​Tri koncepta bitna za diskusiju o legalizaciji droga (da, čak i heroina)

Ovaj članak je napravljen u saradnji sa The Influence

Argumenti u korist rata protiv droga propadaju na sve strane. Danas oko 53% žitelja SAD smatra da ovaj rat nije bio vredan cene koja je plaćena – samo 19% smatra da je vredelo. Obišao sam desetak zemalja tokom istraživanja za knjigu Chasing The Scream: The First and Last Days of the War on Drugs, i uvideo da proces legalizacije droga svugde prolazi kroz sledeće tri faze. Isprva je to neviđeno kontroverzna ideja koje se ljudi plaše; zatim ljudi postepeno sagledaju kako to funkcioniše u praksi; a onda podrška krene da raste i nikad ne padne.

Od kako je Kolorado legalizovao marihuanu, ljudi su videli šta predstavljaju legalne prodavnice koje plaćaju porez i zabranjuju pristup deci. Skočila je podrška legalizaciji – 58% građana je podržava, dok 38% želi da se ponovo uvede prohibicija.

Od kako je Portugalija dekriminalizovala droge 2001. i prenela sredstva sa kažnjavanja zavisnika na pomoć zavisnicima da dovedu život u red, korišćenje droga opalo je za 50%. Policajac sa kojim sam razgovarao nekad je vodio pokret protiv dekriminalizacije, a zatim je promenio mišljenje; danas se nada da će ceo svet slediti portugalski primer.

Od kako je Švajcarska legalizovala heroin za zavisnike pre desetak godina u sklopu HAT, tretmana heroinskom asistencijom, bukvalno niko nije umro od prekomerne doze, a kriminal je u značajnoj meri opao. Zato je i izuzetno konzervativno biračko telo Švajcarske na referendumu glasalo da heroin ostane legalan sa čak 70% glasova „za".

Dok u Americi ova debata polako ulazi u mejnstrim, mnoge se zablude serviraju kao da su činjenice. To je sasvim prirodno – u pitanju je složena tema, a ljudi koje ona plaši su mahom pristojni građani koji samo žele da zaštite svoju decu. Ipak, njihovi strahovi su u najvećoj meri neosnovani. Da bi se oni raspršili, potrebno je objasniti tri suštinska koncepta vezana za legalizaciju.

1) POREZ NA RIZIK

Najgori aspekt rata protiv droga je, po mom mišljenju, nasilje koje prohibicija stvara baš kao što je nekad stvorila Al Kaponea. Kad je proizvod ilegalan, dileri nasiljem štite svoju teritoriju.

Kao što sam već pisao ovde, zamislite da ste vlasnik prodavnice pića. Ako vam neko ukrade flašu votke i vi ga uhvatite, možete da pozovete policiju – nema potrebe da se pribegava nasilju ili zastrašivanju. Ali ako prodajete kanabis ili krek i neko pokuša da vas opljačka, morate da se borite – nema pozivanja na zakon. Morate da se borite na način koji će osigurati da niko drugi nikad više ne pokuša da vas opljačka. Kao što Čarls Boden kaže, rat protiv droga je stvorio rat za droge – krvav i smrtonosan.

Ali mnogi ljudi bi rekli da legalizacija neće oterati dilere u bankrot, da će oni prosto nastaviti po starom. Konzervativni britanski analitičar Sajmon Hefer smatra da bi legalizacija stvorila crnu berzu krijumčara i dilera zato što bi legalna droga bila skuplja. Debora Or u inače odličnom tekstu za „Gardijan" kaže da će bande „uvek naći način da prodaju robu jeftinije… nego što mogu oporezovani legalni prodavci."

Mnogi dele to mišljenje, ali obe tvrdnje se zasnivaju na nerazumevanju takozvanog „poreza na rizik" koji funkcioniše na današnjem tržištu pod prohibicijom.

Ovo se najlakše da opisati jednim misaonim eksperimentom. Zamislite da vas zamolim da mojoj tetki koja živi na drugom kraju grada odnesete flašu ruma za rođendan. Ne biste tražili da vam mnogo platim – u pitanju je prilično jednostavan posao. A sad zamislite da vam tražim da joj umesto ruma odnesete kesicu kanabisa ili kokaina. Dobro biste razmislili, verovatno odbili. Ako biste i pristali, hteli biste da vam dobro platim – mnogo više nego za isporuku ruma – jer ovako rizikujete hapšenje, kriminalni dosije, zatvor.

Razlika u ceni usluge se zove „porez na rizik", a on se naplaćuje na svakom koraku kad je droga ilegalna. Farmera koji gaji kanabis, ili opiju, ili koku – u Kolumbiji ili Avganistanu ili Maroku – potrebno je više platiti zbog rizika koji preuzima. Ljude koji drogu nose preko granice, kojih je obično nekoliko u lancu, sve je potrebno više platiti zbog rizika koji preuzimaju. Ljude koje direktno prodaju drogu korisniku takođe je potrebno više platiti zbog rizika koji preuzimaju.

Na svakom koraku, porez na rizik diže cenu sve više i više.

Kad se droga legalizuje i uspostavi se legitimno tržište, više se ne plaća porez na rizik. Ništa više ne rizikuju nego da prodaju knjige ili krompire. A kad se ukine porez na rizik, legalan proizvod postaje značajno jeftiniji od ilegalnog.

Ovo nam pokazuje zašto slika koju zamišljaju Simon Hefer i Debora Or – kao i mnogi drugi – ne odgovara stvarnom stanju.

Postoji sasvim suprotna i realna briga koja se reko pominje. Ne bi bilo dobro da cena droge previše padne, jer bi tako skočila upotreba. (Kad je proizvod jeftiniji, više ljudi može da ga priušti; da večeras mogu da prepolovim cenu piva, više vas bi se napilo.) Zato se ta razlika u ceni prilagodi oporezivanjem – što su i uradili u Koloradu i Vašingtonu. Cena se tako drži stabilnom dok kriminalne grupe gube profit. Dodatni bonus je što država ove prihode može da potroši na razne pozitivne stvari, od izgradnje škola do pružanja pomoći zavisnicima.

Ako i dalje sumnjate da bi karteli bankrotirali posle legalizacije, zapitajte se: gde je Pablo Eskobar džina? Gde je El Čapo ruma? Od kako je ukinuta prohibicija alkohola, nestali su ilegalni distributeri. U proizvodnji alkohola više ne postoje figure nalik Al Kaponeu. Ilegalna verzija tog posla nije opstala jer nije mogla da se takmiči u ceni sa legalnom koja nije plaćala porez na rizik.

2) PROHIBICIJA, KRIMINALNA INVESTICIONA BANKA

Mnogi tvrde da bi narko karteli, kad se ukine rat protiv droga, prosto prešli na neku drugu granu kriminala – na trgovinu belim robljem, prostituciju, otmice, ili neki još gori „zanat" kao što je dečija pornografija.

Postoje dva argumenta protiv ove teze.

Kraj dvadesetih i početkom tridesetih u SAD je poznat kao zlatno doba za otmičare. Pamti se kidnapovanje i kasnija smrt dvogodišnjeg sina Čarlsa Lindberga. To je samo jedan primer otmica karakterističnih za taj period, ali taj talas je odavno posustao. Zašto su baš tada bile učestale otmice?

Vredi pomenuti da je Kolumbija takođe iskusila talas otmica krajem osamdesetih i početkom devedesetih, baš kao što je danas slučaj sa severom Meksika. Odakle porast baš u ovim periodima?

Jedan razlog je prilično jasan. Zamislite da se vi i ja dogovorimo da otmemo dete nekog bogataša i tražimo otkup. (Ne zovite FBI, pričam čisto hipotetički.) Morali bismo da dugo izviđamo kretanje žrtve, da odaberemo pravo mesto i vreme za otmicu. Trebala bi nam kola. Trebao bi nam vozač. Trebalo bi nam mesto na kom bismo držali dete, gde ga niko ne bi čuo kako plače. Trebala bi nam ekipa koja bi ga čuvala 24 časa dnevno. Trebao bi nam detaljan plan zahteva za otmicu, lokacije isplate, i tako dalje, i tako dalje.

Otmica je, po svemu sudeći, prilično zahtevan posao. Potrebne su značajne investicije.

Odakle bismo nabavili novac? Neće nijedna banka da ne bi izda zajam za ovaj projekat. Morali bismo da se obratimo drugim kriminalcima.

Sad postaje jasno odakle talas otmica u Americi u vreme prohibicije alkohola, odnosno u Kolumbiji i Meksiku na vrhuncu prohibicije droge.

Kad se zabrani popularna supstanca – alkohol, kanabis, kokain – ona ne nestane. Samo se prenese iz legalnih tokova u kriminalne. Odjednom, kriminalne grupe imaju drastično više novca nego ranije – raspolažu milijardama. Šta rade sa tim parama? Nešto od toga uzimaju za sebe kao profit a nešto, kao svi uspešni poslovni ljudi, ulažu u svoje druge delatnosti. Na primer u otmice.

Prohibicija praktično stvara ogromnu investicionu banku za kriminalce, koja onda finansira kriminal u drugim sferama.

Eto zašto oduzimanje trgovine drogom iz ruku kriminalnih grupa neće povećati rizik od otmica i drugih vrsta zločina; naprotiv, smanjiće ga. Kad je ukinuta prohibicija alkohola, nestali su i čuveni slučajevi otmice u Americi. Kad se centar delatnosti narko kartela preselio iz Kolumbije u Meksiko, talas otmica se preselio sa njim. Iz toga bi trebalo da izvučemo zaključke.

3) ZAŠTO SE KRIMINALCI BAVE KRIMINALOM

Na ovo biste možda odgovorili „Jeste, ali neki su ljudi rođeni kriminalci. Ako ne mogu da se bave jednom vrstom kriminala, počeće da se bave drugom – to im je u prirodi. Pošto je određenom delu populacije kriminal urođen, njih treba hvatati i hapsiti."

Recimo da ovaj stav nazovemo „kvantitativnom teorijom zločina". Po njemu, legalizacija bi naterala ove rođene kriminalce da počnu da se bave drugim vrstama zločina, od kojih sam neke naveo gore.

Ali na kriminal se može i drugačije gledati. Recimo da su kriminalci ljudi poput nas ostalih, koje motivišu finansijski podsticaji. Ako vam tražim da prokrijumčarite kesicu kanabisa ili kokaina preko granice čisto onako, na lepe oči, teško da biste pristali. Ako vam ponudim nadoknadu od milion dolara, već biste razmislili. Ako vam – kao neko čudno narko-božanstvo – ponudim milijardu dolara, razmislili biste dvaput i triput. Ovaj stav bismo mogli nazvati „podsticajnom teorijom zločina".

Koja je od ove dve teorije tačna? Verovali ili ne, to se može praktično utvrditi, a dokazi su nepobitni. Stručnjaci za polje sociologije poznato kao „kriminalna ekonomija" došli su do određenih zaključaka.

Kriminalci su, ispostavilo se, obični ljudi koji rade to što rade iz finansijskih podsticaja. Kad skoči nezaposlenost među mladima, obično se viđa i porast kriminala među mladima: što je manje alternativa, kriminal deluje finansijski isplativiji. Kad padnu plate fizičkim radnicima, takođe se uočava porast u stopi zločina: više se može zaraditi od kriminala, u stilu Voltera Vajta. Primera ima još mnogo; ovde se mogu videti sumirani nalazi dva profesora iz Londonske škole ekonomije. Nema sumnje da na kriminal utiču finansijski podsticaji.

Dakle, ako se oduzme kontrola nad jednom od najvećih industrija na svetu – margina profita je 300% od proizvodnje do prodaje – oduzima se i ogroman finansijski podsticaj za bavljenje kriminalom. Dokazi sugerišu da bi većina kriminalaca prešla u legalne tokove. Ne rade to što rade zbog neke zločinačke prirode bića, već zato što žele svoj deo kolača i uzbuđenje koje im nudi tržište pod prohibicijom.

Ako bi se prosečna zarada na primer vodoinstalatera pala za 90% ove godine, da li bi sledeće godine bilo manje ili više ljudi koji bi hteli da budu vodoinstalateri? Isti princip se može primeniti na trgovinu drogom. Što je manji podsticaj, to je manje ljudi koji teže ka tom poslu.

Neki od njih će svakako pokušati pređu na druge kriminalne delatnosti, ali na tim tržištima je uglavnom gužva. Uzmimo primer najčešće navedene alternative poslu dilera – posao makroa. Već postoji tržište za ljude koji plaćaju seksualne usluge, a te usluge već kontrolišu kriminalci. Kad se legalizuju droge, neće odjednom porasti potražnja za prostitutkama. Ako ne skoči potražnja, neće ni porasti finansijski podsticaj za bavljenje tim poslom, što znači da dojučerašnji dileri neće masovno krenuti da se bave njim.

Opet ističem da ovo nije u domenu teorije. Kad je Švajcarska legalizovala heroin za zavisnike, nije porastao broj prostitutki i makroa. Štaviše, iz razgovora sa ljudima na terenu, saznao sam da se desilo upravo suprotno. Prostitutke koje su radile na ulici da bi mogle da plate heroin su sada imale priliku da legalno dobiju heroin, kao i podršku za odvikavanje i promenu stila življenja. Konsekventno, ulična prostitucija je praktično nestala i nikad se nije vratila na nivo koji je dostigla kada su heroin kontrolisali kriminalci.

Da je tačna kvantitativna teorija zločina, ovaj razvoj događaja ne bi imao smisla – dileri bi se prosto prekvalifikovali u makroe. Ali u stvari je broj makroa značajno opao. Pouku je lako izvući.

Naravno, još dosta toga nije poznato kad je u pitanju privođenje kraju rata protiv droga. Da parafraziram izjavu Baraka Obame po pitanju povlačenju iz Iraka: u ovaj rat smo neoprezno ušli, ali iz njega moramo vrlo oprezno izaći. Ipak, mnogo toga jeste poznato, od nekadašnjeg eksperimenta sa prohibicijom alkohola, do aktuelnih eksperimenata sa ukidanjem prohibicije droge širom sveta, od Urugvaja do Vašingtona do Švajcarske.

Ali jedna stvar koju sam naučio nameće mi se kao najvažnija – upravo ona me je navela da formulišem ova tri koncepta. U završavanju rata protiv droga, moramo se rukovoditi ne strahom već surovim, nepristrasnim činjenicama.

Johan Hari je britanski novinar i pisac. Ovaj tekst se bazira na njegovom bestseleru Chasing The Scream: The First and Last Days of the War on Drugs, a originalno je bio objavljen na The Influence.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu