Od Kviskoteke do Brojki i slova: moj život kroz kvizove

U poslednje dve decenije naslušali smo se silnih verzija o tome kako je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Oni naivniji pominjali su "Maksimir" i nikada odigrani derbi Dinama i Zvezde. Oni upućeniji smatrali su da je to bila volja velikih sila. Oni zaludniji bavili su se teorijama zavere, a oni najduhovitiji, bar sa ove strane Drine, smatrali su da je rat počeo tako što Franjo Tuđman nije mogao da podnese da u velikom finalu slavnog kviza, Kviskoteke, prvom otkako je stupio na vlast, a poslednjem na tlu bivše zemlje, u srcu Zagreba, dvojica Beograđana, u tom trenutku zet i šurak, Predrag Marković i Aleksandar Saljnikov, pred 24 miliona gledalaca, odigraju simultanku do poslednjeg pitanja i tako pokažu da Beograd nema samo Mekdonalds, već i da tamo žive preteče Gugla.

Ja sam jedan od onih ćora, kome su lektira bili Eureka i zagrebački Kviz, enigmatski časopisi, bez kojih nisam mogao da zamislim jedan svoj dan u doba ranog detinjstva. Pa, meni su "Aka – Luka u Izraelu" i "Kra- Prevlaka na Malaki", bili bliski kao Vardar, Triglav, Đerdap i Jadran. U takvom enigmatskom odrastanju, pomešanom sa gubljenjem vida od zurenja u mali ekran, bilo je jasno da ćemo se kvizovi i ja u nekom periodu života konačno sresti i upoznati.

Bez daha, gotovo na identičan način, kao kada bi gledao Otpisane ili utakmicu voljenog kluba, uživao sam u nestvarnom kvizu, kao što je bila Kviskoteka.

Koliko sam bio opčinjen tim kvizom kao klinac, govori i teško objašnjiv podatak da pamtim gotovo celu špicu i dobar deo produkcione ekipe. Tenziju je stvarala već uvodna tema, preuzeta od grupe Supertramp (sa albuma Breakfast In America, koji sam u kasetnoj formi uzeo nedugo zatim). Sećam se Miroslava Šuteja, tvorca "Kviska", kojim bi takmičari u slučaju znanja, duplirali poene, ali i u suprotnom, dvostruko više gubili, potom inženjerke Nataše Muždalo, logično i pre svega, zbog njenog neobičnog prezimena, koja je bila tehničko vođstvo. Tvorci kviza, Maja Jurković i Lazo Goluža, bili su mi kao Dule i Pižon. Život i posao spojili su me kasnije sa svih četvoro.

Voditelj kviza, Oliver Mlakar smatran je, kao i u većini domaćinstava, za deo porodice, kao nikada dopisano ime u spisku stanara.

U igri detekcije, kada je trebalo pogoditi pravu osobu među tri prisutne i ponuđene, jednom se pojavio Sabahudin Vugdalić, bivši golman Rijeke, koji je u nekoliko navrata spašavao ljudske živote i za to nagrađivan najvišim državnim priznanjima. Prepoznao sam ga tako što sam njegovu sličicu imao zalepljenu u albumu "Fudbaleri i timovi".

Da li sam lud ako i dalje pamtim kako je u igri detekcije zagonetna ličnost bio dugogodišnji pobednik "Sinjske alke", Frano Bareza Šore, godinama sam se kasnije preispitivao.

Ultimativni heroji ovog kviza su bila dvojica Beograđana. Ono što su uradili Peđa Marković i Saša Saljnikov, bilo je nadrealno. Takva količina znanja, neverovatan refleks i borba do poslednjeg pitanja su nešto što nikada ni ranije, a ni kasnije, ni u jednom kvizu nije moglo da se vidi. Marković je slavio u fotofinišu velikog finala. Kasnije sam čitao da je nagrada bila 50 starih milijardi, ali ne onih iz 90-tih, već Ante Markovića.

Živo me zanima, kakva bi bila alternativna istorija, da je Saša Saljnikov dobio Predraga Markovića.

Poslednje testiranje za Kviskoteku, održano je aprila 1990. godine u Beogradu, ali sam ga preskočio zbog tamo nekog kolokvijuma. Znam neke koji iz sličnih razloga nisu godinu dana kasnije posetili jednu luku na jugu Italije, pa i sada žale.

Ja nisam mnogo žalio zbog Kviskoteke, jer sam tada bio već "iskusan" kviz takmičar, pojavivši se tri godine ranije u "Brojkama i slovima", takođe Televizije Zagreb. "Brojke i slova" je imao samo dve igre:, logično brojke i, logično, slova. Od devet slova, koje biraš tražeći suglasnik ili samoglasnik, moraš da napraviš što je moguće dužu reč. Kod brojki biraš brojeve, birajući redove u kojima se kriju, a od njih, kroz elementarne matematičke operacije pokušavaš da dođeš do tačnog broja.

Tri dana pre prve utakmice Kupa šampiona između Crvene zvezde i Reala, dakle 1. marta 1987. godine, otišao sam u tadašnji Radnički univerzitet "Đuro Salaj", na uglu Nemanjine i Svetozara Markovića, gde se održavalo testiranje. Na testiranju već izabrana slova, u čijoj se kombinaciji krila "devetka" i brojevi, čijom se kombinacijom dolazilo do onog tačnog, unapred određenog.

A na testiranju, organizatori su definisali tri kategorije uspešnosti: "natjecatelj, potencijalni natjecatelj i kandidat za potencijalnog natjecatelja". Nisam briljirao, tako da mi je desetak dana kasnije stigao prvi od nekoliko telegrama te godine, u kome su me uredno obavestili da sam postao "Kandidat za potencijalnog…", te da me pozivaju na dodatno tesitranje u Zagreb.

___________________________________________________________________________Pogledajte naš film: Kako hakovati auto

___________________________________________________________________________

Iako je sve zvučalo kao utešna nagrada, pomenuti telegrami su mi više puta spašavali život u X beogradskoj gimnaziji, kada bi me prozivali za odgovaranje mnogi profesori. Vadio sam se na pripreme za testiranja, zadržavajući simpatičnost kod profana, istovremeno održavajući kampanjski pristup gradivu koje se gomilalo.

U Zagrebu nikada do maja te godine nisam bio. Uvek bih mu se radovao, kada bi na putu za Rijeku, prolazio vozom, negde oko jedan posle ponoći. Prigušena svetla lokalnih kafana, puste ulice, ambijent i scenografija kao u Vrdoljakovom filmu "Kiklop", to sam uspevao da vidim sa srednjeg kreveta kupea, spavaćih kola.

Zagreb se tokom tih mojih veselih i neradnh poseta pripremao za Univerzijadu. Zagi je bio u svakom izlogu, od Varteksovog do onog od Kamenskog, otvorena je i LEDO poslastičarnica u kojoj je dominirao sladoled od burbona u kornetu. U Jugotonovoj radnji sam kupio brisač prašine sa ploča, u prodavnicama obuće prodavale su se Kronosove košarkaške patike "Dražen Petrović", stidljivo su se lepili plakati za koncert Psihomodo Popa, a uz stepenice, pored parka, tik uz samu železničku stanicu, stajao je grafit "Ultras Red Star". Ipak, ništa od svega toga mi nije toliko privuklo pažnju, kao trenutak kada sam prošao pored "kazališne kavane", "Kavkaza", u kome su sedeli Džonijevi "pametni i knjiški ljudi".

Na prvom zagrebačkom testiranju, postao sam "potencijalni takmičar", a kada je posle sledećeg stigao telegram u kome mi čestitaju dalji prolaz, znao sam da je sve ovo do tada bilo zezanja naspram onog što mi se sprema. Usledilo je potom još jedno testiranje, nakon čega te, u zavisnosti od uspeha, ubacuju u vatru, ranije ili kasnije. Na tom testiranju sam pokidao i bilo je jasno da je dan snimanja, tu negde iza ugla…

Pošto sam bio maloletan, morao sam da imam i pratioca, pa je sa mnom na sva ta testiranja išla i sestra. Sve putne troškove, snosila je Televizija Zagreb, za oboje, a pred učešća u kvizu, obezbedili su i noćenje u hotelu Central, nedaleko od železničke stanice.

