​"Crno ogledalo" i skoro stvarna tehnologija

Ako vas iole zanima gde nas razvoj tehnologije vodi, trebalo bi da gledate Black Mirror. Kao što su mnogi već primetili, ta serija ostavlja jak utisak ne zato što nas sadržaj uznemirava, nego zato što nam je prepoznatljiv.

Kad god se neki uticajni dušebrižnik zapita da li je tehnologija otišla predaleko i postavi barikade, nađe se preduzimljivi kreator da te barikade poruši. Kad god obični ljudi poput nas ponude upozorenje, neki istraživač to upozorenje odluči da ignoriše. Jer, naravno, progres se ne može obuzdati i sve tako to.

Dakle, iako je Black Mirror mračna i zabrinjavajuća serija, nipošto nije nerealna. Dok sam gledao, uporno sam se pitao koliko li je od prikazanih scenarija već u procesu razvoja pod nadzorom naučnika, kompanija, i ljudi koji svesno biraju da im tehnologija prožima čitav život. Da, mnoge od ovih tehnoloških inovacija su u samom začetku, ali iz dana u dan serija ide sve dalje od sveta naučne fantastike i sve bliže našoj svakodnevici.

Ovo je prvi deo hronološkog pregleda tipova tehnologije koje čine da Black Mirror deluje realistično. U nastavku ćemo ispitati i poslednje dve epizode druge sezone, kao i nedavno emitovanu božićnu epizodu.

Državna himna

Na samom početku, Black Mirror nije suptilan kao u nekim od kasnijih epizoda – ovde je terorista oteo vojvotkinju od Bomonta, i oslobodiće je samo ako premijer UK bude pristao da seksualno opšti sa svinjom u živom programu državne televizije. Ovaj zahtev je izneo javno, putem YouTube snimka. Na prvi pogled, premisa je potpuno apsurdna – pa ipak, da li je stvarno tako? Već smo videli kako Islamska država koristi isti servis da bi plasirala svoje pretnje i demonstrirala užasne egzekucije, dok im Twitter služi za regrutaciju i zastrašivanje.

Posle afere sa Soni hakerima i ucene/zahteva oko puštanja filma „Intervju", danas se političari otvoreno pitaju da li nam predstoji doba digitalnog terorizma. Nedavno je navodni Anonymous ogranak pretio da će objaviti seks snimak izvesne pop-zvezde ako ne bude izašla u susret njihovim zahtevima (a mediji su poludeli oko toga). Imamo i razne veb-umetnike koji se trude da obmanom nateraju klasične medije da pišu i pričaju o izmišljenim temama, čisto da bi iznervirali ljude. (S tim u vezi, umetnik je počinilac i u zapletu ove Black Mirror epizode.) Možda je najpotresnija činjenica da, ako bi se nešto poput slučaja predstavljenog u seriji desilo sutra u stvarnom svetu, to i ne bi bilo toliko potresno.

Petnaest miliona zasluga

Dok je „Himna" imala najdirektniji mogući kontakt sa stvarnim svetom, nije lako sagledati šta bi nas tačno odvelo u neo-kmetovski pakao kakav je prikazan u epizodi pod naslovom „Petnaest miliona zasluga". Ali pojedini aspekti su prepoznatljivi, ako ne i sasvim prisutni u današnjem društvu.

U „Zaslugama", niža klasa građana živi u beznadežno veštačkoj digitalnoj koloniji i po ceo dan okreće pedale na biciklu da bi stekla digitalnu valutu, takozvane „zasluge", a zatim stečeno troše da bi se plasirali u rialiti šou programe, nakitili svoje avatare, ili kupili hranu.

Mi još nismo prinuđeni da okrećemo pedale da bismo imali svetla, i ne trošimo sav svoj virtuelni novac na virtuelnu pornografiju – ili to bar važi za većini slučajeva. A opet, zar je ekonomija prikazana u „Zaslugama" bitno različita od trošenja stotina sati na Farmvillei slične igre? Da li se razlikuje od trošenja stvarnih para na kupovinu virtuelnih?

Horor priče o ljudima koji su potrošili hiljade dolara na „besplatne" igre su već dobro poznate. U epizodi Bing (protagonista, ne pretraživač) dođe do zaključka da svi oni ulažu ogroman napor da bi dostigli ciljeve koji, na kraju krajeva, ne postoje.

Meni je najjači trenutak u „Zaslugama" kad Bing pokušava da zatvori oči ili odvrati pogled da ne bi video porno reklame u kojima se pojavljuje Ebi, ali reklama bude automatski pauzirana dok on ponovo ne pogleda u ekran. U stvarnom svetu nismo baš do te tačke dogurali sa tehnologijom praćenja pokreta oka, ali marketing ulaže mnogo para u istraživanja koja vode ka tom cilju.

Kompaniju GazeHawk, koja se bavi praćenjem pokreta oka, nedavno je kupio Facebook da bi mu pomogla da, u suštini, prodaje reklamni prostor. Pominjala se ideja o oglašavanju putem broja pogleda, sistem kao stvoren za Google Glass. Kompanija po imenu Tobii ima čitav odsek koji se bavi ulaženjem u trag našim pogledima, da bi znali koju vrstu sadržaja mi aktivno pratimo, i prodali svoje sisteme za praćenje pokreta oka raznim oglašavačima. Samo je pitanje vremena – pre ili kasnije će kompanije zahtevati da im potvrdimo da smo zaista videli njihovu reklamu.

U isto vreme, radi se na „ograničenju korisničke kontrole" da bi se mušterije sprečile da preskoče reklamni materijal na DVD-u i drugim platformama. YouTube je već došao na ideju da ponudi korisniku opciju plaćanja kojim bi se izbegle reklame, baš kao što Bing radi u većem delu epizode. Kompanije odavno brišu granicu između stvarnog i reklamnog sadržaja koji nude; sponzorišu autore postova i video zapisa, trude se da naprave reklamu tako interesantnu da ne želite da je preskočite.

Naravno, tu je i čitav ekosistem u kom se „Zasluge" odvijaju: bogati uživaju neverovatno privilegovan život, dok je niža klasa u svetu na neki način udobnijem i boljem od svih prethodnih – ali u kom je podela između bogatih i siromašnih izraženija nego nikad ranije.

Zvuči poznato?

Celokupna istorija tebe

Preko ove epizode su se mnogi navukli na Black Mirror ; o njoj moji prijatelji odmah počnu da pričaju kad im pomenem seriju. Razlog je činjenica da se bližimo društvu u kom se sve konstantno snima. Nije teško zamisliti skok koji deli pametne telefone ili Google Glass ili policijske telesne kamere) od minijaturnih spravica koje svi nosimo u oku, koje snimaju i čuvaju zapise o svemu što se oko nas dešava, i koje kasnije mogu te zapise da reprodukuju nebrojeno puta, u vidu reprize svakodnevnog života.

U stvari, najveća prepreka koja deli „Istoriju tebe" od stvarnosti je memorijski prostor za skladištenje svog tog sranja. Sandisk je prošle jeseni predstavio SD karticu od 512 gigabajta, ali za konstantno snimanje i reprodukciju HD video zapisa, realno bi bili potrebni petabajti prostora. Teško je na brzinu zameniti memorijsku karticu tokom seksa sa partnerom da bi se evocirala neka srećnija vremena (a ta scena je, inače, jedna od najmučnijih ikad viđenih.)

Umesto toga, verovatno ćemo se oslanjati na DNK skladištenje. Struktura DNK je stabilna, zato i možemo da uzimamo uzorke iz jedinki životinja koje su umrle pre više hiljada godina. Takođe izuzetno efikasno beleži podatke. Godine 2012., tim sa Harvarda je uspeo da snimi 700 terabajta na jedan gram DNK. Trenutno je takva metoda skladištenja izuzetno skupa, ali dobro svi već znamo kojim tokom se te stvari kreću.

Verovatno bismo išli po razvojnom toku telesnih kamera, telefona, Google Glass, i DNK skladištenja do tačke u kojoj „Istorija tebe" postaje realistična. (Ja bih se kladio na pametna kontaktna sočiva, ali šta ja znam.) Pa ipak, možda postoji druga putanja? Šta ako bismo imali način da direktno pristupimo samim sećanjima?

Teodor Berger sa USC radi na ugradnji neuro-čipa koji pomaže da se dugotrajno pamćenje formira i uskladišti. Trenutno je plan da se ovako pomogne ljudima koji pate od Alchajmerove i sličnih bolesti, ali nije teško zamisliti da sličan princip jednog dana dovede do „Zrna", kako Black Mirror naziva svoj memorijski čip.

Nauka je sve bliža dešifrovanju i čitanju zabeležene memorije, što bi takođe mogao da bude put do realnosti u kojoj je moguće učitati tačan snimak prethodnog iskustva. Miševima su naučnici već uspeli da ugrade lažna sećanja, izmene „značenje" ružnih iskustava, obrišu zapamćene segmente, i nadgledaju kako se sećanje formira.

Odmah se vraćam

Iako je najmanje sadržajna od do sada viđenih, ka pretvaranju ove epizode u stvarnost rade ni manje ni više nego jedan društveni pokret (transhumanizam) i jedna religija (terasem). Postojala je i kompanija koja nudi tačno onu uslugu koja je Marti pružena u seriji – digitalnu zamenu za mrtvog dečka. Intelitar je nudio mogućnost da klijent stvori sopstvenog digitalnog klona radi „očuvanja nasleđa", ali bila je u pitanju izuzetno nepopularna usluga. Kompanija više ne postoji, ali eto, ipak, neko je tako nešto već pokušao.

Ideja stvaranja sopstvene digitalne replike i njenog naknadnog robotizovanja je danas dobro ukorenjena. Martina Rotblat, izvršni direktor United Therapeutics Corp., bila je tema fascinantnog Njujork profila prošle godine. U pitanju je ne samo najplaćenija direktorka na svetu, već i osnivač terasema, religije koja se bazira na hipotezi da je „um ljudskog bića moguće deponovati u robotsko, nanotehnološko, ili biološko telo u kom bi bilo moguće iskusiti svet na način kojim ga tipičan čovek može iskusiti."

Rotblat je dala da se napravi BINA48, robotska replika Bine Aspen, njene supruge. Replika je stvorena na osnovu stotine sati zabeleženih razgovora sa Binom Aspen; predmet je konstantnih dorada u cilju razvoja što uverljivije aproksimacije ljudskog bića.

Kompanija po imenu LifeNaut (slogan im je: „ovekovečiti") je radila sravnjivanje „umnih fajlova" koji čine ličnost unutar BINA48 konstrukta. Njenim izrazima lica bavi se Hanson Robotics, čiji je zadatak da robot delje što je uverljivije moguće. Pričom o BINA48 i uopšte o terasem pokretu se bavi nova knjiga Martine Rotblat, pod naslovom Virtuelno ljudsko: obećanja i opasnosti digitalne besmrtnosti. Zvuči kao da prilično dobro opisuje Martino iskustvo u epizodi „Odmah se vraćam".

Sve je više istraživačkih projekata u oblasti „emulacije celog mozga", a jedan od vodećih stručnjaka na tom polju je Rendal Kene koji se aktivno bavi deponovanjem uma. Da ne zaboravim, nauka nam je već dala prvu „digitalnu" životinju, crva koji je „rođen" unutar kompjutera i čiji se „mozak" može preneti na robota.

Eto dakle, serija Black Mirror je sve samo nerealna. Ostalo mi je da obradim još par epizoda – u sledećem članku bavimo se ljudima koji rade na tome da pretoče u stvarnost epizode „Beli medved", „Valdo trenutak" i „Božić u belom."