš ono što drugi ne vide. Ali kada već to govorim, moram da kažem da je i dalje dobro investirati u Epl: potcenjen je, zarađuje mnogo, dividende su dobre… ali nikada više neće imati takav eksponencijalni rast.

Naša dobitnica na lutriji je želela da ostane anonimna, ali nam je ipak dala fotografiju svoje kuće sa velike daljine

VICE: Možeš li da nam opišeš šta ti se dogodilo, svoje pre reakcije i kako si se osećala povodom svega toga.

Meri: Bio je novembar 1994, drugo izvlačenje Nacionalne lutrije ikad, i svi su kupovali tikete, ali niko nije znao kako to zapravo funkcioniše. Moj muž je kupio tiket za svakog člana porodice, i nasumično je popunio brojeve. Mislili smo da je to dobar način da damo novac u dobrotvorne svrhe, i ni na trenutak nismo pomislili da ćemo dobiti više od deset funti.

Iz tog razloga nikada nismo gledali subotnje izvlačenje, ali naši klinci su bili puni entuzijazma, i bili smo kod prijatelja na večeri kada su pitali da li mogu da provere koja je bila dobitna kombinacija. Posle nekog vremena su upali u sobu i rekli, „Zaradili smo neke pare"! Pokušavali smo da im objasnimo da ne treba previše da se nadaju. Onda smo i mi proverili, i videli da imamo peticu, kao i bonus. I dalje nismo shvatali koliko smo dobili, pa smo zvali ove iz lutrije, i bili zapanjeni kada su nam rekli da je u pitanju znatna suma.

Pozvali smo sve svoje prijatelje, rekli im da dođu kod nas, kupili smo svo penušavo vino koje smo našli u dragstoru, i dugo se provodili. Onda je usledila napeta nedelja, kada smo se plašili da ćemo do ponedeljka zaturiti tiket. Onda smo u ponedeljak otišli u lokalnu kancelariju Kamelota, gde su nam dali ček. Ponudili su nam finansijsko savetovanje, ali mi smo odlučili da ostanemo anonimni, tako da nam nisu stizala pisma u kojima nas mole za pare.

Na koje načine je ta suma uticala na vaše živote?

To je bilo dovoljno para da ti promeni život, ali nedovoljno da daš otkaz na poslu i putuješ po svetu i kupuješ skupa kola. Kupili smo kuću, otplatili kredite i minuse na računu, kupili skromna kola za mene, otišli na odmor u Afriku i na Novi Zeland, a malo smo i poklonili.

I koliko ste dobili?

Više od 200 hiljada funti.

I koliko dugo vam je potrajalo?

U roku od par godina smo obavili sve velike kupovine, ali nešto smo i investirali.

Koja je najveća razlika u vašim životima pre i posle dobitka?

Bili smo kao većina drugih porodičnih ljudi, uvek smo krajem meseca bili u minusu na računu. To se promenilo. Selidba je bila velika promena, ali uvek smo se trudili da očuvamo porodični život i način života kakav je uvek bio. Nismo imali više keša posle dobitka, pa smo i dalje morali da štedimo za odmore, za kola za decu, i tako dalje.

I na kraju, Meri, da li i dalje uplaćuješ loto?

Moj muž Pol i dalje uplaćuje, grupno, sa nekim prijateljima, i tu i tamo dobiju dovoljno da odu da se napiju.

VICE: Džonatane, šta se tebi dogodilo?

Džonatan: Imao sam 15 godina, i za par nedelja je trebalo da skinem protezu, posle dve godine nošenja tog sranja. Pratio sam devojku kući, i na ulici smo naišli na grupu od nekih petnaestak momaka, otprilike naših godina. Kako smo im prilazili, oni su prešli ulicu i prišli nam, okružili nas, i optužili me da „kenjam o njima". Znao sam par njih iz škole, i oni su mislili da sam kul, pa sam uspeo da ih umirim. Ali kada smo se rastali od njih, posle jedno minut su dotrčala trojica od njih i ponovo počeli da se deru. Jedan od njih mi se uneo u lice, a kreten od njegovog ortaka me je iznebuha udario, pravo u zube. Čim me je udario, razbežali su se.

Sledeće čega se sećam je da sam bio u ambulantnim kolima, i jasno se sećam da sam pokušavao da odgovorim na pitanja bolničara, ali nisam mogao, zato što su mi zubi bili sjebani. Pogledali su mi u usta, i nikada neću zaboraviti reakciju te žene, bila je jebeno užasnuta. Onda je rekla: „Da nisi imao protezu kada te udario, zubi bi ti sada bili na podu". To baš i nije bilo sjajno veče.

Gadno zvuči.

Neko vreme je bilo stvarno užasno, i to me je stvarno sjebalo, ali srećom, sačuvali su mi zube, a policija je došla na lice mesta i brzo su uhapsili tipa koji me je udario. On je bio i ranije osuđivan za nanošenje teških telesnih povreda, pa su mi rekli da imam pravo na kompenzaciju za povredu, za šta nisam znao da postoji.

Užasno je to čuti. Koliko si dobio?

Mislim da sam na kraju dobio oko 3800 funti.

Šta ti je taj novac omogućio?

Zapravo sam bio prilično prokleto razuman s njim. Odvojio sam oko 200 funti da se častim, i kupio neke davno zaboravljene fine stvari, a ostatak sam stavio na investicioni račun, sa rezonom da će mi kasnije biti potreban novac za zubara. Ta suma mi je zapravo promenila život. Iako je namera bila da sačuvam pare za zubara, oko hiljadu sam potrošio na fakultetu, da bih jeo nešto više od tosta. Onda sam potrošio još hiljadu kada sam stažirao u Nacionalnom fondu, što mi je omogućilo karijeru u zaštiti prirode. I na kraju, potrošio sam oko 1500 funti na kupovinu i osiguranje svojih prvih kola. Kada se osvrnem, skoro sve sam potrošio na napredak u karijeri koju volim, što je lepo.

Kako danas gledaš na ono što se dogodilo?

Najiskrenije, dugo vremena posle toga sam bio oštećen. Posle nekih pet meseci otkako sam otišao na studije, video sam svog napadača na faksu, i otkrio da i on tamo studira. Bio sam baš depresivan i patio sam od anksioznosti, i priznajem da mi nije bilo baš sjajno.

Možda zvuči loše, ali da li je vredelo?

Kada me pitaš sada, deset godina posle, reći ću da jeste. Taj novac mi je pomogao na mnogo načina. Ali da si me pitala par godina nakon što se to dogodilo, verovatno bih ti rekao da odjebeš i crkneš. Bio sam prilično besan kao tinejdžer.

VICE: Dakle, Oli, ti si rođen u bogatoj porodici. Koja je njena priča?

Oli: Moj tata se uvek bavio poslom – neka od najranijih sećanja iz detinjstva su mi kako odlazi u Hong Kong na više nedelja. Počeo je kao prodavac za tezgom svog oca na pijaci, u 16. godini, prvu kuću je kupio sa 18, od tada je bio komercijalni direktor u raznim firmama, pre nego što je počeo da vodi svoj posao.

Kako je to uticalo na tebe?

Do sada i nije, ali kada se prisetim prošlosti, stvarno shvatim šta mi je sve bilo dostupno. Živeli smo u petosobnoj kući sa bazenom, pravim kućnim bioskopom, imao sam svoj lični zvučno izolovani studio za snimanje i prostoriju za vežbanje, i imali smo previše kola za naše četiri garaže. Uvek sam bio svedok nesvesnog trošenja para na sve strane, na stvari koje su potpuno besmislene – na odvratno skupe satove, firmiranu odeću, najnovije spravice i tehnologiju. Otkako ne živim s roditeljima, postalo mi je veoma jasno da nisam propustio nijedan aspekt onoga što ljudi zovu „životom iz snova". Iako imati pristupa svim tim zadovoljstvima zvuči kao savršen život, zapravo je bilo daleko od toga.

Jesi li osećao pritisak da budeš uspešan?

Uvek sam sebe stavljao pod pritisak da budem uspešan, ne zato što sam želeo da ponovo proživljavam svoje detinjstvo, i da kao odrastao čovek brišem dupe pozlaćenim toalet papirom, već zato što sam želeo da ostvarim svoj san i postanem profesionalni muzičar. Moj tata me je uvek ohrabrivao da se odlučim za bilo koju opciju koja potencijalno može da donese najveću finansijsku dobit, ali ja sam uvek ubeđivao sebe da postoje bolji načini da se rade stvari. Konačno sam pre dve godine stisnuo petlju da odem od kuće, i za to vreme nisam kontaktirao s tatom. Otkako sam počeo da živim u maloj kolibi na selu, sa devojkom i mačkom, naučio sam da ne merim uspeh po tome koliko zarađuješ, već po tome koliko si srećan u životu. Novac ti neće kupiti osmeh, ali osmeh svakako može da učini da se osetiš kao da imaš milion funti.

Da, ali znaš, to ti je ipak davalo ogromnu sigurnost, i možda si se zbog toga osećao slobodniji u svojim ambicijama.

Moja glavna poenta koju želim da istaknem je da ti nisu potrebne pare da bi mogao da radiš ono što voliš i budeš uspešan u tome, ali naravno, ne mogu da poreknem da je novac ipak ekstremno bitan. Da, i dalje bih mogao da sviram gitaru i budem sa svojom devojkom i da živim u kartonskoj kutiji pored puta, ali gde bih prokuvao vodu za kafu koju ne mogu da priuštim? Ove godine sam oko 80 posto vremena radio puno radno vreme, a iako sam za to bio pristojno plaćen, ne mogu da poreknem da sam bio prinuđen da pozajmljujem pare. Suma koja je bila potrebna samo za proces prijavljivanja za iznajmljivanje kolibe je bila mnogo veća nego što sam u tom trenuku imao, i u takvim trenucima sam bio ekstremno zahvalan mami na tome što mi je pomogla da se to dogodi.

Koliko bi bio drugačiji da se nisi rodio u uslovima kakvim si se rodio?

Neverovatno je teško to reći. Čovek se u velikoj meri formira uz ljude sa kojima odrasta, i uz njihova interesovanja. Da li bih strasno voleo muziku i da mi je nisu od malena puštali na sumanuto skupom zvučnom sistemu? Skoro sigurno. Da li bih imao veći poriv da budem finansijski uspešan da nisam bio izložen novcu od ranog uzrasta? Skoro definitivno ne.

U mom životu do sada su najvažnija otkrića, a iako ima još stvari koje treba da otkrijem, osećam se prilično privilegovanim zbog toga što sam iskusio uspeh u sreći u tako mladim godinama, i možda ne bih primetio koliko srećan bih mogao da budem da nisam iskusio koliko nevolja novac može da donese jednoj porodici.

Osećam se kao da već živim život kao neko ko nije rođen u okolnostima u kojima sam ja rođen. Svoj stari život, sa plivanjem u bašti i odlascima u skupe restorane četiri večeri nedeljno sam ostavio iza sebe, i sada pravim muziku u iznajmljenoj kolibi, u malom kućnom studiju – koji je u stvari samo gostinjska soba – sa mačkom, i sasvim sam srećan.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu