Reklame
Sponsored

Kao nekad: prvi izlasci, prve avanture beogradskih tinejdžera

Prvi put duboko u noćni život: kako je sve to izgledalo pre khm... decenija.

pisao Aleksandra Niksic
11 Maj 2017, 9:43am

Lazara Marinković


Bio je maj, iako to vreme nije pokazivalo. Majicu sa ogromnim natpisom "Never Mind The Bollocks Here's The Sex Pistols", mesecima čuvanu za prvi odlazak na Akademiju, morala sam, zbog nezaustavljive kiše i ledenog vetra da prekrijem jaknom.

Teško da neko može danas da shvati koliki je izazov bio nabaviti tu majicu, koliko je potkradanja kusura od odlazaka u samišku moralo da se prikupi, a da ne pominjem traganje za nekim ko ide u inostranstvo i hoće i može da mi je donese. Pare sam skupljala celo polugodište. Čekala sam je da stigne dva meseca. Čuvala je još dva, do tog poslednjeg četvrtka u maju, obeleženog crnim markerom na kalendaru sa rasporedom časova. Moji su mi obećali da ću tada moći da ostanem duže napolju, da se vratim kući noćnim busom, prvi put u mom 15-godišnjem životu.


Frktala sam u sebi dok sam išla Knez Mihailovom koja tada nije imala ni granitne ploče, ni kandelbare, a još manje svu silu kafića, poslastičarnica i prodavnica kao u svakom evropskom gradu. Mislila sam da je propala šansa da odmah privučem pažnju svih onih kojima sam se divila izdaleka, čekajući trolu dok su oni ulazili u "Rupu", a ja morala da stignem kući do dozvoljenih 11 uveče.

Ali ne, neće mene kiša i vetar sprečiti da se pokažem, da otkrijem šta se sve krije u tom podrumu koji mi se činio kao Ali Babina pećina prepuna svega onog što mi znači najviše na svetu.
Skinula sam hrabro jaknu čekajući da uđem. Već na stepenicama se čula buka, nisam uspela da razaznam ni stvar, ni bend. Dim je kuljao dok sam silazila ka rupi, probijajući se pored ljudi koji ni jednog jedinog sekunda nisu obraćali pažnju na mene.

Nebitno, mislila sam, dole me čeka ekipa – svi smo planirali ovaj izlazak mesecima unazad, folirajući se da učimo za poslednje ocene. Jer, svima su nam roditelji postavili isti uslov – ukoliko budu dobre, ukoliko se dokažemo da smo uspešno pregurali prepreku zvanu prvi razred srednje škole, te poslednje nedelje maja, pred nešto što se onda zvalo "praksa" – dve nedelje u nekoj fabrici u Beogradu, valjda da bismo videli šta može da nas snađe ako ne učimo, onda možemo da ostanemo "celu noć", to jest, da se vratimo kući noćnim autobusom u 2.10.

Ovo nisu lica iz moje priče. Foto via

Odmah sam videla Milicu i Jaleta, obe u jednako osmišljenim kombinacijama. Prepoznala sam The Clash, i sve je odjednom postalo divno, i pored haosa, dima, smrada, zauzetih flipera. Niko nas nije gledao, naravno. Ali nam to nije više bilo važno, bile smo na Akademiji, najzad.

Milica je oduvek bila najveći štreber. U pet do dva, počela je da pocupkuje, iako je stanica noćne 26-ice bila na dvadeset metara od Akademije. Jale i ja smo iskukale još pet minuta, i onda pokunjeno krenule gore istim onim stepenicama. Ponavljale smo koje smo sve stvari čule – nije bilo mobilnog u koji smo mogle da ukucamo pesme, internet je još uvek bio duboko čuvana tajna američke vojske. Milica je, izašavši pre nas, ćaskala sa nekim tipovima u teksas jaknama. Bili su malo stariji od nas po godinama, ali su već mesecima bili redovni na Akademiji.

Noćna 26-ica je priča za sebe. Ma kakva priča, roman, ali za neki drugi put. Sišli smo svi zajedno na stanici posle Krsta. Maks, jedan od tipova, stanovao je blizu mene. "Gladne ste?" pitao nas je dok smo prilazili komšijskoj samiški. "Gorica", u kojoj sam poznavala sve kasirke i prodavce – odatle je stizao taj kusur koji bih često "zaboravila" da vratim mojima i od kojeg je kupljena ova najvrednija majica na svetu.

Još jedan prvi put te večeri – veliki metalni kavezi ispred bili su puni gajbica sa mlekom i jogurtom. Jednog proizvođača – nije bilo baš previše izbora u to vreme. Maks je provukao ruku kroz žicu i izvukao, jedan po jedan, trouglasti jogurt. Dok je poput krupijea izvrtao tetrapak a nama zastajao dah da ne pukne, objašnjavao nam je da vredi uzimati samo jogurt, mleko je preveliko da bi moglo da se izvuče. Sale se, skoro pa prestravljeno, okretala i gledala da li neko nailazi. "Postali smo lopovi", mrmljala je, dok smo Milica i ja bez reči posmatrale kako Maksovi ortaci bez imalo blama ili frke ispravljaju piramidu da bi mogli zubima da "odseku" vrh tetrapaka i ispiju jogurt.

Nisam odolela. Mislim da je to bio najlepši jogurt koji sam popila u životu, iako sam svakog dana pila bar po jedan. Falila mi je kifla, istina. Ali iz obližnje čika Miletove pekare je tek počeo da se vije dim peći iz koje je svakog jutra stizao najveći greh, vreli hleb tvrde korice i mekane sredine, kao najlepši kolač na svetu. Uz jogurt, naravno.

Niko se nije pojavio i niko nije prekinuo našu avanturu. Sledećeg dana nam je Milica priznala da je ujutru "slučajno" zaboravila kusur u Gorici, misleći da će tako nadoknaditi onaj sinoć popijeni jogurt. Sale i ja smo se malo kajale što nismo tako poštene. Maks i njegovi ortaci sigurno nisu razmišljali o tome.

Nekoliko bronhitisa kasnije, ponovo mi je bilo dozvoljeno da ostajem do poslednjeg noćnog busa. Odlasci na Akademiju postali su deo tinejdž rutine i izazov je bio otkriti neko novo mesto za izlazak u gradu koji je tih ranih osamdesetih imao možda tri kafića, pet klubova i dva fastfuda koji su radili duže od 11 uveče. Debeli prsti i bangave šake mi nikad nisu omogućili da se sama dokopam nagradnog jogurta.

Malo mi je žao, priznajem, što sam bila "samo" saučesnik. Imala bih još jednu legendu za prepričavanje.

Još na VICE.com

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije

Omen, Industrija, Bus: Šta se danas nalazi na mestu kultnih beogradskih klubova

Izazovi i zamke noćnog života u unutrašnjosti Srbije