Čovek na Mesecu ili kako sam obišao Island za osam dana

Island ostavlja utisak tek naseljene svemirske kolonije, a ne mesta koje se nalazi na planeti Zemlji.

|
jun 3 2015, 10:12am

Prvi čovek na Mesecu

Kada sam ljudima govorio da mi je sledeći turistički cilj Island, gotovo po automatizmu sam dobijao odgovor, šta ćeš koji moj tamo?

Neko bi rekao da ide da se kupa u izvorima tople vode, neko da gleda kitove i ptice, a ja sam samo želeo da saznam da li je Island stvarno toliko kul kao kad Ben Stiler vozi skejt u Secret life of Walter Mitty i zašto najlepša depresivna muzika na svetu, Sigur Ross, nastaje na tom ostrvcetu usred Atlantskog okeana.

Sve fotografije: autor. Tri četvrtine Islanda čine ovakve, neobradive površine

Pošto sam uradio domaći zadatak na internetu i rezervisao karte preko dve low cost kompanije, napravio sam rutu koja uključuje i po dan-dva bleje u Kopenhagenu, ali i Malmeu, "Falafel sitiju", kako ga najčešće zovu. Čak i da niste ljubitelji falafela i šavarme, ne treba vam bolji razlog za posetu od toga što je jedan Zlatan Ibrahimović koračao i odrastao na ulicama tog grada, verovatno bi vam to i Zlatan lično rekao.

Ali da se vratim na Island. Već po sletanju na aerodrom u Keflaviku, osetio sam se kao da sam dospeo u novoosnovanu svemirsku koloniju, a taj utisak mi se nakon osam dana i prevezenih 2.000 kilometara nije ni najmanje promenio. Bukvalno sam se osećao kao na Mesecu, ali sa zemaljskom gravitacijom.

Vožnja od četrdesetak kilometara bila je dovoljna da potvrdim da islandski stvarno zvuči kao da ga govore vilenjaci, te samim tim odgovorno tvrdim da se Piter Džekson sjebao kada je patriotski izabrao Novi Zeland za lokaciju snimanja Gospodara prstenova. Ovde ljudi čak i gotive da pričaju o trolovima i vilenjacima jer su deo njihovih mitova i kulture.

Big Lebowski bar

Pošto smo se smestili u Rejkjaviku, shvatili smo da smo na 20 metara od glavne ulice, a na samo 100 metara od Big Lebowski bara koji toliko caruje, da bih ga istog trenutka otvorio u Savamali da hipsterima, japijima i strancima uzimam pare do iznemoglosti na deset varijacija White Russian koktela koji El Duderinjo pije u kultnom ostvarenju braće Koen.

Vetar je uvek nekako prisutan, ali i tih nekih standardnih pet stepeni Celzijusovih ne mogu da se porede sa naših pet stepeni, što je, naravno, uticaj golsfke i grenlandske struje. U prevodu, iako smo mi neprestano bili u jaknama, Islanđani se lagano čeliče u majicama kratkih rukava, klinci izlaze na ulice u šortsevima i dresovima svojih fudbalskih heroja, tako da je sve stvar navike.

Pogled na Rejkjavik sa crkve Landakotskirkja

Dva dana su bila i više nego dovoljna da se upoznamo sa Rejkjavikom i njegovim znamenitostima, kao i velikom kurcoboljom Islanđana. Umetnička scena je izrazito jaka, a igrom slučaja, upoznali smo i francusku spisateljicu koja nam je potvrdila koliko je Island inspirativan po ljude jer je ovde došla turistički na dve nedelje, a sada živi više od dve godine u Rejkjaviku.

Činjenica da je ova državica preživela ozbiljan finansijski kolaps pre samo sedam godina, a da se to u životu građana uopšte ne primeti, dovoljno govori u koliko se organizovanom sistemu nalazimo. Pošto nas je zakačio vikend, shvatili smo da je alkohol nerealno skup, a da su Islanđani presmešni kada se napiju. Uopšte ih ne treba poistovetiti sa skandinavskim lobijem koji smo viđali kako se onesvešćuje po raznim letovalištima. Jedino zajedničko za njih i Islanđane, osim delimično istog porekla, bila bi glupa gastarbajterska floskula "Ladno, al' standard".

I stvarno, to je nerealno kako nekog tako ukenja da ima sve. Pošto imaju izvore vode, reke i vodopade gde hoćeš, u kombinaciji sa lavom tik ispod zemlje koja greje tu vodu, ona izbija vruća i sumporasta na tlo. Islanđani su je, naravno, sproveli po celom ostrvu i kada otvoriš česmu, prvo ide topla voda, pa tek onda hladna. Naravno, kada imaš toliku količinu vode onda je koristiš i za druge stvari, a jedna od njih je i električna energija. Zato su voda i struja praktično džabe na Islandu, tako da je to svakako briga manje ukoliko odlučite da živite ovde, kao mnogi koji pokušavaju da inspiraciju pronađu u ovoj zemlji vatre i leda.

Seljalandsfoss: vodopad iza kojeg možeš da prođeš

Trećeg dana smo iznajmili auto i uputili se na sveto trojstvo islandskih ekskurzija – Nacionalni park Tingvelir, Gejzir i vodopad Gulfos. Relativna blizina Rejkjavika čini ova odredišta najpopularnijim na Islandu, iako smo na kružnom putu oko ostrva viđali mnogo zanimljivije i lepše stvari. Ipak, najbolja je što priroda nikada ne prestaje da te iznenađuje i ovde čovek ukapira koliko naša planeta ume da bude carsko mesto.

Već po izlasku iz grada naišli smo na farmu konja, gde nas je farmer praktično iz traktora pozvao unutra da ih uslikamo, videvši moju devojku sa fotoaparatom. Dok sam se ja praktično valjao sa četiri islandska ovčara u blatu, devojka je u Didi stilu vikala "Poniiiiii!". Naravno, istina je negde između, islandski konji su negde između "naših" konja i ponija, što ih stvarno čini jebeno neodoljivima, naročito sa tim frizurama. Zahvalili smo se na gostoprimstvu i nastavili smo dalje.

Islandski zoološki vrt

U ovo doba godine, turističkog vajba skoro da i nema, iako su, naravno, Azijati sa štapovima za selfi uvek tu. Nigde nema gužve, ulazi na znamenitosti se ne naplaćuju i obično jedini vid njihove zarade dolazi iz restorana i suvenir šopova koji su neposredno uz to mesto.

PROČITAJTE: Kome se dopada da letuje na Tajlandu, zaslužuje da letuje na Tajlandu

Čuveni Gejzir nismo uspeli da vidimo u akciji pošto je postao potpuno nepredvidiv, navodno od silnih novčića i kamenja koje su turisti bacali terajući ga da eksplodira. Sada je uglavnom aktivan samo posle zemljotresa i vulkanskih erupcija. Zato je sva pažnja usmerena na Strokur, koji eruptira između osam i deset minuta, a turisti sa spremno uperenim aparatima nestrpljivo iščekuju taj momenat. Naravno, ni mi nismo bili ništa drugačiji. Pošto smo se upoznali sa jednim od najvećih vodopada na Islandu (Gulfos = zlatni vodopadi), dan smo zaključili u čuvenoj Plavoj laguni, izvorištu tople vode, nerealne plave boje i toplote od oko 40 stepeni. Sve to za "samo" 50 evra po osobi.

Na stranu što je stvarno ceo taj ugođaj super kul, sa sve tim mazanjem blatom i to, činjenica je da je na Islandu na svakom bazenu podjednako kul, a plus, nećeš naići na američke turiste. Prethodno smo u Rejkjaviku platili ulaz na bazen oko pet evra, gde smo uživali istim intenzitetom, skoro bez gužve i u vodi podjednako gotivnoj i toploj. Na kupalištima sam skapirao da je jedina stvar koja je Islanđanima zaista važna to da se opereš kao nikada u životu pre nego što uđeš u vodu. I stvarno, pošto sam sebi dao pet sekundi da se priviknem na vodu, neki matorac mi je već skrenuo pažnju da moram adekvatno da nasapunjam mačora, naravno, bez kupaćeg kostima.

Made by nature

Sutradan smo se uputili na jug, sa namerom da dan završimo u Viku, koji se smatra centrom južnog Islanda. Posle dva nadrealna vodopada, plaže sa crnim peskom i pustinjama pepela i prašine, gde sam sada već bio siguran da sam na Mesecu, a ne na planeti Zemlji, skoro desetak sati kasnije stižemo u Vik.

Vodopad Skogafos

Umesto "gradića", dobili smo selo sa pumpom, supermarketom, dva hostela i par privatnih pansiona. Uputili su nas u jedinu slobodnu kuću, pomalo bizarnu i zastrašujuću. Niko se nije odazivao na pozive i zvonce bar pet minuta. Kasnije smo tek saznali da je vlasnica kuće umetnica, što je možda i objasnilo ponešto, ali kada sam pozvao broj okačen na vratima, dobio sam sledeću informaciju: "Uzmi ključeve od sobe broj 2 i ostavi pare u kuhinji, ja se vraćam tek sutra uveče". Ne treba ni da kažem da nas je devojka odmah zaključala, a pošto sam morao po lovu na bankomat, verujem da joj je to bilo najdužih pet minuta u životu. Uveče smo konačno začuli još neke glasove i bilo nam je barem drago što nećemo biti jedini ubijeni.

Ujutru smo u kuhinji upoznali Irca sa kojim smo razmenili iskustva sa puta. Bio je uveren da u Srbiji ljudi idu po ulici sa kalašnjikovima i flašama votke u ruci, pa sam mu objasnio da nas je malo pomešao i pozvao da dođe i otkrije da je u bocama rakija, a ne votka.

Jedna od carskih stvari u obilasku Islanda je i to što ustaneš kad hoćeš i nastavljaš putem kad god poželiš jer dani u maju traju oko 18-19 sati. Na stranu što mi je um bio totalno sjeban time, pa sam se budio od pola četiri pa do nekih 10-11 na svakih četrdesetak minuta, jednostavno ne možeš da propustiš ništa. Dnevne svetlosti u ovom periodu imaju koliko i vode, a ni noć nije noć, već samo gledaš kako se sunce udaljuje na horizontu i nestane tek toliko da možeš da definišeš razliku između noći i dana.

Islandski putevi su takvi da nema smisla ni da voziš brže od stotke, a pošto je ograničenje 90, uspeo sam da zbog tih bednih 10 kilometara razlike izdejstvujem i kaznu za prekoračenje. U susret meni upalila se rotacija, a zatim me je pandur zamolio da uđem sa njim u kola. Pre nego što sam pokušao da ispričam tužnu priču, upozorio me je da se razgovor snima i audio i video. Saznao sam da imam četiri dana da platim kaznu ili da idem u zatvor, a ako platim odmah, uštedeću 50 evra. Pošto sam potpisao izveštaj, izvadio mi je terminal za karticu, napravio sam kučeću facu i provukao je, kao pičkica se izvinio što sam prekršio zakon i ostao lakši za 150 jura.

Kad smo stigli u Nacionalni park Skaftafel, opredili smo se za jednu od šetačkih staza i naleteli na planinski venac prekriven snegom i crnom prašinom, toliko dominantnom ovde da smo se već i navikli. Omanje jezero sa gomilom glečera bila je samo uvod za verovatno najlepši prizor na Islandu - Jokulsarlon, jezero glečera.

Foke, sunce i glečeri koji se presijavaju, odbijajući svetlost pod najneverovatnijim uglovima. Po dobrom Marfijevom zakonu, fotoaparat nam je zveknuo tamo, pa nam je preostalo da iskoristimo mobilne telefone. Dan smo završili u Hofnu, gde se navodno jede najbolji islandski jastog.

Foke nisu bile na površini za ovu sliku

Vozeći se po istočnim fjordovima, gde se put nalazi na doslovno dva metra od okeana, prvi put smo se susreli sa irvasima. Bili smo na oko 500-600 metara nadmorske visine, vozeći se uglavnom kroz istok Islanda, kroz planine i oblake, kada smo posle pređenih petstotinak kilometara, konačno ugledali oblake pare koja se puši. Rizikujem da se ponavljam, ali samo su falili Uruk Haiji da kuju oružje i to bi bilo to.

Regija oko jezera Mivatn

Miris sumpora je ponovo bio u vazduhu, ogromno svetloplavo izvorište vode, u kojoj ni ne sme da se kupa jer je voda pretopla. Deset metara od table sa obaveštenjem, ključala voda izbija iz zemlje. Pošto je već bilo kasno, procunjali smo malo krajem i pronašli smeštaj kako bi se spremili za sutrašnji obilazak stena od lave Dimmuborgir, ali i novo kupanje u lekovitoj vodi.

Krenuli smo u Husavik, evropsku prestonicu gledanja kitova, ali za te pare koliko košta pomenuta ekskurzija, rešio sam da ih gledam na Jutjubu. Jebiga. Upoznali smo se i sa najmoćnijim vodopadom u Evropi, Detifos, ali kapiram da bismo mu se mnogo više obradovali da smo ga videli u prva dva dana putovanja jer nam je bilo više muka od vodopada koji su svuda.

Po dolasku u Akureiri, jedini pravi gradić pored Rejkjavika, skapirali smo da nećemo uspeti da potrošimo onoliko vremena koliko smo planirali. Jedna glavna ulica, crkva slična onoj u Rejkjaviku i to je to. Očekivati bilo šta od islandskih varošica i "gradića" bilo je gotovo iluzorno. Stizala nas je kletva previše prirode i previše lepote. Uželeli smo se grada, gužve i ljudi. Poslednjih 500 kilometara sam prevezao ne osvrćući se na nove vodopade, zapanjujuće prizore prirode. Osećao sam se kao u dnevniku jednog Bosanca u Kanadi.

Vratili smo se u Rejkjavik, gde je trebalo da provedemo još 12 sati do leta. Bio je petak, tako da je usledio ponovni izlazak. Završili smo na nekoj svirci islandskih bendova koji su skupljali lovu za pomoć Nepalu. Post-rok se ovde sluša nenormalno mnogo. Uticaj Sigur Rosa i Bjork se vidi svuda. Napustili smo lokal zajedno sa ostatkom mase pošto su izvesne, nazovimo ih islandske Bičarke na travi, počele da vezuju dildoe oko struka i deru se u mikrofon, pokušavajući da zvuče nešto najsličnije Die Antwoordu. Kažem pokušavaju. Kiša je prvi put počela da lije, onako kako su ljudi ovde i navikli, ali mi smo imali sreću da je izbegnemo sve do tog poslednjeg dana i odlaska na aerodrom.

Čak i da zanemarimo to što je Island nestvarno prelep, toliko je carevanja zbog čega treba da ga posetite. Nema kriminala, ljudi su otvoreni i druželjubivi, plus su lepa nacija koja je smešna kada se napije i pričaju kao vilenjaci. Uvek možete da se zgadite jedući fermentisanu ajkulu. Pivo im je kvalitetno, a i dimljeni losos je jeftiniji od kulena. Imaju neki proteinski mlečni proizvod koji se zove Skir i koji možete da jedete do iznemoglosti u svim mogućim ukusima. I nikada nećete spavati pošto je uvek dan. Doviđenja depresijo, dobar dan hiperaktivnosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
VICE Kanali