Da li je engleski fudbal stvarno bio bolji devedesetih? Hajde da vidimo

Kako sada stvari stoje, reklo bi se da uživamo u blagodetima prave male fudbalske utopije. Ovogodišnje Svetsko prvenstvo ne samo što nije bilo sranje, već se pokazalo i kao sasvim zabavno: gledali smo verovatno dvojicu možda i najboljih fudbalera koji su ikada igrali, dok ovakav nivo konkurencije u samom takmičarskom vrhu domaće lige nije viđen još od kada je bilo moguće da tim kao što je Notingem Forest bude prvak države. U isto vreme se stiče utisak da je engleski fudbal u svom najboljem izdanju dostigao vrhunac popularnosti i da se nema više gde – pa koliko to još TV prostora može da posrče? I koliko je radnog vremena moguće sprcati na torokanja o mogućim transferima pre nego što nam se privreda potpuno ne uruši? A o tome koliko se imena pojedinih sportskih komentatora razvlače po Twitteru bolje da i ne govorimo.

Da bih se lično uverio u to jeste li sve zaista tako idealno kako se čini, odlučio sam da mi se valja podsetiti na poslednje zlatno doba koje smo proživeli i kojeg se sa čežnjom i nostalgijom sećamo. Bilo je to vreme kada su igrala takva imena kao što su Kantona, Berkamp, Zola i Le Tisije. Tada je Premijer liga bila prva liga, kada je pošten čovek još mogao da zavitla rolnu toalet papira na teren a da UEFA ne uzvrati zabranom učešća na svim takmičenjima. Bile su to devedesete.

IGRA

1993. smo morali da gledamo Stiva Tolbojsa, Ijana Olnija i Džejsona Dozela – jedan od najvećih komplimenata koje možemo uputiti na račun fudbala danas jeste i taj da više ne moramo da gledamo Stiva Tolbojsa, Ijana Olnija i Džejsona Dozela. Zahvaljujući novoj vrsti dijete kakvu nam je prepisao Arsen Venger, čovek koji je 1996. izumeo šargarepu, kao i sve većem broju stranaca, igrači su danas u boljoj formi nego ikad. Kao jedan od prvih dokaza pomenutog trenda jeste i ovaj video klip, snimljen u sezoni 1995/96, u kojem igrači Aston Vile skidaju veo tajne sa svojih omiljenih pića. Vrhunac je dostignut u trenutku kada se suoče dvojica golmana – jedan Australijanac i jedan Englez, Mark „Volim ribizlu" Bosnić i Najdžel „Daj kriglu piva pa dupli viski da zalijem" Spink. Ovde sam dužan da napomenem kako Spink nikad nije potegao pištolj na rođenog oca posle četvorodnevnog kokainskog maratona: nije ni zdrav život za svakoga, jel' tako?

Pri tome se ne može poreći da je kvalitet engleskog fudbala zabeležio strahovit porast u periodu od 1993. do 1999. Povratak na evropska takmičenja koji je usledio po isteku zabrane povodom slučaja Hejsel značio je da engleski klubovi više nisu mogli da se pretvaraju da je šut glavom iz tarzanskog skoka savršenstvo fudbalske veštine, i eto čuda i pokore. Centar-halfovi su iznenada morali da kasape i levo i desno. Novac koji je iz satelitske mreže „Skaj" pljuštao po klubovima omogućio je upravama istih da dovode ne samo zvučna imena iz inostranstva, kakva su bila Faustino Asprilja ili Jap Stam, već i jevtine igrače iz Evropske unije da bi njima zamenili šoder koji se nakupio na dnu. Bile su to sjajne vesti za sve navijače, čiji se broj vrtoglavo uvećao, ali ne tako sjajne za fudbalere poput Najdžela Kvošija.

Kantona je bio prava inspiracija za podmladak Mančestera kada je reč ostvarenju potencijala, a rivalitet između Junajteda i Arsenala, najveći u eri Skya, poslužio je kao podsticaj obema stranama da dostignu još malo pa apsolutno fudbalsko savršenstvo tokom čitave sezone 1998/99. Moglo bi se mirne duše reći kako bez superiornosti ova dva kluba u pomenutom periodu Premijer liga danas ne bi bila to što jeste: čopor goropadnih oklopnjača koje plutaju po prljavom šarenilu naftnih profita. Koji god uzrok da je u pitanju, fudbal je u samom vrhu engleskog prvenstva ostao uzbudljiv koliko i direktan – ni nalik onoj čuvenoj Barseloninoj taktici gušenja protivnika do smrti i sličnim glupostima; najbolji klubovi Engleske oduvek su bili hirurški precizni u kontranapadima pod dirigentskom palicom klasičnih desetki kakve su devedesetih bili Berkamp, Kantona i Zola, a danas su Kutinjo, Silva i Azar. To spoj talenta, domišljatosti i osećaja za igru.

Uporedo sa porastom kvaliteta fudbalske igre bilo je i sve manje slučajeva nesportskog ponašanja. Dobro de, ni do 1999. ono nije potpuno iščezlo – još smo imali Bena Tačera – ali u samim počecima tadašnje Prve lige znalo je da bude nasilja, i to brutalnog. I mada se čini da je bolje danas, kada mladi talenti spremni da se odreknu detinjstva zarad fudbala više nisu izloženi riziku da ih neko kao Nil Radok pošalje u prevremenu penziju u dvadeset drugoj godini života, one ukorenjene strepnje pred istinskom opasnošću u praksi više nema. Telesna građa fudbalera se promenila – devedesetih su bili nabijeni i otporni na grubu silu, sa nesvakidašnjim izuzetkom kakav je bila noga Dejvida Basta. Danas su brzi kao kerovi i svako može da igra sve, pa liče na identično lakirane zupčanike u ogromnoj i apsolutno neshvatljivoj mašineriji u kakvu se pretvorila fudbalska igra. Nisu to više gladijatori već olimpijci, ali sve dok je nama Jonjo Šelvija, ne treba gubiti nadu. Jer gledati kako Jonjo Šelvi igra fudbal jednostavno ne može da dosadi.

NAVIJAČI

Što se tiče samog procesa evolucije kod navijača, po sredi je potpuna katastrofa. Prva liga istina jeste od samog početka bila namenjena srednjoj klasi, ali je zato zadržala barem delić onog starog šmeka iz vremena pre nego što je sport postao zabava za fensere. Naravno da u suštini i nema ničeg pogrešnog u tome što je neko srednja klasa, ali stvarno je odvratno da ti se prijatelj šepuri na tvoje oči da bi ostavio utisak na svoje nove kolege. A upravo je to slika elitnog fudbala u Engleskoj danas: pretenciozni skorojevići i snobovi prave se da ne poznaju svoje staro društvo. Sad je naravno red na srednju klasu da gleda kako im tamo neko iz Katara krade mustru i koristi sport kao statusni simbol, pa im je samim tim jasnije kako su se osećali svi drugi kad su im Džek Voker i Marko Bogers ispred nosa maznuli njihovu „igru za mase".

Među navijačima danas nema tako puno rasizma i to je dobro. Daleke 1993. godine ste još mogli da tu i tamo po Londonu čujete pogrde sa tribina ako ste govorili irskim narečjem, ali onda se krenulo sa antirasističkom kampanjom i društvo je spremno prihvatilo činjenicu da je rasista neko ko ste morali da ne budete, ili da se barem pretvarate da to niste. U današnje vreme navijače ništa ne nervira toliko kao kad im se kaže da im je klub rasistički, da su oni sami ili da su im igrači možda rasisti. Pogotovo kad to jesu.

Glavni kandidati u Premijer ligi su navijači Liverpula i Čelsija, jer su i Patrisa Evru i Antona Ferdinanda zasuli salvama zvižduka zbog pritužbi na rasne uvrede. Ovo služi ne toliko da pokaže kako u fudbalu ima ili nema rasizma, već kako se navijači sami srozavaju da bi branili svoje klubove. Liverpul i Arsenal su posebno osetljivi na kritike, ali je danas trend da se težište pomera sa odraslih navijača na dečurliju. Budžet kluba je odveć tesno povezan sa osećanjem sopstvene vrednosti prosečnog navijača da bi tek tako prihvatili kritiku. Po sistemu „Moj klub nije rasistički, tvoji igrači lažu".

Navijači su danas do te mere infantilni da je to i neprijatno i zapanjujuće. Na utakmice dolaze sa natpisima na parčetu hartije – po pravilu su to sve same gluposti – a sve u želji da i njih neko slika, jer ne prave razliku između selfija i Mona Lize. Ruku na srce, navijači nikad nisu bili ni najuzorniji građani niti najugledniji članovi društva, ali zato nisu bili ni ovakve debilčine.

Već 1993. fudbal je polako počeo da biva sve skuplji i sve ekskluzivniji. Promena se najlakše može uočiti po tome što se navijačke pesme čuju sve ređe. Pre se bez njih nije moglo. Danas su prosečni navijači kao pozorišna publika, ili čak kicoši. Nemoj da pevaš nego bolje sedi, začepi i gledaj. Sleti na Hitrou, skokni do Harodsa pa se pojavi na poluvremenu. Ali i pored tako sterilne atmosfere, gostujući navijači u Premijer ligi još uvek mogu da zadive. Upućeni su u istoriju kluba, znaju bogami i da se pobune, pevaju sa posebnim žarom i uglavnom znaju šta je šta. Sasvim je očigledno da nije sve tako crno – zahvaljujući prisustvu policije, cenama karata i kamerama – ali ipak gostovanja ostaju jedno od retkih iskustava u kojem uživaju mnogi navijači.

IGRAČI

Puno je razlika između igrača nekad i sad, ali se na kraju sve to svodi na isto. Devedesete su bile vreme previranja i revolucija, ali ono što je oduvek pratilo igru, još od njenih proleterskih početaka, krenulo je polako da nestaje. Za neke od nas je to bilo više nego dobrodošlo uklanjanje zastarelih barijera da bi se u ovoj zemlji pojavili pravi profesionalni sportisti i zaigrali fudbal visokog tempa. Ali na sve to se može gledati i kao na najveći čin kulturološkog vandalizma ikada izvršenim nad ovom igrom, ili čak nad Britanijom u celini. Tako je: od devedesetih do danas alkohol je maltene nestao iz fudbala – ili barem zvanično jeste.

Možda se baš zato čini kako i na terenu nešto nedostaje. Mamurluk Metju Le Tisijea jeste znao da uspori ritam utakmice, ali taj čovek drugačije nije ni mogao da živi. Danas bi ga takvog jedva pustili i u beton ligu. Zbog toga su i strani igrači mogli da dođu i istog trenutka zaigraju kao svetske zvezde, pa su tako Kantona, Žuninjo i Zola već od starta vrteli engleske bekove po terenu k'o trezan pijanog i vezivali odbrane u čvor. Tada je skoro svaki tim imao nekog takvog: danas bi najbliži tome bio Hatem Ben Arfa, koji se trenutno tovi na klupi Njukasla.

Iako sve to ima i svojih prednosti, ipak se odlaskom alkosa sa scene sredinom ili krajem devedesetih osetila neka praznina. Nema veze što je Mančesteru promakla po koja titula prvaka zato što saigrači Brajana Robsona nisu mogli fizički da izdrže dvadeset krigli piva noć pred utakmicu kao što je on to mogao, ali je tim zato bio trupa gotivnih heroja. To ih je čvrsto spojilo kad bi se sledećeg dana mamurni pojavili na derbiju. Bili su to, da se ne lažemo, supermeni.

Engleska je znala kako se voli tragični antiheroj sa viškom alkohola u krvi koji je doslovce sprcavao vlastiti talenat, još od vremena Besta pa sve do Gaskojna. Danas dobijaju nastupe besa i zovu komunalnu policiju kad uhvate Džeka Vilšira sa cigaretom. Runi je recimo protraćio poveliko parče svog talenta jer ga za sve mnogo zabole, ali pri tom nije stekao dodatnu naklonost, već samo mržnju. Čak je i nalivanje alkoholom, onda kad se desi, postalo nekako dosadno – jer se odvija na nekom usranom odmoru u Las Vegasu ili u hotelu sa 12 zvezdica u Dubajiu, pa još pride u društvu supruge.

Danas su vam to sve sami lovatori čije su ruke vezane nevidljivim lisičinama. I to je šteta. Jer kako neko da bude heroj kad se zna da je pola života sprcao na video igrice i sok od maline. Sad treba biti pametan – kad smo već spremni da žrtvujemo ličnu harizmu zarad boljeg fudbala, zapitajmo se da li je takva trampa zaista bila vredna truda?

MEDIJI

Jedna od najkrupnijih promena tokom devedesetih je naravno bila pojava mreže Sky Sports. Na početku je to bilo neko nedefinisano čudovište koje je ljudskom rodu nudilo ogromne količine sasvim prosečnih proizvoda putem reklama koje su nagonile na povraćanje narednih pola decenije. Međutim, koliko god da se Sky činio glomaznim u to vreme, sve je to ništa u poređenju sa lavinom koju je pokrenuo. Tokom prvih pet godina rada, mreža je obavila prenos 60 utakmica. Samo prošle godine taj broj je narastao na 138, a sledeće sezone će ih biti i više.

Potom se desila još jedna bizarnost u vidu kablovske televizije, što je jedna od najsomnabulnijih vidova zabave kakav se danas može naći. Nevini ljudi koji bi seli da pogledaju recimo MUTV u vreme kada su Ferguson i Mojes bili na zalasku igračke karijere verovatno su imali utisak da gledaju TV Moskvu krajem osamdesetih: svi tavorimo u oblaku straha i obmana, a svakom nevernom Tomi sleduje proterivanje u gulag presvučen veštačkom travom da nastupa za B tim selekcije do 13 godina.

U današnje vreme međutim, najveća promena na TV-u je njegova povezanost sa Twitterom. Nekada davno komentatori su suvereno držali sve konce u svojim rukama, bezbedni unutar ekrana tv prijemnika. Najgore što je moglo da se desi je da se oko njih zaori neka od onih paprenih pesmica ako su bili toliki baksuzi da prenose utakmicu sa jednog od onih čudnih podijuma odmah pored terena. Na žalost, i medijima i sportu je zajedničko to da ima gluposti na pretek, što bi u prevodu značilo da su komentatori zarađivali basnoslovne sume a da se pri tom nikada i nikome ne pruži prilika da im skrene pažnju na to kakvi su tutumraci. Sa dolaskom Twittera – u kombinaciji sa novim tipom komentatora u vidu bivšeg igrača koji je inteligentan i koji ne pipa alkohol, čije je oličenje Geri Nevil – stara garda je počela da deluje glupavo. Danas se čak i jebeni Alan Širer pažljivo priprema za prenos u strahu da ga ne izbace i pošalju na veliki i pust golf teren gde bivši fudbaleri provode svoj zagrobni život.

Ali to još nije sve, jer je zabeležen i ogroman pad u pogledu istinskog gostoprimstva koje klubovi odvajaju za novinare. Čak i skromni lokalni listovi koji su navodno upućeni u to šta se dešava u samom jezgru kluba – ili barem šta se šapuće po lokalnim kafanama – morali su da pokleknu pred fenomenima kao što je Buzzfeed koji je preplavio sve medije i po internetu kače sirotinjske fotke sa Instagram profila Luka Šoa i to nazivaju vestima. Klubovi spremno odgovaraju istom merom i pokreću sve kilavije egzibicije po medijima i bljutave video klipove. Koga briga za to koje će tačno nijanse crvene i bele boje nositi igrači Sanderlenda ove sezone. A da vam ne pričam koliko me zabole koji drkadžija im šije dresove.

Pa ipak bi najveći problem sa nesrazmerno velikom pažnjom koja se posvećuje fudbalu i njegovim prodiranjem u sve medije – ima ga svuda, a „Gardijan" jedva da i piše o nečem drugom – mogao da bude taj što se tu može naći „za svakog ponešto". Britanska kulturna anomalija kakva je glumac Dejvid Šnajder je verovatno najbrutalniji primer ovoga. Čovek plasira bajate viceve o Emilu Heskiju na inače grozni nalog na Twitteru, ali se i po novinama dešavaju čudne stvari. Iz nekog razloga, prosečan desničarski kolumnista Tajmsa ili Telegrafa je izgleda uspeo da ubedi svog urednika da mu se odobri da polovinu radnog vremena provodi u pisanju o fudbalu, pa se tako autorski tekst Dena Hodžisa ili Denija Finkelštajna pod naslovom „Kako će se Vejn Runi uklopiti u taktiku 3-5-2 Luj van Gala?" nalazi odmah ispod teksta naslovljenog „Zašto Izrael mora da nastavi ofanzivu u pojasu Gaze". Jeste malo uznemirujuće.

ZAKLJUČAK

Od kraja devedesetih sve se promenilo. Jeste, u ime progresa sve što smo izgubili je zamenjeno, ali to je onaj isti progres kakav se trenutno vidi u Londonu aktuelnog gradonačelnika Borisa Džonsona: divno i bajno, ekskluzivno, firmirano, preskupo i bez duše. Fudbalski stadioni su postali mesta koja se posećuju, a ne mesta koja se žive, dok se sam fudbal pretvorio u sveprisutan i najlakše konzumiran deo našeg života. Galame i bujica žučnih rasprava o samoj igri ima toliko da čak i najzagriženiji vlasnik sezonske ulaznice više voli da sedi u fotelji kod kuće, jer ne može da poveruje u ono što svojim očima gleda svakog vikenda naspram gromoglasne i potpuno nepodnošljive medijske pokrivenosti.

Na svu sreću, postoji tračak nade za sve one koji tuguju za burnim vremenima kada je Prva liga bila u svom začetku. Ako sa simpatijama gledate kako se vaši omiljeni fudbaleri preko vikenda makljaju po kafanama, ako želite da vam na gostovanjima malo puste krv, a da vam se omiljeni tim sastoji od jednog genijalca i desetorice koji fizikališu – sad je važno da savladate nevericu – treba samo da bacite pogled na sever, preko granice. Jeste, u Škotsku. Ima ih koji će vam reći da je fudbal tamo izumro. Ja vam kažem da se ponovo rodio. Kad se bolje pogleda na stanje u kojem se sada nalazi, verujem da im neće trebati više od dve sezone da dobace do onog nivoa iz 1993. godine. A ja im od srca želim da tamo i ostanu.