Reklame
Svaštara

​Zašto maturu treba slaviti samo jednom

Poenta je sledeća – ne treba ponavljati određene događaje.

pisao Uroš Dimitrijević
07 Jun 2015, 7:21am

Foto via Flickr user

Izgleda da ovaj narod mnogo voli da se veseli. Kod nas sve mora da se zalije, nebitno je da li ste dobili šestorke i ugovor za rijaliti ili samo uspešno promenili osigurač, podrazumeva se da to obeležite pucanjem u vazduh iz polu-automatskog oružja i nekoliko čašica klekovače, vinjaka, piva, špricera i pelinkovca. Mi imamo toliko verskih i državnih praznika, gradskih slava, porodičnih običaja, da se ponekad zapitam da li nam je to sve kulturno i istorijski usađeno ili smo genetski predodređeni da, od 365 dana u godini, 220 provedemo u zajebanciji i ludilu.

Niko sa ovih prostora ne može da pronađe ništa loše u konstantnom opijanju i pokušaju stupanja u seksualni odnos sa nekim od kumove rodbine, ali možda bi trebalo malo da smanjimo tempo. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog kinte koju smo dužni da puknemo na godišnjem nivou za sve te bahanalije. Pošto rođendane, slave, svadbe i krštenja ne možemo da otpišemo jer bi to predstavljalo izdaju i najtežu moguću uvredu za slavljenike, mora da se pronađe nešto drugo što bi se skinulo sa liste, a to bi mogle da budu upravo proslave maturskih večeri i sličnih gluposti.

Pritom ne mislim na one originalne, prve proslave, već na sve one rimejkove koji se obeležavaju nakon pet, deset godina i tako dalje. Iako može biti kul videti se ponovo sa nekim starim ortacima, mature, apsolventske večeri i ostale pizdarije bi trebalo da se proslavljaju samo jednom u životu, a evo i zašto.

PROČITAJTE: Osam stvari koje se neće promeniti kada upišeš fakultet

Kada nekoliko godina provedete (mahom ne družeći se) sa velikom grupom ljudi, logično je da poželite da skinete Bugare sa trona i obučete se najgore u životu kako biste proslavili kraj čitave jedne ere koju je obeležilo vaše školovanje. U početku će sve biti kul, imaćete strpljenja za slikanje sa svakim čovekom iz škole ponaosob ispred kafane i boleće vas dupe što je neko zakopčao oba dugmeta na sakou.

Ući ćete u svečanu salu da jedete hranu koja vam se ne jede i da pijete pića koje vam se ne piju, ali u kojima ćete svejedno uživati. Muzika verovatno neće biti ni približno okej, ali će opet biti primerena situaciji, ipak ste došli na matursko veče u Srbiji, a ne na novozeladnsko venčanje na plaži. Tako da ako ste već pristali na takve uslove, nemate prava da kukumavčite.

Foto via Flickr user

Sve okolo zabole što ispod sakoa imate majicu sa printom grupe Hammerfall, a šanse da sa takvim stajlingom i "buntovničkim" stavom smuvate nešto jednake su pobedi Alena Islamovića na sledećem Eurosongu. Kako se atmosfera bude zagrevala, a količina ispijenog alkohola počela da se meri u litrima, primetićete da stvari kreću da se menjaju neverovatnom brzinom. Odjednom će svi postati prisniji, sve češće će nečija znojava podlaktica ostvariti bliski kontakt sa vašim ramenom i vratom i shvatićete da se nalazite u pandemonijumu i da ste nesvesno postali protagonista svega toga. Pojam higijene će izgubiti svako značenje, muziku ili nećete primećivati ili će vam u potpunosti odgovarati, a stvoriće se ljubavni zapleti kakve ne bi mogao da osmisli ni Zdravko Šotra na metamfetaminu.

Sledećeg dana se nećete sećati čitave večeri, a i ono čega se budete sećali, pokušaćete da zaboravite. I to je sve super, pa zbog toga su i osmišljene ovakve proslave. Ali to je super da se desi samo jednom. Jednom i nikada više. Ne možete da očekujete da nakon onakvog haosa samo nastavite dalje kao da se ništa nije dogodilo. Vi ste, kao grupa, na toj večeri doživeli vrhunac apsurda i neminovno je da se nakon toga raspadnete. To je prirodan proces, zatvaranje kruga.

Posle toga (u zavisnosti da li ste maturirali ili apsolvirali) upisaćete faks koji ste planirali, otpaliti negde dalje ili se vratiti u rodni grad, ali više nema povratka na ono staro. Zašto biste onda nakon pet ili deset godina pokušali da veštački reinkarnirate neki događaj koji je, prema tadašnjim merilima, bio perfektan i neponovljiv?

Jednostavno to ne može da bude to, previše vremena je prošlo i samo će se skupiti gomila ljudi koji će želeti da se predstave drugačiji nego što jesu, a realno sve žive potpuno zabole dupe za to. Mislim, zbog čega ljudi organizuju tako nešto? Ako je zbog love koju će dobiti za organizaciju, onda okej. To je potpuno legitimno i verovatno bi trebalo tako da funkcioniše. Ali priče kako bi bilo lepo ispoštovati tradiciju, okupiti "legendarnu" generaciju i proslaviti to što smo pre nekoliko godina svi (manje-više) uspešno završili školu bez ponavljanja razreda i težih telesnih povreda, bolje batalite.

Sećam se moje proslave pet godina male mature. U startu mi nije bilo jasno šta tu ima da se slavi. Samo što smo završili srednju i veče je pretilo da se svede na razgovore o tome ko je upisao faks, ko otišao u vojsku, a ko ne može da prisustvuje jer sprema svadbu sledećeg vikenda. Tada sam prvi put u životu obukao sako i zamalo dobio batine od lika koji mi je u osnovnoj bio najbolji ortak samo zato što sam mu pri pozdravu povukao trakicu na duksu. Tokom čitave večeri isticala se samo jedna devojka koja je svima nenametljivo stavljala do znanja kako je fantastično uspela da smrša za tih pet godina.

Kako niko od mojih drugara nije završio u vojsci, mahom smo pričali o faksu koji je svima išao relativno dobro, osim meni. Tada sam još uvek pokušavao da protumačim naslove knjiga sa ekonomskog fakulteta, ali sam se izvukao rekavši da tek hvatam zalet. I nisam lagao, zaista sam hvatao zalet, doduše za bekstvo sa ekonomskog, ali šta sad. Atmosfera je bila bezveze, pa smo pili nešto za šta su nam rekli da je dunjevača. Na kraju sam završio na klupici u parku prekoputa, povraćajući verovatno sve što sam ikada u životu pojeo i popio. Prišao mi je profesor, govoreći kako na ovaj način sramotim pradedu koji je u zimu 1915. prelazio Albaniju, a ja sam samo hteo da idem spavam. Kući su me doveli drugari, doduše iz srednje škole koji su nekim čudom tu prolazili. Imao sam sreće, ovi iz osnovne bi me verovatno prepustili skitnicama koji bi na meni ostavili samo pertle.

__________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Šokantni svet britanskih delikvenata

__________________________________________________________________

Prošlogodišnju proslavu pet godina mature sam preskočio navodno zbog kolokvijuma, mada me zapravo nije interesovalo ko je za tih pet godina uspeo da postane zajeban u nekom kraju grada u koji niko ne zalazi i koliko dece ima ona riba iz predzadnje klupe. Ljudi koji su bili su mi rekli da je bilo lepo, ali da je ubedljivo najmanje ljudi bilo iz našeg odeljenja, hehe, a jebi ga.

Ovih dana mi je na Fejsbuku stigao poziv za proslavu deset godina male mature, ali su vrlo brzo otkazali manifestaciju jer se nije prijavio dovoljan broj ljudi. To je meni super, taman mogu one koji me pitaju lakše da slažem kako mi je stvarno krivo što ne mogu da se vidim sa ljudima i pričam im kako mi se keva porodila i da pišem neke gluposti za portal koji je došao u Srbiju kako bi razorio moral njenih građana i izdresirao ih da umesto ajvara jedu Big mek.

Flickr: Miran Rijevac

Poenta je sledeća – ne treba ponavljati određene događaje. Niko ne dočekuje istu Novu godinu dva puta. Mada okej, mi i to radimo pošto imamo reprizu, pa onu srpsku, ali vidim da sve više ljudi kreće da boli uvo za to. Umesto da obeležavate nebulozne jubileje sa ljudima do kojih vam nije stalo (a njima još manje do vas), bolje se okupite sa par drugara čiji vas životi zaista interesuju, a novac, želudac i jetru uštedite za rođendane, svadbe, slave, krštenja, Božić, Uskrs, Prvi maj, Dan Državnosti, Mladence, Materice, Litije, Osmi mart, Dan zaljubljenih, Vojnu paradu, Dan primirja u Prvom svetskom ratu...

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu