Kada beskućnice imaju menstruaciju, to je prava noćna mora

Nema žene koja se raduje menstruaciji. Decenijama posle prvog ciklusa, menstruacija je bolno i skupo smaranje koje se desi jednom mesečno i posle koga se osećaš kao izduvan balon. A ženama koje žive na ulici, menstruacija nije samo smaranje, već prava noćna mora. Ako ne možeš da skupiš dovoljno novca za hranu i krov nad glavom, malo je verovatno da ćeš imati novca za tampone ili uloške.

Krađa uložaka i tampona nije baš privlačna opcija. Druga mogućnost su tamponi i ulošci koji se dele u prihvatilištima za beskućnike, ali šta raditi kada ih nema dovoljno? Nasuprot kondomima, ove stvari ne možete dobiti u bolnicama, niti vam ih doktor može prepisati.

Ova sredstva su u Britaniji klasifikovane kao "luksuzne, neesencijalne stvari" i oporezuju se sa pet odsto. Šta se tačno može smatrati luksuznim u mesečnom odlivu krvi na koji mi žene nemamo nikakav uticaj, odlično je pitanje. Bez sredstava da ih kupe, beskućnice su primorane da taj period meseca preguraju bez njih.

Posetila sam žensko prihvatlište u Londonu da vidim šta žene koje nemaju para da kupe tampone i uloške rade svakog meseca. Zoi (21) mi je rekla da redovno ostaje bez sredstava za ličnu higijenu. "Kada sam živela na ulici, bilo mi je lakše da nađem hranu ili pastu za zube nego tampone. Nigde ih ne možeš naći, a bilo me je previše sramota da pitam strance."

"Sećam se, dok sam prosila u Kemdenu, nekada bi moje stare školske drugarice prošle pored mene i tada bih njih pitala da li imaju tampon da mi daju. To je naravano bilo samo ponekad", objašnjava mi Zoi.

Na kraju, obično se vraćala krađi iz lokalnih radnji – nečemu što zaista nije želela da radi. "Sakrivala sam tampone ispod džempera ili jakne", kaže, naglašavajući koliko bi bilo ponižavajuće da su je uhvatili u krađi nečeg takvog.

Zoi se naša na ulici nakon što su stvari sa dečkom krenule naopako. "Živeli smo zajedno, ali smo oboje imali probleme sa drogom i nismo bili baš fini jedno prema drugom."

"U jednom trenutku smo mislili da ćemo se venčati, ali stvari nisu išle kako je trebalo. Tada sam počela da se selim i spavam na različitim lokacijama". Zoi je išla od mesta do mesta, ali na kraju više nije imala gde. "Šetala sam noću ulicama jer sam bila previse uplašena da bih spavala", kaže. Sa dvadeset godina, provela je šest meseci na ulici. Za to vreme, menstruacija je bila samo jedna od mnogih prepreka sa kojima se susretala.

U to vreme, Zoi je imala mnogo manje kilograma od proseka i ciklusi su postali neuredni. Ovo će zvučati sumorno, ali to je značilo da se desi da dobije "jednom u sto godina", a onda bi "došlo neočekivano i bilo preterano bolno. Osećala sam se neverovatno slabo. Tresla sam se". Trese se i dok mi ovo priča.

"Pokušavam da zaboravim na sve to jer je bilo jako ponižavajuće i odvratno". Dok je slušam, od pomisli na tumaranje ulicama sa neizdrživim grčevima, preokrenuo mi se stomak.

Zar nije mogla da pita u prihvatilištu za bar neka sredstva? Ne, kaže mi, jer nije imala pojma gde uopšte daju besplatna sredstva. A nije ni imala posebno poverenje u prihvatilišta za koje je čula. "Ljudi su dolazili i govorili mi Postoji jedno odlično mesto gde možeš da odes gde bi te spasli, ali nisam mogla da im verujem", kaže mi.

"Nije tako jednostavno kao što ljudi misle. Ne puštajute uvek tako lako na ovakva mesta". Srećom, utočište je na kraju našla u hostelu u kome je već šest meseci.

Sledeća devojka koju sam upoznala u hostelu koji sam posetila zove se Ava (25). Ava je isto imala problem da pronađe bilo šta od higijenskih sredstava dok je živela na ulici. Obično se oslanjala na toalete u Mekdonaldsu. "Postoji načini", kaže. Ava je završila na ulici kada ju je bivši muž izbacio iz stana, za koji je sama plaćala kiriju. Spavala je na ulici ukupno četiri meseca.

"I dalje ne razumem zašto tamponi i ulošci nisu besplatni", kaže, podižući glas.

"Ako država može da obezbedi hidrantnu kremu i druge stvari na recept, zašto ne mogu da obezbede i sredstva za žensku higijenu?"

Što više postavljate ovo pitanje sebi kao ženi, postaje apsurdnije. Kako smo uspeli da dospemo u poziciju gde žene, koje nikako ne mogu da biraju da li će ili neće prokrvariti svakog meseca, moraju da se šunjaju po toaletima Mekdonaldsa i guraju toalet papir u gaćice da ne bi krvarile po odeći?

Možda je britanska služba za ljude bez krova nad glavom previše koncentrisana na muškarce da bi im uopšte palo na pamet da pomisle na prostu higijensku potrebu žena. Izveštaj prihvatilišta St Mungo's u kome se porede iskustva žena sa ulice kaže: "Službe previše usredsređene na muškrace često ne uspevaju da razumevaju potrebe žena. Očekivati da se žene jednostavno uklope u sistem koji je osmišljen za muškarce sa ulice nije dovoljno dobar način. Organizatori ove službe moraju bolje da shvate i prihvate potrebe žena."

Većina prihvatlišta za žene sa ulice ima zalihe tampona i uložaka, ali žene sa kojima sam ja razgovarala nisu znale da su im dostupni. Tako da, koja je svrha? Pitati za kutiju tampona je ponižavajuće – to je intimni proizvod za intiman problem. Pogotovu kada mlada žena treba da pita starijeg muškarca koji radi u prihvatilištu.

Grejs Vor iz prihvatilišta za žene humanitarne organizacije Women at the Well kaže da "faktor srama" često odvraća žene da potraže pomoć. "Ovde obezbeđujemo sredsva za higijenu, ali imamo mnogo ljudi i vidim da je ženama često teško da pitaju". Radi se o privatnoj stvari – koja je još gore ako hormoni utiču na njih i ne osećaju se emotivno stabilno za vreme ciklusa". Za žene koje pate od PMS-a, ili još gore varijante, PMDD-a, ideja menstruacije koja se ponavlja svakog meseca je pakao. Kada još morate da se nosite sa životom na ulici i nepoznatim mestima, postaje zastrašujuće.

Vor kaže da žene često ne pitaju za sredstva za higijenu jer pretpostvaljaju da ih nema dovoljno. Često ih zaista i nema jer zavise od donacija. Jako je retko da ljudi uopšte doniraju takve stvari prihvatilištima jer obično ne razmišljamo o najbanalnijim potrepšinama. Najveći deo donacija dolazi iz kompanija poput Fare Share koji redistribuiraju sredstva koja su predugo bila na policama prodavnica. Kada god nema dovoljno donacija, beskućnice su primorane da ih nabavljaju same.

Za žene koje spavaju na ulici i koje u prihvatiliša ne idu često, sredstva za higijenu su prava retkost. Nema udobnih starih gaćica za taj period meseca. Nema flaše sa toplom vodom. Nema brufena. Ni ogromnih čokolade. Žene bez krova nad glavom idu od jedne opasne, nepredvidive situacije do druge i u većini slučajeva se sa bolovima i grčevima bore dok su u pokretu. Možda se nikada ne osećaju čisto. I čak kada imaju tampone i uloške, nema uvek toaleta i ne mogu da ih menjaju regularno – što potencijalno može da vodi do infekcije i fatalnog toksičnog šoka.

Kada si na ulici, privatnost postaje daleka uspomena. Kupanje u javnim toaletima, kako mi je jedna žena u hostelu rekla, postaje rutina. Ali, uskakanje u javni toalet da bi se okupao može da bude zeznuto. Moraš da nađeš mesto koje je dovoljno prenatrpano da te ne bi primetili. Sa novim javnim toaletima koji podsećaju na spejs šatlove, i za koje vam je potrebna funta da biste ih koristili, nije ni čudo što su toaleti Mekdonaldsa postali sveto mesto.

Izgleda čudno da žene koje su se malo izgubile na putu danas moraju da nabijaju salvete između nogu svakog meseca, a prošlo je osamdeset godina od kada je doktor Erl Has patentitirao prvi moderni tampon.

Da menstrualne potrebe spadaju u zdravstvenu negu, sredstva za higijenu bila bi besplatna i dostupna na recept. Za svaku ženu koja ima menstruaciju, tampon i ulošci su osnova poput toalet papira – osim ukoliko želite da hodamo sa delovima utrobe koji nam se slivaju niz noge - ne možete živeti bez njih.

Kondomi su besplatni iz dobrog razloga – bezbedan seks i prevencija polnih bolesti su aposlutni impretaiv – ali zašto ne možemo da uradimo isto sa tamponima? Naročito jer su već klasifikovani kao sredstva seksualne nege. Žene u proseku provedu 3,000 dana života sa menstruacijom, tako da ispada da je imati menstruaciju, tj. vaginu, vrlo skupo.

Ako vam porez od pet odsto u ovom slučaju deluje smešno, pomenuću da je smanjen 2001. godine, nakon godina kampanje. Pre toga, ovi proizvodi su oporezivani 17.7 odsto. I danas, proizvod koji nam pomaže da ne krvarimo svuda po sebi, ne smatra se osnovnim.

Teško je i zamisliti šta bismo mogle da uradimo po ovom pitanju. Da koristimo staru, srolanu majicu kratkih rukava? Sve postaje još apsurdnije kada u obzir uzmete da je u Velikoj Britaniji egzotično meso poput krokodilskog i kengurovog klasfikovano kao esencijalni proizvodi, izuzet od poreza.

Sa sve većim brojem žena na ulici – prema grubim procenama jedna od deset ljudi koji spavaju na ulici u Londonu je žena, potpuno je jasno da se ne radi dovoljno da bi se obezbedila besplatna sanitarna nega za neizbežnu, biološku rutinu. Od svih bitaka koje žene sa ulice vode, problem sa menstuacijom bespotreban je stres i poniženje. Tamponi nisu luksuz. Tačka.