Kako sam pobedila ejdžizam u Srbiji

Oduvek sam mrzela svoje sise. To jest, od trenutka kad su počele da bujaju i nadmašuju poprsja mojih vršnjakinja. Podrazumeva se da sam tako postala i grbava, i poprilično iskompleksirana.

Baba me je terala da nosim Lisca brushaltere, kvalitetnije i jače, da mogu da izdrže težinu tih odvratnih kruškastih ispupčina. Na nesreću, ovi brusevi su imali vrlo izražene kopče, one babeće, i jasno su se ocrtavale ispod majce, kao i grube kartonske korpe. Zato sam brushalter skidala čim izađem iz kuće, pa su se moje sisurde ubrzo opustile.

Imala sam trip da svi bulje u njih i šapuću – vidi kolike su joj, iako sam se oblačila praktično u vreće. U pubertetu sam se gojila i slabila, što je po grudima izbrazdalo strije, ali me je i dalje tištila veličina. Htela sam i da ih operišem, pa sam otišla kod plastičnog hirurga čim sam napunila osamnaest, a on je na moj slučaj rekao samo: „I?". Šta – „i", pitala sam, a on odgovorio pitanjem: "Pa, da li hoćete da ih povećate ili smanjite". Kao da mi je opalio šamar.

Bilo je još smešnih trenutaka, sa očiglednijom poentom. Sećam se da sam na moru jednom pitala drugaricu da li mi je pocrneo stomak, a ona, skroz ozbiljno odvratila – „ček' da ti dignem sise". Dugo smo se na to smejale, ja sa dozom gorčine.

Kasnije više nisam pričala o njima, ali je problem ostao, maštala sam da sam ravna k'o daska, ili da raspolažem parom sočnih Playboy dojki. A ove moje su od varirajuće kilaže i taktilno postale mehovi, osim izgledom. Onda je počela da se klembesi koža i na drugim delovima tela, što je sise konačno izbacilo iz fokusa.

Krenulo je naglo, u 45-oj, i od tad se nezaustavljivo mreškalo na prevojima ruku, vrata, ispod mišica, na butinama. Mislila sam da će nestati ako ne gledam, ali su se nabori množili i množili. Bar više nisam debela, tešila sam se, pod naslagama odeće. Gola sam, oped ličila na mladunca šar-peja, kojima se koža, kako rastu, zateže, blago li se njima.

Kako da prihvatim tu grozotu, kad sam se teško nosila i sa manjim sranjem? Jedino što su se konačno smanjile, jer sam se i ja sva sprčila. Onda me je drugarica fotkala sa leđa, što nije ispalo tako loše, i to me je usmerilo na put lakšeg suočavanja sa telom koje stari. Nakon par godina je fotkanje ponovila sa mnogo dramatičnijim ishodom. Htela sam da spalim te slike, ali sam ih samo sakrila da ih do dana današnjeg ne nađem.

Potom se desila ta kolonija u Babama, umetnici su se tu skupili u organizaciji ZMUC-a. Tema je bila zanimljiva – Tabui u tranziciji. Tranziciju sam zanemarila, i bavila se ličnom neslobodom prihvatanja starosti kao takve. „Hoćeš da me slikaš golu", pitala sam Senku koja isprva nije bila naložena na ideju. Ali kad je povezala sa političkim prelaznim periodom, na šta se zapravo odnosila tema, i sa današnjim gađenjem prema znamenju komunizma, sve se složilo. Biću stara, gola partizanka, što je suprotno i od tadašnjih ideala, a kamoli današnjih. Kad univerzumom upravlja ejdžizam, po holivudskim standardima.

Senka me je fotkala u prikladnom ambijentu, među simbolima komunizma, sa Titovom slikom u pozadini. Nije me bilo blam da se skinem, pa ni da radim čudne stvari koje mi je predlagala. Da namažem usmine karminom, da po njima džaram. Jedva smo čekale da se fotografije razviju (slikala je praistotijskim, analognim aparatom).

Kad sam ih konačno videla, maltene sam se zaljubila u objekat. Ništa mi nije bilo gadno, ni moji ispuhani, izbrazdani mehovi, ni krestica na ulazu u vaginu, samo mi je bilo smešno dupe. Kakve su to nenormalne rupe i bore, pitala sam u šoku, i shvatila da se radi o celulitu. Kičma je bila kriva i ispupčena kao pantljičara, kosti su se videle ispod mlitavog mesa, ali ja sam sebi bila lepa. „Kao devojčica", složio se i drugar, komentarišući krupne, tužne, ali još uvek radoznale oči jednog od meni najdražih portreta.

Sad je trebalo da sve to izložimo sudu javnosti, na izložbi u Sopotu. Čitav jedan zid su zauzele moje sise, dupe, pica. Tokom nameštanja postavke, atmosfera je bila napeta, ili mi se tako činilo. Galerista, mladi momak sa dredovima, pravio se da je takve fotke bezbroj puta kačio u životu, ili da mu prizor matore golotinje nije oduran i stran. Slično su činili i drugi, jedino što me je čistačica ignorisala kad me je povezala sa bljuvotinama koje pretenduju da budu umetnost.

Na otvaranje je došlo puno lokalnog sveta sa istim obrascem ponašanja. Prilježno bi posmatrali druge radove, a kad naiđu na Senkin, okretali bi glavu ili odmah napuštali galeriju. Decu su odvlačili od tog zida. „Da si dobra riba, drugačije bi doživljavali", zezala me Senka. Jedna žena je bacila brzi pogled na fotke, okrenula se da izađe i ugledala me na vratima. Premerila me je od glave do pete i uputila izraz prezira.

Prijatelji su možda gutali knedlu, oni mlađi, što još uvek imaju, i dodiruju jedro meso. Možda je njihovim utiskom dominiralo dupe, slično vidljivoj strani Meseca, možda i skaredno džaranje, tek, osećala se neka nelagoda. Oni kojima je presudna bila faca, ili su u potpunosti razumeli koncept, iskreno su čestitali. Jedan tek upoznati starkelja mi se prilepio, verujući da ako se fotografišem gola, sigurno sam radodajka. Ali, slava ima svoju cenu, a to beskrajno davljenje, sačekuše na svakom koraku da bi moj udvarač nastavio gde smo stali, bilo je deo ceha.

Uverena da sam lepa, htela sam da manje printove držim u stanu. Međutim, tu dolaze deca mog momka i njihovi drugari. Oni su u tom razdoblju kad se srame da se skinu, a rado psuju i smeju se golotinji. To je povuklo pitanje – koga neće biti sramota da s gostima divani u društvu odrtavele gole matorke, pa makar i partizanke. Onu sa facom je prihvatila Neda, jer nema novca za poster koji joj se sviđa, s tim što će fotografiju skidati kad joj u posetu dođu roditelji. Dupe i picu će zadržati Senka. Sve to se sad dešava u Beogradu, gradu koji je dokazao da je bez predrasuda.

Jer, u galeriji KC Studentskog grada, na drugoj izložbi, niko goli prizor nije smatrao nakaradnim, ili su svi imali jaču samokontrolu. Indikativno je da ni sada nije bilo komentara, ali, zašto sam ih i očekivala? Možda baš u mom etičkom sistemu sve navedeno ima mnogo veću težinu od realne? Koga ovde boli dupe za bilo šta, osim za svoje potrebe? To me je sasvim oslobodilo, odvojilo od objekta.

Dovela sam na tu izložbu i ćerku svog momka, sina nisam, jer sam ja njima „Dlagan" koga jašu, s kim se jure i pričaju prostote. Povukla sam neku svoju granicu. „Super su", ocenila je ona fotke, zamerajući samo izgledu „ribice", kako se izrazila. Ona bi to bolje slikala, bila je sigurna i pitala da li sme da kaže bratu zašto on nije bio pozvan. Tad sam spoznala koliki sam ja kreten, iako mi još nije bilo sasvim jasno i zašto.

Jedini, ali manji problem bilo je rukovati se sa prijateljima moga momka, sedam godina mlađim, što sam propustila da pomenem. Kako li će me gledati, a kako ću se ja držati kad im sledeći put, u kućnom ambijentu, iznesem rakiju? Prošla mi je kroz glavu i uvijena postavka jedne drugarice koja je dovela u vezu sport i vežbu sa prihvatanjem same sebe (verovatno misleći na celulit, a ne na sise, kojima ni masaža ne pomaže). Najpozitivniju kritiku mi je dao jedan Senkin drug, poljubivši me prijateljski u obraz, kao da mi kaže „svaka čast". Eto, to sam očekivala od ovog umetničkog eksperimenta, odu hrabrosti ili pohvalu ludosti!

Sada dok pišem ove redove razmišljam da li sam egzibicionista? Da li želim da šokiram nečim što je i meni nedovoljno jasno? Kako bih se osećala da sam stvarno bolja riba, da li bih i tada izlagala svoju golotinju? Možda bih i postala porno zvezda da sam imala bolje sise? Šta ja mislim o drugima, da su „kocke" slične meni? Da li se stvarno borim protiv ejdžizma, ili su mi pobude mnogo niže?

Možda rešenje psihološke zagonetke leži u re-razmatranju pitanja koje mi je postavila ćerka moga momka, koja se „nikada ne bi slikala gola". Da li bih pristala da te fotke budu na bilbordima? Hm, još razmišljam, možda bih mogla čitavu stvar da ponovim, nakon kure vežbanja.