Šetnja Jelisejskim poljima sa 120 hiljada sirijskih izbeglica

U rano jutro 21. avgusta, Mohamed je gledao kako rakete preleću njegovo selo u blizini Damaska, glavnog grada Sirije. Ubrzo nakon eksplozije bombi, komšilukom su počele da se šire glasine da su rakete bile napunjene nervnim gasom sarinom i da je napad naredio režim predsednika Bašara al Asada zato što je selo uporište Slobodne sirijske armije (FSA), improvizovane pobunjeničke vojske koju čine odbegli vladini vojnici koji su se suprotstavili Asadovoj vladavini.

Mohamed je seljak, a ne borac, ali mi je rekao da je smesta otišao do obližnjeg položaj FSA, gde su pobunjenici obučavali ljude kako da prežive napad hemijskim oružjem. „Stavi hladan i mokar peškir na lice", rekao mu je jedan vojnik FSA. „Lezi na zemlju. Zatvori sva vrata."

Kada se Mohamed vratio kući, već je bilo prekasno. Njegovo dvoje dece koje je ostavio da se igraju u bašti, bilo je mrtvo.

Mohamed je napustio Siriju, a ja sam ga upoznao pet dana kasnije tokom posete izbegličkom kampu Zatari u Jordanu, oko 160 kilometara od Damaska. Centar je otvoren uz združene napore UNHCR-a i jordanske vlade u julu 2012. Od tada je Zatari postao dom ogromnom broju Sirijaca poput Mohameda pobeglih od nasilja i trauma građanskog rata u domovini koji je izbio u martu 2011.

Ako se surovost sukoba u Siriji makar delom može izmeriti brojem izbeglica koje je proizveo, kamp Zatari je pokazatelj koliko je stanje s druge strane granice loše. Kada je otvoren, Zatari je primio svega stotinu porodica. Danas u njemu živi 120 hiljada izbeglica i četvrti je najveći grad u Jordanu, a po veličini, drugi izbeglički kamp na svetu.

Da bi mi bio dozvoljen pristup, morao sam da platim jednom jordanskom zvaničniku, koji mi je zauzvrat dozvolio da fotografišem i snimam po kampu. Obezbedio mi je i vozača i prevodioca, ali kada smo kroz pustinju stigli do prvog kontrolnog punkta u Zatariju, drugi zvaničnik mi je rekao da će jordanski policajac morati da bude uz mene dok pričam sa sagovornicima.

U klimatizovanoj kancelariji sa podom od linoleuma, na obodu kampa, tvrdio sam drugim zvaničnicima da bi prisustvo policajca uznemiravalo ljude koje intervjuišem i kompromitovalo moje izveštavanje. Na moje iznenađenje, složili su se i pustili me da uđem bez policijske pratnje.

Sam kamp se prostire na pet kvadratnih kilometara usred pustinje i okružen je bodljikavom žicom. Prvo što mi je zapalo za oko je da nije prljav i zatrpan smećem kao što sam očekivao, već je delovao uredno i uređeno. Sve u svemu, održavanje Zatarija košta približno 500 hiljada dolara dnevno, a tako i izgleda.

Kada stigne porodica izbeglica, službenici Ujedinjenih nacija im daju šator ili transportni kontejner u kome će živeti, i beli „Koneks" kontejneri stoje u nizu po prašnjavim uličicama, pretvoreni u privremene domove. Izbeglice svakog dana dobijaju suvu i konzerviranu hranu, vodu i hleb - oko pola miliona parčića hleba se podeli svakog dana - ali sem ovih osnovnih namirnica, stanovnici kampa su prepušteni sami sebi. Dok sam šetao po kampu, razgovarajući i fotografišući ljude, naišao sam na ogromne šatore u kojima su se prodavali mobilni telefoni, bakaluk, čak i venčanice. Šatori su poređani po bulevarima i u osnovi čine buvlju pijacu. Kako je već uveliko poznato, jedna od ulica je čak dobila naziv Jelisejska polja.

U kampu se nalaze tri bolnice, no iako se mogu čuti glasine o silovanjima, delovanju bandi i preprodaji droga u sve naseljenijem centru, u Zatariju je i dalje mnogo bezbednije nego, recimo, u Siriji. Većina nedaća koje njegovi stanovnici trpe počela je mnogo pre nego što su stigli u kamp, kada su pod prinudom morali da ostave svoje živote za sobom: članove porodica poginule u borbi, uništene kuće, napuštene karijere. Uprkos traumama koje su stanovnici kampa iskusili, mnogi žude za povratkom kući, ali ta mogućnost postaje sve nerealnija kako se građanski rat zahuktava.

„Bolje je biti bombardovan u Sriji nego biti ovde", rekao mi je mladić po imenu Husein. On tvrdi da na stotine ljudi svakog dana napusti kamp da bi se vratili u Siriju da se bore ili da pobegnu na neko drugo mesto (UN nemaju zvanične podatke o odlascima, iako su priznale da ih ima). „Voda koju nam donose izgleda kao crveni pesak", Husein govori uz uzdah.

Drugi sa kojima sam razgovarao su napuštali kamp puni optimizma, u nadi da će Sjedinjene države uskoro napasti Damask, i da će Asad na kraju biti svrgnut sa vlasti. Iako su Rusija i Sjedinjene države postigle dogovor sa Sirijcima da se odreknu hemijskog naoružanja, izbeglice u Jordanu i na drugim mestima biće prinuđene da sačekaju.

U Zatariju sam sreo i ljude koji su tvrdili da su žrtve hemijskih napada za koje Amerika i druge zapadne zemlje optužuju Asada, a on uporno poriče. Iako je nemoguće dokazati njihove tvrdnje, susreti sa ovim izbeglicama su među najtežim iskustvima koja sam doživeo tokom decenija koliko izveštavam o raznim ratnim sukobima. Jedna žena, koja vodi sirotište za decu čiji su roditelji poginuli u ratu, rekla mi je da joj muž više ne dozvoljava da uključuje televizor, jer vesti o borbama kod mališana izazivaju noćne more. Deca ionako ne mogu da spavaju tokom većeg dela noći.

Upoznao sam i jednu majku u njenom malom transportnom kontejneru u blizini, čija anegdota kao da tačno sumira situaciju kao i bilo koje objašnjenje koje sam čuo za nešto više od dve godina koliko izveštavam o ratu u Siriji. Objasnila mi je da u Zatariju postoji škola, ali je slabo posećena, a da su mnogi polaznici vrtića zaboravili azbuku. Umesto toga, žele da se igraju „revolucije". „Moj petogodišnji sin mi svakoga dana govori kako sanja o tome da uzme mašinsku pušku i da se vrati u Siriju," kaže ona.