​Čas anatomije: povratak heroinu

Posle deset godina na dopu, nisam više ni mislio o tome.

Tamo na početku, svakog jutra bih vodio diskusiju sa samim sobom, uzeti ili ne uzeti. Posle nekog vremena, onaj glas koji je govorio „evo samo još ovaj jedan put" izbledeo je i na kraju nestao.

Više sam godina proveo bez heroina nego na njemu. Savladao sam ga, krenuo dalje, sagradio sasvim novi život. Postao otac, postao pisac. Mogućnost povratka na heroin bila je podjednako daleka i nezamisliva kao i mogućnost da mi klavir padne na glavu.

A onda sam mu se vratio.

Počelo je saobraćajnom nesrećom.

Niko ne očekuje takve stvari. Sve se tako brzo desilo. U jednom trenutku sam izlazio iz prodavnice sa ćerkom; radila je na projektu za školu, pa smo odlučili da se odmorimo od tri sata lepljenja, bojenja, i seckanja. Otišli smo da kupimo nešto za užinu.

Bilo je oko pet popodne tog oblačnog ponedeljka u januaru 2014.

Uzeo sam je za ruku dok smo čekali da se saobraćaj zaustavi, zatim smo pogledali u drugom smeru da vidimo da li je i tamo sve čisto. Bilo je čisto. Pošli smo preko, a onda mi se svet odjednom izvrnuo naopako. Sećam se kako su mi se rebra stegla kad sam pao na asfalt i izgubio dah. Usledio je trenutak tišine u magnovenju. Zatim mi se ispred očiju prokotrljala jedna od mandarina koje smo kupili, što me je vratilo u stvarnost.

Kasnije sam saznao da je džip skrenuo iza kola koja su zastala da bi nas propustila preko. Žena za volanom nije obraćala pažnju – pomislila je da onaj ispred nje usporava da bi skrenuo, ne da bi dozvolio pešacima da pređu put, pa ga je obišla i počistila nas brzinom od tridesetak kilometara na čas.

Kad sam se pridigao, ljudi su već izlazili iz kola; farovi su sijali na sve strane a neko mi je vikao da se ne pomeram, da sam možda teško povređen. Sećam se da mi je delovalo nestvarno kad sam video ćerkine patike na sred ulice. Sudar ju je bukvalno izuo. Nedaleko je i sama ležala na betonu, sasvim nepomično.

Ovde moram da istaknem da je preživela i da je dobro. Dok ovo pišem, vidim je kako trči po parku i igra se sa drugaricom iz škole. Pretrpela je potres mozga i ozbiljne modrice, a izgubila je i par zuba. Ne seća se same nesreće, samo onog što se desilo pre i posle. Blago njoj.

Doktori su mi kasnije objasnili da je moglo biti daleko gore. Kažu da je u ovakvim slučajevima najvažnije kako se čovek dočeka. Moja ćerka se dobro dočekala.

Naravno, kad sam je video kako leži na sred ulice, ja to još nisam znao. Oteturao sam se do nje i shvatio da ne pokazuje znake života. Nisam smeo da je pomeram jer sam se plašio da joj je kičma povređena, pa sam je samo molio da se probudi i milovao je po licu.

Srećom, kola hitne pomoći su se ubrzo pojavila (imali su drugi slučaj u blizini). Dok su je vezivali za nosila, naglo se probudila i duboko udahnula, kao da izranja ispod vode. Počela je da vrišti od bola i pometnje.

Taj period između nesreće i intervencije, u kom sam klečao iznad nje i molio je da se probudi, da ne bude mrtva, verovatno nije trajao duže od dva minuta. Ali i sad kad ga se setim, deluje kao čitava večnost. Sa svakim trenutkom koji je provela u nesvesti, ne reagujući na moj glas – dok su ljudi pokušavali da me odvuku od nje – postepeno sam shvatao da je moguće da je ona u stvari mrtva.

Ne znam da li je tačno da samo roditelj može da zamisli stanje svesti u slučaju smrti deteta. Očaj se negde u čoveku otvara kao ambis. Ja sam po profesiji pisac, i već par nedelja pokušavam da doteram ovaj pasus, da nekako dočaram taj neopisiv bol koji sam osećao, iako je trajao samo par minuta. Nikako mi ne ide. Ovo je najbolje što mogu.

Naravno, ovo nije priča o saobraćajnoj nesreći; ovo je priča o zavisničkom povraćaju, iako su ta dva događaja u mojoj glavi nerazdvojiva. Tih par beskrajnih trenutaka užasa razdvojili su onog Tonija O'Nila koji je nekad pisao o tome kako već deset godina živi bez heroina, i ovog Tonija O'Nila koji pokušava da ustanovi šta mu se tačno desilo.

Tokom nekoliko meseci posle nesreće, potpuno sam se raspao. Da li me je uvek mučila neka vrsta depresije. Mislim da jeste. O nekim granama moje porodice se ne priča, o ljudima koji su skončali na vešalima ili na dnu flaše viskija. Nisam baš ubeđen da postoji genetska sklonost ka depresiji i zavisnosti, ali moja porodična istorija tu ideju podržava.

Od kako znam za sebe, sve loše doživljavao sam ekstremno loše, a sve dobro ekstremno dobro. Bilo je dugih perioda kad su me mučile crne misli, kad sam samo mogao da trpim i čekam da sve prođe. Uvek sam odbijao psihijatrijske lekove iz straha da bi otupela oštrica tih osećanja mogla da poremeti i tananu hemijsku ravnotežu koja mi je omogućila da budem kreativan, nekad davno u muzičkom a danas u literarnom smislu.

Ako me ne znate po imenu, ne brinite – nisam ni Stiven King ni Salman Rušdi. Ali uspeo sam da napišem i prodam dovoljan broj knjiga da mogu pisanje da zovem profesijom a da se ne osećam kao prevarant. Nama koji za život zarađujemo preko misterioznog kreativnog poriva, strah od remećenja te delikatne situacije potpuno je osnovan.

Ali posle nesreće, stvari su se naglo promenile.

Noćne more su, naravno, bile neizbežne. Po nekoliko puta svake večeri prvih par meseci proživljavao sam sudar ponovo, obično sa izmenjenim detaljima – iskidani komadi tela, automobil koji usporeno kidiše na moje dete dok ja ne mogu da se pomerim.

Ali bes je bio verovatno najgori deo. Moja supruga je to prva primetila. Iako se naša ćerka oporavila brzo i bez problema, iako nas nije izdalo ni osiguranje ni sudbina, bes je samo rastao. Više nisam mogao da pišem. Po nekoliko puta dnevno samo bih odlutao u mislima i počeo ponovo da prolazim kroz incident; srce bi mi ubrzano lupalo a hladan znoj bi me oblio. Kad bih shvatio šta se dešava, naterao bih sebe da mislim na nešto drugo, ali često bi bilo prekasno; obuhvatila bi me ili tuga ili mahniti bes. Žena mi je više puta predlagala da sa nekim porazgovaram o tome što me muči – sa doktorom, sa psihoterapeutom, sa bilo kim – ali ja sam odbijao. Nisam bio lud, samo ljut. I jebote, zar hoćeš da kažeš da nemam razloga?!

A naravno, imao sam na raspolaganju tone analgetika.

Nisam deo ove mlađe generacije heroinskih zavisnika, koji mu se odaju odbijeni sa sise farmaceutskog dopa. Ja sam iz one prethodne generacije, ona vrsta džankija koja od malih nogu obožava Džonija Tandersa i Vilijama Berouza i Četa Bejkera i Lenija Brusa; za nas je bilo samo pitanje vremena kad ćemo do žutog dogurati. Privukle su me mistika heroina i odmetnički stil življenja, ali i artističke konotacije. Nisu me zanimale pilule osim za vreme sušnih perioda, kad bih uzeo bilo šta da izdržim. Kao džanki u Los Anđelesu, usavršio sam veštinu kojim bih od doktora iskamčio potreban recept.

Ali ovde nisam morao da izmišljam bolove u leđima, grčeve mišića, migrene. Kad god bih došepao do ordinacije, modar od glave do pete i starački pogrbljen, redovno bi me pitali da li hoću nešto protiv bolova, a ja bih bez izuzetka odgovorio da hoću.

Jedna pilula po potrebi s vremenom je postala pet pilula dva-tri puta dnevno. Uzimao sam sve više i više, dok nisam počeo da rutinski tamanim flašice oksija od po trideset komada.

Ideja razgovora sa psihijatrom me je užasavala, ali nekako me je tešilo tupljenje osećanja koje su nudili opioidi. Samo kad bih sebe otupio pilulama mogao bih da se nateram da uzmem telefon i krenem u duge, naporne pregovore sa osiguranjem, bolnicom, i advokatima, koji su se svojski trudili da nateraju moju porodicu da osim fizičkih pretrpi i finansijske posledice nesreće.

Zbog začkoljice u zakonima Nju Džerzija, veći deo medicinskih troškova snosila je naša osiguravajuća kompanija, koja je iz principa odbijala da pokrije bar polovinu – rendgen, skener, prevoz ambulantnim kolima – pa bi na moju adresu stizala potraživanjaza hiljade i hiljade dolara. Neću nikoga da imenujem, ali recimo da sam zamrzeo guštere.

Ranije sam često pisao o svojim zavisničkim godinama – o ranoj romantici svega toga, o svakodnevnim avanturama mladog džankija u podzemlju Los Anđelesa ili Londona, o bolu skidanja sa dopa – pa ne bih da sve to ovde ponavljam.

Recimo samo ovo: Ne bih rekao da je stvarno „pao" bivši heroinski zavisnik samo zato što je počeo da uzima lekove protiv bolova na bazi opioida . Mnogi ih uzimaju bez ikakvih posledica. Određenim merama – obavestiš lekara o prethodnoj zavisnosti, kontrolu nad lekovima ustupiš članu porodice– moguće je smanjiti rizik. Od kako sam se skinuo sa horsa, prošao sam i sam kroz taj proces par puta – na primer, kad su mi vadili kutnjake – i problema nije bilo .

Razlika između takvog lečenja i onoga što se desilo posle saobraćajne nesreće bila je mala, ali bitna: Ranije sam pilule uzimao da bih suzbio fizički bol, a sad sam ih uzimao da bih suzbio emocionalni.

Sa pilula na heroin prešao sam za tren oka.

Naravno, u jednom trenutku su doktori prestali da mi prepisuju analgetike: zalečio sam sve povrede. Kako modrice izblede, recepti presuše. A tu je majmun kog toliko godina vučem na leđima opet pobegao iz kaveza. Više od decenije pokušavao sam da izgladnim malog govnara, držao ga pod ključem, bez hrane, svetla, pažnje. Mislio sam da je uginuo. Ali pošto sam mu par meseci bacao po koju pilulu oksikodona u kavez, izrastao je u pravog King Konga.

Par dana sam izdržao bez pilula, depresivan i trom, a onda sam nekako uspeo sebe da ubedim da je to stanje nepodnošljivo. Samo dve stvari mogle su da ublaže buku koja mi je odzvanjala u glavi. Pod jedan, samoubistvo. Pod dva, heroin.

Ništa lakše nego završiti fiks, kao da sam otišao do samoposluge – iako se nikad nisam radio na istočnoj obali i više nisam nikoga znao. Iz kuće sam izašao u devet ujutru sa nejasnom namerom da negde nađem nešto, a vratio sam se već oko jedan sa smotuljkom dopa. Ljudi poput mene razviju poseban instinkt, kao oni što rašljama traže podzemne vode.

Novi početak nije bio ni nalik onom prvom: ništa zavodljivi, romantični period upoznavanja, ništa bezbrižni dani plutanja na oblacima narkoze. Umesto toga, nastavio sam tu gde sam pre toliko godina stao – u sred mučnog ciklusa nezajažljive potrebe i užasnog samoprezira. Mrzeo sam i sebe i drogu, ali uprkos tome sam opsesivno koristio.

Najveća razlika između ta dva perioda bila je činjenica da sam imao dete. Ćerka nikad nije znala starog mene, osobu koju sam duboko zakopao i vraćao u upotrebu samo kao lika u romanima. Dovoljno iskusan, uspeo sam da sakrijem svoj dvostruki život. Ali od povratka heroinu, nisam mogao da joj pogledam u oči a da se ne osetim kao neko deformisano grbavo ljigavo čudovište. Iako sam uspevao da čistom snagom volje sakrijem od nje to kroz šta sam prolazio, znao sam da smo svakim danom sve bliži nekoj katastrofi koja bi zauvek razorila moju porodicu.

Sad sam ja bio za volanom džipa, vozio bez kočnica žene i deteta koje sam voleo. Nekad bih se posle fiksa, dok sam čekao da mi se stanje stabilizuje, pitao da li će me baš ovaj dokrajčiti.

Moram da priznam, nekad mi se činilo da bih to dočekao sa olakšanjem.

Stvari su počele da se raspadaju. Naravno, moja supruga je znala kako stvari stoje kod heroina, pošto mi je pre toliko godina pomola da se skinem. Što je više sumnjala, to sam više poricao, na kraju je sve delovalo gotovo komično. Kad mi je najzad predočila neporeciv dokaz – paket suboksona kojim sam nešto ranije neuspešno pokušao da se skinem – hteo sam da izmislim još jednu laž kojom bih se izmigoljio.

Ali nisam mogao. Umoran i prebijen kao pas, sa olakšanjem sam priznao sve i suočio se sa sopstvenom samosažaljivom glupošću zbog koje zamalo da izgubim dve najvažnije osobe na svetu.

Tokom haosa koji je usledio, pokušao sam da se skinem na suvo u gostinskoj sobi, da bi mi na kraju žena ponudila nagodbu: ostaćemo zajedno ako se prijavim na odvikavanje. Čak i pod tim okolnostima sam oklevao, jer sam se sećao užasnih kliničkih iskustava iz devedesetih. Preklinjao sam je da me pusti da se sam skinem, da me prosto zaključa u sobu i ne otvara vrata dok ne budem čist.

Nije odustajala, morao sam na kliniku za odvikavanje. Posle tri paklena dana, mogao sam da se vratim kući i nastavim tretman suboksonom, kao i ono najvažnije – psihoterapiju.

Svi pokleknu pre ili kasnije, zato i kažu da je to deo oporavka. Ali za mene suštinska stvar, uz to što od tog aprila 2014. nisam uzimao heroin, je terapijsko lečenje depresije koja je značajnim delom uslovila moje korišćenje droge.

Počeo sam da pričam sa terapeutom. Fin tip, iako i dalje sa skepsom gledam na ideju da razgovor leči. Pomoglo mi je tu u startu da imam kome da se požalim, i to osobi koja mi nije bliska – ne postoji šansa da će ga uplašiti ako čuje kroz šta prolazim, ili da će me odbaciti ako otkrije kakva mi se septička jama krije u glavi.

Ali više od razgovora, pomogli su lekovi. Moj stari drug subokson spasao mi je život više puta, pa mi je i ovom prilikom kupio dovoljno vremena da pokušam da se dovedem u red. Sad sam i njega spustio skoro na nulu, a nameravam da prestanem u sledećih 8-9 meseci. Drago mi je što imam na raspolaganju subokson umesto metadona iz dva razloga.

Prvo, zato što je lakši pristup. Zalihu suboksona moguće je uzeti na trideset dana, čak i šezdeset, i odrediti sopstvene dnevne doze. Ovo je izuzetno značajno. U lošim starim danima krajem devedesetih, metadon sam morao da uzimam pred farmaceutom svakog jutra. Ovo pravilo je navodno trebalo da spreči zloupotrebe, ali delovalo je kao loše prerušena vrsta kazne; iz dana u dan bi nas podsećali gde nam je mesto na društvenoj lestvici. I sad zadrhtim kad se setim: Čim ustanem, odvučem se do lokalne apoteke, ljudi me gledaju sa prezirom dok drhtavim rukama uzimam dozu metadona i gutam je, majke kriju decu da ih slučajno ne zaraze moji zavisnički geni. Čudo je da nam nisu na rukav prišivali neku zelenu zvezdu, da se zna.

Drugi razlog je činjenica da subokson blokira opioide. Najiskrenije, čim sam počeo sa terapijom izgubio sam želju za drogom. Nije mi prijao povratak heroinu, a pošto sam mogao da zadovoljim fiziološku potrebu, nije bilo emotivne veze za životni stil džankija. Čak me i smiruje to što znam da u (čisto hipotetičkom) slučaju da uđem u javni WC i zateknem miću dopa koji je neko ispustio, zbog suboksona ne bih mogao da nahranim onog izgladnelog majmuna i da hoću.

Antidepresivi su mi čak i više pomogli. Srećom, doktorka mi je strpljiva i puna razumevanja – ne odiše hladnim prezirom kog se sećam iz prethodnih epizoda. Ovih dana više pričamo o životu generalno nego o heroinu. Valjda mi tako opipava psihički puls. Nije bilo lako, ali povratak heroinu i saobraćajna nesreća više mi nisu glavna briga. Sad brinem o životu kao takvom.

Od kako smo uspeli da nađemo odgovarajuću kombinaciju lekova, razlika je neopisiva. Kao da je neko pritiskom na dugme isključio preglasan radio, glasova koji su toliko dugo urlali da sam se navikao na njih. Tišina me je isprva iznenadila, čak neprijatno. Sad mi je to nova definicija normalnosti – misli su mi čistije nego što su godinama bile.

Već odavno se nisam osećao tako tromo i samoprezirno da mi se ne ustaje iz kreveta.

Nije baš svaki dan čista euforija. Ipak uzimam antidepresive a ne metamfetamine. Ali lekovi pomažu da loše sate i loše dane ne doživljavam tako katastrofalno kao nekada, a to mi omogućava da se krećem dalje kroz život, da ostavim nesreću iza sebe, da se vratim osobi koja sam nekad bio.

Tu je i onaj najstrašniji od svih strahova – ako budem počeo da se lečim psihijatrijski, neću više moći da pišem. Naravno, to se pokazalo kao čisto sranje. Novela koju sam počeo prošle godine prerasla je u pravi roman ( The Savage Life izaći će na francuskom u avgustu, a prevodi se očekuju do kraja godine.) Bezrazložni strah izazvala je misao koja mi je pala na pamet u 21. godini, kad sam se prvi put odvikavao i razmišljao o životu bez heroina: Kako ću tako da sviram?

Odgovor je bi jednostavan: Isto kao i uvek.

Ne mogu da prežalim što se nisam ranije oslobodio te zablude. Ispostavilo se da sam sve čega se ponosim u životu uradio uprkos depresiji, a ne zahvaljujući njoj.

Takođe sam naučio, na bolan ali koristan način, da ne smem da uzimam stvari zdravo za gotovo. Skoro dve godine od kako sam se (ponovo) skinuo, bio sam potpuno posvećen popravljanju sranja koje sam ostavio za sobom. Život se sad polako kreće u pravom smeru.

Toni O'Nil je autor romana Digging the Vein , Down and Out on Murder Mile , i Sick City , a ko-autor NY Times bestselera Hero of the Underground (sa Džejsonom Piterom) i LA Times bestselera Neon Angel (sa Čeri Kari).

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu