Reklame
Svaštara

Otišao sam u park po priču o imigrantima, završili smo na bilijaru

Odlučio sam da provedem jedan dan u "centru" kod autobuske stanice, da upoznam neke od tih ljudi, čujem njihovu priču i zagrebem ispod površine.

pisao Stefan Veselinovic
15 Maj 2015, 10:41am

Kada sam se pre neki dan vraćao sa savskog keja, prošao sam pored zgrade Beograda na vodi iz koje je, pored svog njenog sjaja i raskoši, kunem vam se, izbijao miris Armani parfema dok su iz nje izlazili biznismeni u skupim odelima,mahom iz Azije. Parfem se osećao sve do parkića kod dolaznih perona beogradske autobuske stanice udaljenog svega nekoliko metara. Park je poslednjih par meseci poprimio miris bega, umora, pešačenja, lutanja i mokraće. To mesto postalo je neformalni kolektivni centar za iseljenike iz Azije i Afrike, na putu do Zapadne Evrope, koji pristižu i odlaze odatle svakog dana.

Parkić kod autobuske stanice / Sve fotografije : autor

I dok Evropska Unija i dalje pokušava da se snađe u situaciji sve većeg priliva migranata iz ovih delova sveta, Srbija je postala jedna od njihovih glavnih raksrsnica, usputnih stanica, a Beograd ključna tačka daljeg napredovanja ka Evropi. I u Srbiji se o njima sve više priča, jer gotovo da ne prođe dan da se u malim pograničnim mestima ne pojavi grupa od nekoliko desetina izbeglica koje potom stižu u glavni grad. Ali više se priča među narodom nego u institucijama. Jedni ih sažaljevaju i donose im pomoć, drugi likuju, a oni "prodajemo-vodu-skuplje-za-vreme-poplava" gledaju da na njima zarade.

Odlučio sam da provedem jedan dan u "centru" kod autobuske stanice, da malo bolje upoznam neke od tih ljudi, čujem njihovu priču i zagrebem ispod površine.

U park stižem oko podneva. Kao i svakog dana, grupe sa velikim torbama, vrećama za spavanje i balonima vode, raspoređene su po svim hladovinama u parku. Još nema mnogo ljudi, ali očigledno je da pristižu.

Ispod najvećeg drveta u parku, primećujem grupicu momaka, deluju kao moji vršnjaci. Smeju se nečemu. Ne izgledaju zabrinuto, niti previše smoreno. Čačkaju telefone i pričaju tako da meni izgleda kao da podjebavaju nekoga od njih. Pomislio sam na svoje drugare i pokušao da ih stavim u njihovu situaciju. Nas petorica ostavljamo porodice i domove i sa rancem na leđima odlazimo u potragu za boljim životom. Moram da priznam, bila bi to za nas svojevrsna avantura.

Nešto slično čitam i na njihovim licima, što me je najviše zaintrigiralo. Prilazim i predstavljam se. Pitam da li znaju engleski. Kažu "malo" - i to tako da jedva razumem. Shvatam da će komunikacija predstavljati problem. Ipak, trude se da zajedničkim snagama i pantomimom prevedu to što pričam i shvataju su da sam "žurnal" i da hoću da uradim priču o njima. Uz oprezne osmehe pristaju na tu akciju.

Bio sam u pravu za godine. Najmlađi od njih je '95 godište. Najstariji ima 25 godina. Pitam ih odakle su. Prvo mi kažu iz Avganistana. - Svi? - Da, ustvari mi smo iz Avganistana ali smo živeli u Iranu, odgovara mi dvadesetdvogodišnji Afšin koji najbolje vlada engleskim.

Afšin

Njegova porodica i devojka, koja se mnogo ljutila kada joj je saopštio svoje planove da ode, ostali su u Iranu. Smeška se dok mi potezom ruke koja seče vazduh objašnjava da je tada morao da raskine s njom. Nije mu svejedno.

Dvadeset i osmog dana od kada su na nogama, stigli su u Beograd. Aškan, za koga sam u početku imao pogrešan utisak da je vođa ove male "bande" (nemaju vođu), sedi pored mene i na telefonu pokazuje slike njihovog putovanja. Po prvim slikama vidim da je smršao na putovanju. Iz Irana su prešli u Tursku, odakle su brodom došli do Grčke, koju su prepešačili za nekoliko dana. Stigli su do Makedonije preko koje su alternativnim graničnim prelazima prešli u Srbiju. Na jednoj slici, za koju mi kaže da je Makedonija, vidi se velika grupa momaka, devojaka, muškaraca i žena sa decom dok koračaju kroz neke šume i preko proplanaka. To je verovatno jedna od putanja za prelazak u Srbiju. Prvo mesto koje su videli u Srbiji je Vranje, gde im je MUP izdao zahteve za traženje azila i dao im rok da se jave u kolektivni centar u Tutinu. Tu otprilike prestaje nadležnost MUP-a. Na Aškanovom papiru piše da ima još nekih trideset sati da se javi u Tutin. Ali on i ekipa imaju druge planove.

Pogledajte VICE dokumentarac Bekstvo iz Grčke.

Afšin se žali na glavobolju jer su mu u Makedoniji tokom bega od policije ispale naočare za vid koje inače nosi. Kupiće ih, kaže, u Nemačkoj. Krajnje destinacije su im Austrija ili Nemačka, gde ih čeka neko od mnogobrojnih prijatelja ili članova familije. Osim Aškanu, njega prijatelj čeka u Švedskoj. Na moje pitanje kada i kako idu, do kada su u Beogradu, odgovaraju da ne znaju. Verovatno će prespavati u parku pa sutra nekako do Mađarske.

Fotografija koju smo pronašli u parku ispod drveta. Verovatno je pripadala nekom od ranijih posetilaca ovog "centra".

Neko je pomenuo meč Barselone i Bajerna zakazan za to veče i otvorila se jedna od univerzalnih debata - Mesi ili Ronaldno. Ja se priklanjam "mesijancima" što je Afšin odobrio, a neki negoduju. Pitaju su me za srpski fudbal. Odmahujem glavom i kažem "basketbol, to je naš sport. I tenis, naravno, Đoković." -"Aaa, Đoković", uzdah je koji mi je još jednom potvrdio neprikosnoven i neosporiv Noletovo uspeh. Na moje prijatno iznenađenje, jedan od momaka, čije ime nisam upamtio, pominje odbojku i kaže da zna da su Srbi dobri u tome.

-Ja volim bilijar, ubacuje se Aškan. Moje pozavanje bilijara svodi sa na ime Ronija O Salivana. - Ti si Saliven, broj jedan, a?, pitam Aškana dok on značajno klima glavom. Ćutljivi, najmlađi momak zagonetno se smeškao. Afšin mi kaže da je baš taj mali najbolji u bilijaru, odnosno da se profesionalno bavi snukerom, što se Aškanu nije svidelo i on je tvrdi da je on "namber van":

- Postoji samo jedan način da to rešimo, kažem. - Hajdemo na bilijar?

Afšin (levo), Aškan (sredina) i Namber Van (desno) - zagrevanje pred partiju.

Pristali su bez razmišljanja. Deo ekipe ostaje da čuva stvari, a Aškan, Afšin, i momak kome je do kraja dana nadimak ostao "namber van" i ja, krenuli smo na partiju kod Zelenjaka.

Prvu partiju igramo Aškan i ja. Traje je tri i po minuta. Toliko mu treba da me razbuca. Da kojim slučajem zna srpski ubeđen sam da bi mi rekao : - Ajde, dečko ostavi taj štap i uzmi taj tvoj aparat. Iako to nije rekao poslušao sam ga. Počeo je okršaj za prvo mesto. Obojica su odlični, igra se žestoko, ali se sve vreme zezaju i dobacuju jedan drugom. Opustili su se. Afšin i ja ih posmatramo sa stola. Koristim priliku da porazgovaram sa njim o tome šta ih nateralo da krenu u Evropu.

Aškan dominira

Poslednji udarac

Majstorica

-Imam, četiri sestre i tri brata. Ja sam najmlađi, počinje Afšin svoju priču. Otac ne može da radi, star je. Braća rade, a i ja sam radio u prodavnici ali to nam nije dovoljno. Nadam se da ću zarađivati u Nemačkoj i moći da im šaljem lovu.

Svi oni su deca iz porodica koje su iz Avganistana pred Talibanima pobegli u Iran. Avganistanci u Iranu su u jako teškom položaju. Iranci ih, kaže mi Afšin, diskriminišu i maltretiraju. Nemaju pravo na bilo kakva dokumenta, nemaju jednaku zaradu, ne smeju da kupuju stanove ili voze automobile.

-Da li je u Srbiji pregled kod lekara besplatan - pita me. - E vidiš, u Iranu je običan pregled kod lekara nepristupačan za Avganistance. Zato smo u stalnom strahu od širenja raznih bolesti, objašnjava. Školovao se do dvaneaste godine, posle toga nije imao novca. A najviše bi voleo da radi u obrazovanju i da nastavi školovanje. Nada se da će to uspeti u Nemačkoj.

Namber van u pobedničkom stavu

Utvrdili smo raspored, Namber Van je osvojio prvo mesto, Aškan drugo, Afšir treće, a ja zasluženo četvrto mesto. Ostajemo još malo dok im se napune baterija na telefonima, koji su jedini način komunikacije sa porodicom kod kuće i vezama na Zapadu.

-Moj otac nije imao mobilni, kupio ga je sada zbog mene, priča Aškan. On ne govori engleski dobro, ali Bogu hvala na Wi-Fi-ju i smart telefonima i google translate-u. Razgledamo Fejsbuk profile jedan drugome. Na njegovim fotografijama - njegovo radno mesto u voćari, ulica u kojoj živi, i neka proslava na kojoj je bio sa ocem. Na mojim - žurka, kafana, žurka, kafana, kafana, svirka, žurka. Koji sam ja džabalebaroš.

I on ima veliku porodicu. Ne zarađuju dovoljno za sve, ali mi je iskreno priznao da nije sve toliko loše, barem u njegovom slučaju. Zarađivao je pristojno (nešto manje od prosečne srpske plate). - Ali ja želim bolji život nego što je tamo, kaže mi iskreno.

Tada shvatam da se ovi momci ne razlikuju mnogo od svojih vršnjaka u Srbiji. Ja dolazim iz Istočne Srbije, a u tom kraju ambicije odlaska na Zapad su najnormalnija pojava ali mnogo je lakše ostvariti ih sa sprskim pasošem.

Aškan

-Nekada na granici moram malo da preterujem da bi nas pustili. Ako im kažem da dolazim iz Irana, kažu mi da mogu da se vratim. Ali ako im kažem da sam Avganistanac koji beži od terorista, malo su popustljiviji prema nama, kaže mi Aškan.

Na telefonu mi pokazuje fotografije porodice, braće i ujaka a posebno se zadržao na svom dobrom prijatelju koji ga čeka u Švedskoj. - Tamo idem, tamo je život lakši. Šalje poruke preko Vibera nekom liku koji je, navodno, njihov krijumčar preko granice. On će ih prevesti do Mađarske pa onda Beč.

-Imaš li devojku?, ispisao je na google prevodiocu sa persijskog na srpski. Klimnuo sam glavom i pokazao prstom na njega dižući obrve tako da zna da postavljam pitanje. - Imao sam dve u Iranu, kaže. - Ali samo za seks, poentira mangupski.

- Čekaj da ti pokažem nešto, kaže i otvara jedan porno sajt i kaže mi da ga dobro upamtim, što ja, kreten, nisam uradio. Pita me da mu preporučim neki naš sajt. Tada me je prvi put bilo sramota. Najiskrenije razumem njegovu potrebu za pornićima tokom mesec dana u putu, ali to što ja ne znam nijedan srpski porno sajt, nego mi je komp pun virusa sa stanardnih porno sajtova (youporn, xvideos, pornhub..), to je stvarno blamirajuće.

-U Iranu su cenzurisani, ne smemo da gledamo, kaže mi sa grimasom na licu koja mi govori da ako bi ga uhvatili u tome to bi bio strašan blam. - A da popijemo po pivo?, pitam. Već je bilo kasno popodne kada se alkos u meni budi. - No,no. odgovara. - Prestao sam pre nekoliko godina, zbog vere, iskucao mi je u prevodiocu. - Bat, hašiš, guuuud!, smeje se Aškan. - Da li je on ovde legalan?, pita me. - Nažalost, ne, odgovaram. - Ni u Iranu, ali u Avganistanu jeste.

- Kako se provodite tamo, partizz?, pitam nespretno. Odgovor - A neee, nema žurki za nas tamo, žurka je problem, odmah dolazi policija. Ali da sedimo u baru ili odemo u bioskop, to nije problem. Znači zato svi tako ubijaju bilijar.

Popodnevna dremka

Vraćamo se u park. Ostatak ekipe uživa u popodnevnoj dremki. Šetamo po parku. Nailazimo na Muhameda Salija, učitelja iz Sirije. Nije više mogao da izdrži tamo, ali njegova priča je dramatičnija.

-Mog brata je ubila Vlada. Žena mi je rekla idi, da ne ubiju i tebe. I tako sam ja pošao, ostavljajući ženu i troje dece. Nadam se da ću se snaći u Austriji i uspeti i njih da dovedem, priča Muhamed.

Muhamed Sali (desno) sa pratnjom)

Sunce lagano zalazi. U parku ima više migranata nego ranije. Društvo me je zgotivilo, pomogao sam im oko svega oko čega sam mogao. Pričamo o muzici. Kada su shvatili da volim rep, puštaju mi nekoliko rep pesama na koje, kažu mi, otkidaju u Iranu. To su "kraljevi avganistanskog i iranskog repa" kako su mi rekli. A kraljevi žive u Nemačkoj, odakle repuju na avganistanskom, mašu novčanicama i voze se dobrim kolima.

Kraljevei avganistanskog repa obraćaju nam se strejt from Džermani

Zapadna Evropa za njih nije sigurno utočište, već obećana zemlja o kojoj oni slušaju verovatno od rođenja.

Koriste moje društvo da me pitaju sve o Srbiji što ih interesuje. Kažu mi da je kod nas mnogo bolje nego u siromašnoj Grčkoj. Pitaju me i kako je najbolje da dođu do Mađarske, koliko bi ih koštao taksi do tamo. Pitaju me šta mislim gde je bolje - u Nemačkoj ili Austriji? Gde može više novca da se zaradi i gde se bolje živi?

Jasno je da oni nemaju pojma šta da očekuju od mesta ka kojima su se uputili. Ne znaju šta ih tamo čeka, niti imaju ideju kako život tamo izgleda. Ali jednu stvar drže kao prednost. U najboljim su godinama za novi početak.

Repujemo!

Dok gledamo još jedan spot, jednom od njih zvoni telefon. Razumeo sam samo : "Salam Alejkum", i on se udaljio. Vratio se za dva minuta, nešto im rekao na Persijskom i oni su svi ustali kao jedan i počeli da se pakuju.

Na trenutak zaboravljaju na mene, a onda se okreću, pozdravljaju i grle. Poželim im sreću.

Javila im se kombinacija. Žure. Kreću za Mađarsku. Sigurnije je noću. Kažu mi da neće zaboraviti ovaj dan u Beogradu.

Oni kojima se nije javila kombinacija, prenoćiće u parku

Moj dan se polako završava, njihov tek počinje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još fotografija iz parka pogledajte u nastavku :

Mali Kristijan nam se priključio

Kada sam ga pitao šta tu radi, rekao mi je : Družim se sa strancima

Aškan i saputnici, koje je upoznao u putovanju

Užina

Lutalice