Kako je kuvati za najmoćnije ljude sveta

Nakon što je stekao kulinarsko obrazovanje, kanadski kuvar Stjuart Vaden obreo se u svetu politike, radeći kao kuvar za kanadskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama, kao i za stranu svitu i političare visokog ranga, uključujući Ban-Ki Muna i kraljicu Norveške. Služeći kao nevidljiva ruka diplomatije (zamislite da pokušavate da se zdravorazumski raspravljate o nuklearnim bombama ili terorizmu na prazan stomak), Vaden je porazgovarao sa nama u svom novom restoranu Swim Two Birds u Džekson Hajtstu o vremenu koje je proveo u nekim od politički najvažnijih kuhinja.

Te 1998. godine radio sam u restoranu po imenu "Domas" u Otavi kad je ušao kanadski ambasador. Na kraju večeri sam razgovarao sa njima i spremio im probnu večeru — mislim da je bio jagnjeći but — u njihovoj vikendici. Rekli su mi: "Kanada je pokrenula kampanju za svoje mesto u Savetu bezbednosti. Da li želiš da dođeš i kuvaš za nas u Njujorku?" Pitali su me to 28. avgusta, a ja sam se preselio u Njujork dva dana kasnije. Od septembra do decembra, spremali smo večeru za od 200 do 600 ljudi iz 186 zemalja.

Za kanadskog ambasadora kuvao sam za svečane događaje i večere. Gosti su znali da budu 18 ambasadora, ali i šefovi država — kuvao sam te godine za G8. Radio sam prijeme u samim Ujedinjenim nacijama za 600 do 700 ljudi.

U "Eseks Hausu", princ prestolonaslednik i princeza Japana organizovali su skupljanje sredstava za UNICEF, tako da sam radio za to sa kuvarima iz "Eseks Hausa". Radili smo obroke od 25.000 dolara po stolu za 400 ljudi. Sve sastojke donirale su razne zemlje. Kanada je poklonila svu govedinu, tako da je sva govedina došla iz Alberte. Island je dostavio sićušne riblje filete, ovolike [pokazuje mali prst], a ja sam bio u fazonu: "I šta da radim s njima?" Nismo znali sa čim ćemo raditi do dva dana pred sam događaj, tako da je sve bilo pomalo navrat-nanos. Ali dobro smo se zabavili, a oni su na kraju lepo jeli i sakupili gomilu novca za UNICEF.

Stjuart Vaden servira tunjevinu sa žutim perajama. Foto: Stjuart Vaden.

Ponekad sam radio od osam ujutro do ponoći, išao da spavam, pa ponovio sve sutradan. Nekad si morao da ustaješ u tri ujutro da bi se pripremio. Sve zavisi kakav ti je bio raspored prethodnog dana.

Viđao sam svašta. Različite zemlje imaju različite reputacije u pogledu konzumacije alkohola. Ali moram jako da pazim da se ne izletim sa stvarima koje ne smem da otkrivam, iste sekunde kad to uradiš osramotio si klijenta i ugrozio posao. Ti ljudi su sve vreme pod svetlima reflektora, a imaju i svoje privatne živote.

Pogledajte VICE dokumentarac "Jedan dan sa ruskim tajkunom":

Ali mogu da vam ispričam za Irce. Oni imaju tradiciju koktela, čitanje poezije, ludila i dobrog provoda. Na jednoj irskoj večeri svako je morao da izađe i pročita po jednu pesmu. Svi gosti su bili ambasadori, irski ambasador je bio domaćin večere. Svi su se došli, seli, popili nešto, popušili cigaru i pročitali pesmu koju su smatrali zanimljivom. Tome, naravno, nije bilo kraja i mi smo ostali do 2 ujutro, svi u fazonu: "Bože pomozi da već pođu kućama." Naravno, svi su se odvalili na kraju.

Bilo je neprijatnih stvari, kao što je jedan ambasador koji mi se nije obratio sedam godina. Proveo sam svo to vreme u njegovoj kuhinji, a on nije smatrao za shodno da siđe i pozdravi me… Ne znam je li to kulturološka stvar ili je samo bio smrad. Svašta sebi dopuštaju pripadnici diplomatskog sveta.

Ali Ban-Ki Mun i kraljica Norveške su bili gosti koji umeju da cene ono što im se sprema. A Ban-Ki Mun jede mnogo različite hrane. On jede širom sveta! Tako da je lepo kad vam je on obožavatelj. Kofi Anan nije jeo hranu mnogih kuvara — odlazio bi na događaje i samo muljao hranu po tanjiru. Ali kad sam ga ja hranio, uvek bi pojeo sve što mu spremim. I osećate se dobro kad ambasador dođe i kaže vam: "Kofi Anan je danas počistio tanjir."

Ljudi vam naručuju hranu kao da su u restoranu. Kad vam je to prvi posao, i kad ste mlada osoba sa povećim egom, pomislite: "E, pa bolje bi vam bilo da pojedete sve što vam spremim." Ali niste vi važni; u centru pažnje je domaćin i važno je da gost zapamti nešto sa te večeri. Te zemlje pokušavaju da imaju aktivne odnose jedna s drugom. I ako uspete da opustite nekog tokom obroka a oni zavole jedni druge više, ili probijete led ili uradite bilo šta, napravili ste veliku stvar. Oni to rade s razlogom za vreme obroka. Nije to samo zato što moramo da jedemo.

Mislim da hrana ruši granice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu