Moraju li svi umetnici da budu "ludi"

Uvek su me smarali stereotipi koje sam svakodnevno slušala – ma pusti, to su ti umetnici, to je sve ludo ili se pravi da je ludo. Danas nisam u prilici da čujem tako nešto jer sam postala diplomirani dramski umetnik a moje neuroze, anksioznosti, depresije i manije mi se često očitavaju na licu i u ponašanju - toliko se dugo borim sa njima da ih više ni ne sakrivam - da bi prosto bilo neumesno kada bi neko tako nešto izgovorio pored mene.

Bilo bi neumesno, a i obasula bih ga tonom uvreda, proklela njega i njegov mediokritetski život i okrivila za viševekovno a uvek aktuelno civilizacijsko samourušavanje. Reagovala bih tako jer verujem da ni jedan jedini istinski umetnik ne voli neprestanu borbu sa sopstvenim nervnim sistemom i činjenicu da mu njegova umetnost često služi kao prva pomoć za preživljavanje a onda drugi to konzumiraju, procenjuju i kritikuju.

Takođe, bojim se da u tom velikom stereotipu postoji određeni procenat istine, a istina boli. I tu istinu sam uočila dok sam imala novac. Već duže vreme ga nemam ni u najavi, pa se, eto, potvrđuje još jedan stereotip: da idem na psihoterapiju.

I to ne bilo koju već REPT, racionalno emotivno psihoterapijsku metodu kojom se racionalizacijom misli blokiraju negativna osećanja koja osujećuju našu egzistenciju, razvoj, zdravlje i teraju nas da se osećamo odvratno. Svim ljudima koji pored novca imaju i emotivne poteškoće, najiskrenije preporučujem da potraže nekog psihologa koji praktikuje REPT metodu. Dobra je i praktična i bazira se na jako jednostavnom principu, sami smo uzrok svojih neuroza, sami ih ispravnim i disciplinovanim razmišljenjem možemo i kontrolisati. Ako želimo.

I u tome je caka, umetnik to najčešće ne želi, iz prostog razloga što se plaši da će ga taj određeni način razmišljanja unormaliti toliko da će oduzeti njegove osnovne sposobnosti i karakteristike kao umetnika. Fora u REPTU je što je ta metoda sva u balansu, trezvenom sagledavanju situacije, i štićenju sebe od negativnih uticaja okoline.

U REPT-u nema drame. U jednoj od knjiga koje sam tokom terapija čitala, naišla sam na citat: "Nisu li romanopisci i dramaturzi, racionalizovanjem nekih sopstvenih "emocionalnih" ispada, širili sumnjivu ideju da, sem ako se iz dubina teške depresije ne popnemo do visina manične radosti i zatim opet padnemo u ponor očaja, ne možemo tvrditi da smo istinski "živi"?"

U drugoj knjizi koja se na sličan način bavi ljubavnim problemima, mi smo (umetnici, a ponajviše pesnici) okrivljeni za to što smo vekovima ljudima kao klice zaraze u glave trpali uverenja da postoji samo jedna velika ljubav, da ljubav mora da gori u strasti, da je ljubav smisao života.

Ljudi nas shvate preozbiljno i eto onda problema kada se razvedu, partner im premine, ili je u njihovoj vezi trenutna seksualna suša. REPT na sve ove probleme reaguje trezveno – ljubav je bitna ali nije ni jedini izvor smisla u životu; nije lepo kada draga osoba premine, ali smrt je sastavni deo života i treba usmeriti snagu na isceljenje i ljude koji vas vole i još uvek su pored vas; seksualne suše su normalna pojava, seks je jedna komplikovana rabota na kojoj treba da se radi i trenira, kao što se niko ne rađa kao Đoković u tenisu tako se prirodno ne rađaju ni Đokovići u seksu, do toga se stiže.

Tako da, kada se malo bolje pogledaju stvari, ispada da zdrav emotivan život i umetnost zaista nekako ne idu zajedno. Naš posao jeste da dramimo, da smo konstantno svesni smrti, da se ne čuvamo ni od kakvih štetnih uticaja već da u njih zaranjamo tražeći smisao, lepotu, da probijamo granice a ne da se čuvamo u okviru sigurnih zona.

Naš posao je da besnimo i da "ne idemo nežno u tu mirnu noć", da budemo večita zakerala i smarači, da svakoj harmoniji i blaženom stanju pronalazimo manu i licemerje, a u svakom mraku i beznađu ili svetlo ili još gore beznađe. Da prepoznajemo sopstveno licemerje i da se mrzimo zbog toga, a ne da prihvatamo i volimo sebe kao takve. Mi smo tu da, kao i svi ostali ljudi guramo taj prokleti kamen uzbrdo, ali da to radimo bučnije i komplikovanije od drugih i od toga napravimo cirkus a ne puko preživljavanje. E sad, to ima svoju cenu, i ona je najčešće duševni mir.

Verujem da sebi postavljate logično pitanje već od gornjih redova - ako sam ja neka umetnica, šta sam onda uopšte tražila na psihoterapiji? Pitanje je na mestu ali zanemaruje jednu stvar. Ja nikada nisam rekla da sam i dobra, vanserijska umetnica, još uvek sam žutokljunac i već razmišljam o kompromisu i sopstvenoj egzistenciji koja mi je za dlaku, ali ipak bitnija od sopstvenog stvaralaštva. Trenutno.

Još uvek tražim način da se izborim sa svojim mislima i da ih držim ukroćene kada živim a raspuštene kada stvaram. Jer, iskreni da budemo, umetnici se ne dele samo na dva tipa: odlični umetnici = samoubice (iako dobar deo jeste sam sebi uskratio život) i loši umetnici = licemerni samozaljubljeni prazni pozeri hedonisti (mada ima i mnooogooo takvih).

Između ta dva ekstrema ima još hiljadu nijansi, u samom umetniku i u njegovoj borbi sa (ne)normalnošću istovremeno živi oba tipa umetnika, i svi zapravo rade najbolje što mogu i umeju. Nije sva umetnost destruktivna niti sva boli. Postoji samo više ili manje iskrena umetnost a na svakom ponaosob je da ih vrednuje po svojim aršinima.

Pročitajte i Znam da deca crtaju svakakve bizarnosti, ali to ne znači da su ubice

Uostalom, u mojim najgorim duševnim nemirima, a kako već neko vreme nemam novca za psihologa, ja se hvatam upravo za jednu knjigu, Selindžerov roman "Freni i Zui" – nije baš ravan seansi ali me nekako zagrli i kaže da će sve biti u redu i da nisam ni prva ni poslednja koja prolazi kroz to kroz šta prolazim. Nekim umetnicima je sama njihova umetnost i stvaralački nagon taj lek koji ih čini zdravim, druge odvodi u potpuno ludilo, treći nekako drže glavu iznad vode i viču: "Ljubav!"

Sve u svemu, samo ću vas jedno zamoliti, ne govorite olako – ma on/ona je umetnik/umetnica pusti, sve je to ludo; jer to znači mnogo više od onoga što vi mislite da znači kada te reči izgovarate.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu