Reklame
The Film That Made Me...

Šta sam naučio od Velikog Lebovskog

Kad god zatražite od ljudi da navedu najveće zločine 20. veka, tokom neobaveznog razgovora za večerom, na primer, svi odmah ispale dežurne krivce: nacizam, Staljinova progonstva, Crveni Kmeri, raznorazni afrički diktatori i južnoameričke hunte. Sve su...

pisao Scott Oliver
13 Januar 2015, 9:50am

Kad god zatražite od ljudi da navedu najveće zločine 20. veka – tokom neobaveznog razgovora za večerom, na primer, ili u porodičnom kvizu – svi odmah ispale dežurne krivce: nacizam, Staljinova progonstva, Crveni Kmeri, raznorazni afrički diktatori i južnoameričke hunte. Sve su to dobri odgovori, naravno, ali svi oni maše temu. Ne, najveći zločin dvadesetog veka bez ikakve sumnje je odluka Virdžinovog filmskog vodiča da remek-delu braće Koen Veliki Lebovski od pet mogućih zvezdica dodeli jednu i po.

Samo je četiri filma – četiri od na stotine i hiljade filmova u toj knjižurini zbog koje su posečene silne prašume – dobilo nižu ocenu: Pokemon: Prvi film, Bejb: Prase u gradu, Napad paradajza ubica i Odmetnik Hauarda Hjuza. Među filmovima koji su rangirani ravnopravno sa Lebovskim su takva kinematografska dostignuća kao Smoki i bandit, Šougrls i Mehur ubica. "Kako se samo okrenulo kolo sreće", počinje mudro nepotpisani kritičar, "dve godine posle Farga, filma koji će verovatno ostati upamćen kao najbolje ostvarenje Džoela i Itana Koena, nadovezali su se, bez ikakve sumnje, svojim najgorim."

E pa, Virdžinov vodiču za film, nisi u pravu.

Priča – koja, mislim da ćete se složiti, pokriva većinu stavki klasične Aristotelove Poetike – kreće i zahukta se kad naš protagonista, srećno nezaposleni duvadžija i amaterski ljubitelj kuglanja, Džef Lebovski (Džef Bridžis), poznatiji i kao The Dude (ili El Duderino, ako se na ložite na skraćivanje imena), doživi da mu se na voljeni tepih ispišaju nezgodni uterivači dugova samo zato što su ga pomešali s nekim. Pošto iznudi obeštećenje od svog imenjaka milionera, zaduže ga da preda otkup za povratak trofejne supruge naslovnog Lebovskog i povremene porno zvezde Bani (Tara Rid), koju su možda oteli a možda i nisu nemački nihilisti zaluđeni tehno-popom.

U svakom slučaju, Dudov donekle agresivan kuglaški kompanjon i vijetnamski veteran Volter Sobček (Džon Gudmen) smišlja plan kako da zadrže lovu, što im se posle obije o glavu strašnije nego kad Dude slupa svoja kola koja će mu u međuvremenu ukrasti. Sve to ove slučajne detektive primorava da se daju u potragu za Bani, novcem i kolima. Što bi rekli u filmu: jedan vrlo komplikovan slučaj.

Ne sekirajte se mnogo, zaplet Lebovskog – slično kao i život, uprkos našoj zaludnoj potrazi za bezbednom lukom smisla – potpuno je sekundaran u čitavom tom doživljaju, što je činjenica koja je potpuno promakla u uvodu, razradi i zaključku našeg recenzenta, za koga je "šašavi podzemni svet Los Anđelesa, prema viziji Koenovih, suviše zapetljan i očajnički se trudi da takav ostane." Urnebesno. Taj saobraćajni čunj od čoveka nije prepoznao obilje humora u posprdno farsičnoj duvadžijskoj posveti grubom detektivskom noaru, odbacivši posvetu Velikom snu Rejmonda Čendlera kao "jednu i jedinu šalu" u filmu. Šta, bre, lupetaš?

Komika Lebovskog izvire iz svakog savršeno tempiranog trenutka u scenariju tesnom kao mačja crevca. Retko su kad dva lica drame (tri, ako računate Stiva Bušemija kao baksuznog Donija, još jednog člana kuglaškog tima zasnovanog na kratkim fitiljima i oprečnim ciljevima) bila tako dobro oslikana kroz tako apsurdno šašave dijaloge. A kad zađete dublje, shvatićete da ovaj film zapravo govori o prijateljstvu, gde Volter i Dude – usijana glava i naduvana glava – čine simbiotski jin-jang spokoja i gneva pred svakodnevnim izazovima sveta.

I dok je moje prvo (i drugo, i treće) gledanje filma obeležilo simfonijsko bogatstvo naglih skretanja priče, "skrubol" komedije i iščašenih likova – Džulijan Mur, kao hladna konceptualna umetnica Mod Lebovski koja sikće "koitus" našem nepotresenom Dudu; Džon Turturo, kao vrhunski kuglaš Hesus Kvintana, uz to i pedofil; Filip Simor Hofman kao ustegnuti ađutant Brant – ono je zapravo bilo samo uvodni period udvaranja u mojoj vezi sa Lebovskim.

Kasnije, kad sam ga gledao više uz kokice a manje uz travu, smeh iz stomaka lagano je prerastao iz visceralne u cerebralnu reakciju, te sam počeo da cenim neke druge skrivene kvalitete filma, njegovu prikrivenu socio-političku satiru, alegorijsku snagu. Ili sam sve to samo isprojektovao. U svakom slučaju, nisam bio jedini – kultni status filma potvrđuje postojanje sajta kao što je dudeism.com, na kom vas mogu proglasiti Dudeističkim sveštenikom (koji može ali ne mora da baci fatvu na izdavače Virdžinovog filmskog vodiča) dok iščitavate ezoterične eseje koji pokušavaju da raspletu sve narodske mudrosti filma. Na primer, lekcije iz taoizma, kompleksnu upotrebu reči fuck ili čemu nas film uči o kriketu (napomena: poslednji je pisao autor ovog teksta).

Ono što mi nije padalo na pamet, uvideo sam, bilo je suptilno izvitoperavanje, meka subverzija Američkog sna, najvećeg kontrolnog mehanizma ikad napravljenog. Treba samo da radiš, stremiš nečemu i izdići ćeš se iznad svoje društvene klase. Od nikoga do nekoga. Svi mi možemo da uspemo! Naravno, Dude se kloni stresnog hrčkovog točka aspiracionizma, zadovoljan što se samo vozika okolo, nešto malo se kugla, ponekad ima neobični flešbek od esida.

I zaista, on odbija da prihvati samu ideju društvene hijerarhije, ne oseća se nimalo neprijatno u gajbi Džekija Trihorna u Malibuu i ne poštuje šefa policije ("fuckin' fascist!"), dok ostaje veselo neimpresioniran "raznim nagradama, pohvalama i počasnim diplomama" onog drugog Lebovskog, do te mere da, kada je primoran da istrpi Brantove papagajski ponovljene opaske, i dalje uporno pipka sve što mu je rečeno da ne dira, kršeći te nevidljive, ali realne društvene barijere. Na kraju se ispostavlja da je uzorni pregalac, čovek koji je sve sam stvorio, zapravo prevarant koji je proneverio novac namenjen u dobrotvorne svrhe za koji je bio zadužen. Iza meritokratskog mita američkog života kriju se korupcija i cinizam.

U vreme kada sam sve ovo počinjao da shvatam, radio sam magistarski ili doktorski rad – pravo da vam kažem, više ga se ni ne sećam dobro – i lagano tonuo u ličnu krizu, bio sam mizerna lopta korova zakotrljana ka budućnosti koju nisam naročito želeo ili nisam znao čemu služi. Problem je bio u motivaciji – dok su drugi naprosto odugovlačili, ja sam meta-odugovlačio: uvek sam radio na tome da radim na tome da radim – a siguran sam da će vam Virdžinov fimski vodič reći da se lik bez motivacije ne razvija. Sve to vreme Lebovski mi je lepo poručivao: "opusti se, bre, čoveče", živi život tako što ćeš uživati u putovanju, ne usredsređuj se na ciljeve. Čak i tada, te lekcije bile su tek svadba. Doživotno vezivanje, kad sam film usisao duboko u srž svog bića – postao Dude, ako dozvolite – zapečatiće se tek nekoliko godina kasnije.

U julu 2006. godine, nekoliko nedelja nakon što mi je ukraden laptop – a sa njim 65.000 reči (što će reći, 100 odsto) moje doktorske disertacije, zajedno sa svim bekapovanim verzijama – tri meseca pre roka koji nikad neću postići, obreo sam se u Turskoj, gde sam prodavao reklame firmama za prodaju nekretnina preko internet strane kablovskog televizijskog kanala po amaterskim instrukcijama najboljeg prijatelja koji se u to vreme nalazio na ivici nervnog slova zbog raskida, te je uzeo pauzu od svog posla u video produkciji čim je zaradio 2,730 dolara provizije prvog dana prodaje. Iliti kako to već obično biva. Bio sam u dubokoj depresiji, prilično siguran da je "prokleti avion udario u planinu", i "Mr. Sling" (nije ime koje su mu podarili brižni roditelji) me je iščupao iz mog bdenja (koje se sastojalo od duvanja i gledanja tri utakmice dnevno na Svetskom prvenstvu), obećavši mi da ću zaraditi neke pare ili, u najgorem slučaju, provesti besplatan odmor na njegov račun. Nothing is fucked.Ništa nije sjebano.

Kad smo već kod našeg Duda u ulozi detektiva, "nisam bio u svom elementu" – koji prodavac "što je doleteo iz Londona da reši hitan problem" čini to u pantalonama od šesnaest dolara i kariranoj košulji? – ali, uprkos svemu, za osam dana "zaradio" sam 5.940 dolara, što nije mala stvar budući da sam prethodnih 12 meseci, svojih godinu dana "pisanja disertacije", proveo primajući od države na svake dve nedelje po 175 dolara u zamenu za šaradu "traženja posla" kako bih imao što više vremena da još malo kasnim s doktoratom. I dok sam trepnuo, našao sam u Altinkumu, gde sam prodavao ideju o nekom proizvodu (ali ne i sam proizvod).

I Sling i ja smo bili zakleti lebovskijevci i, uprkos našem srdačnom i živahnom odnosu, proživljavali katarzični film o prijateljstvu na obali Egejskog mora. Uspeli bismo da iskopamo citate iz Lebovskog (doslovne ili skraćene) tako da odgovaraju skoro svakoj situaciji: sarkastično that's fucking interesting, man (naš "zaustavljač ozbiljnog razgovora"); new shit has come to light kad bi klijent koji odugovlači s odgovorom pokazao interesovanje; who's in charge of scheduling? ili do you have any promising, uh, leads? kada bi na red došli dnevni sastanci; i, kad smo pomislili da ćemo uzeti 25 procenata provizije od ugovora za televizijsku reklamu vrednu 160.500 dolara (po 2.000 dolara, čoveče!): our fucking troubles are over.

Vidite, visoka podložnost citiranju Lebovskog ne liči ni na jedan drugi štreberaj karakterističan za mnoge druge kultne filmove, gde banalno ponavljanje u krug služi samo za to da pokažeš da si veći poznavalac od drugih poklonika, alfa mužjak nad svim drugim omegama, kao da hvataš leptirove samo da bi ih pribio uz ploču. U suštini mrtav i umrtvljujući sport. Ovde su citati isplivavali iz svakog novog konteksta i potcrtavali ga, puštajući leptire da slobodno lete.

Elem, Sling je jedan od prvih sporazuma sklopio sa bivšim konobarom a tadašnjim vlasnikom nekretnina po imenu Deniz, koji nas je zbog toga prebacio iz funkcionalne ali skučene duple sobe u hotelu "Siberd" u svoj prostrani dupleks. Problem je bio što tamo veš mašina nije radila – a i činjenica da je Deniz izbegavao da nam ispiše ček. I tako, posle šest dana pranja košulja na ruke, šest dana Denizovog odugovlačenja, šest dana našeg tapkanja u mestu, ušetali smo u njegovu kancelariju i pitali ga: "What the fuck?" Sling je odradio imitaciju Voltera Sobčeka i zasuo ga psovkama, nakon čega je Deniz odlepio, izbacio nas iz "naše" gajbe, zapretivši da će javiti policiji da nemamo radne vize i najavio žalbu televizijskom kanalu.

Iskrali smo se odatle u tišini, sa mučninom u stomaku, pomalo tužni što se naš provod priveo kraju, lagano shvatajući razmere posledica našeg istinski nepotrebnog ispada. Posle duže pauze, prekinuo sam tišinu sa: "Sviđa mi se kako posluješ, Džeki." Odgovorio mi je sa: "Jebeš sve, ajmo na kuglanje." I to je bilo to: nikad u životu se nisam više smejao nego tad. Vratili smo se u "Siberd", postojani.

Toga dana sam shvatio da nije bitno šta ti se desi, već kako doživiš i variš životne udarce i posrnuća. Imao si nervni slom? Izgubio si 15 meseci rada? Ništa nije sjebano.