Koliko su organizatori o svemu vodili računa, govori i podatak da sam pre odlučujuće posete Zagrebu još jednom pozvan da posetim grad i učestvujem kao publika u snimanju jedne od kviz emisija, kako bi se navikao na studio i višečasovno snimanje. Tu sam upoznao "Duleta i Pižona", to jest, Maju i Lazu, kao i Vedranu Međimorec, koja je tada vodila kviz. U menzi restorana Televizije Zagreb, Saša Zalepugin je jeo škembiće. Samo je još nedostajala Željka Fatorini, pa da ugođaj bude kompletan.

Sedam dana kasnije, bio sam na programu. Upravo činjenica da sam tinejdžer, da sam tog septembra krenuo tek u četvrti razred gimnazije, dala mi je ničim izazvan optimizam, kao, sad ću ja, klinac, da rasterećeno oduvam svakog ko bi mi se našao na crti. Ali avaj… Na toj crti se pojavio godinu dana mlađi Zoran Radisavljević iz Novog Sada, kasniji pobednik Mastersa u ovom kvizu koji je jedini uspeo da naniže deset žrtava, posle čega, prema propozicijama, ulaze dva nova takmičara. Treba li reći da sam mu ja bio deveta?

Ovako je bilo

Počelo je hrabro, što bi rekli, igrao se "poen za poen", doktori Klaić i Elezović nisu imali posla, jer smo obojica lepo cepali. Brojeve je, u nedostatku zanosne Ivane, birala upravo Maja Jurković, urednica kviza. A onda se desio ključni momenat. Na moju prednost, u igri slova, prijavio sam "devetku", NEDRUŽIVO. Aplauz objektivne zagrebačke publike, koju su činile učenice, čini mi se Poštanske ili Železničke škole, grubo je prekinuo doktor Klaić: "Uzalud tapšete, ako ove reči ne bude u mom rečniku".

I bilo je uzalud. U tom trenutku, Klaić je za mene postao "nedruživa" persona, moj imenjak je iskoristio prednost, prijavio "osmicu", uzeo brejk i meč lagano vodio do kraja.

Sretali smo se nas dvojica još nekoliko puta, u Rovinju i Novom Sadu, da bi mi pre neku godinu poklonio svoju knjigu-enciklopediju punu anagrama, koja zauzima jedno od najvažnijih mesta na mojoj polici.

Od honorara od kviza, zapalio sam u Veneciju po "brukserice".

U neveselim devedesetim učestvovao sam na samim počecima, tadašnje "Muzičke slagalice". Imao sam nekoliko pobeda, a onda sam u četvrtfinalu za rivala imao kolegu sa fakulteta, Sarajliju Dragana Beševića. Januara 1994. spremao sam najteži ispit na ETF-u, Elektroniku, kod slavnog Slavoljuba Marjanovića Caje. Uoči duela, Bešević mi je rekao: "Položićeš Caju, ali mene nećeš pobediti".

Na sreću obojice, bio je u pravu. Izgubio sam tri razlike, ali sam bio među onih šestoro koji su tog januarskog roka uspeli Caju da ostave iza sebe. Za utehu, držao sam rekord po broju osvojenih bodova u tom kvizu, koji je možda i dalje na snazi, jer su se pravila promenila i osvaja se mnogo manje bodova nego ranije. Od uzvika uzbuđenja voditeljke kviza: "I to je novi rekord Zorana Panjkovića", Srđan Anđelić je kasnije napravio džingl na Radiju B92, na kom sam se uveliko zezao i radio.

Moja kviz karijera je tako otišla u večnost, ali su mi kvizovi i dalje hit.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu