Kako na seks gleda patrijarhatom namučen muškarac u Srbiji

Sećam se konzervativne faze kad mi je fenomen seksa bio oštro razdvojen na vođenje ljubavi i jebanje. U toj fazi sam bio neko ko je, da bi dao sebi zeleno svetlo da ima seks, morao da istripuje da je u pitanju nekakva životna ljubav prema osobi u koju sam, u suštini, samo želeo da stavim svoje spolovilo. To je išlo otprilike ovako: čim bih osetio erotsku naklonost prema nekome, odmah sam tu želju morao da zasnujem u nekom višem poretku – ljubavi, večnosti, istine ili iskrenosti, na primer. Razume se da je ta obaveza da seksu pripišem višak smisla, bila posledica mog spontanog patrijarhalnog stanovišta na kojem sam bio u toj fazi života.

Većina ljudi na odnose koji podrazumevaju seks gleda upravo iz te neke perspektive – razlikuju „iskren" i „neiskren" seks, onaj seks u kom se istinski uživa, koji je iz ljubavi, od onog iz ne-ljubavi, koji je shvaćen kao banalna, površna, promiskuitetna aktivnost. Čak i oni koji bi za sebe da veruju da su emancipovani i da olako i bez predrasuda stupaju u seksualne odnose, često imaju samo veštije mehanizme prikrivanja sopstvenih konzervativnih uverenja. No, obrazložimo ovu, ne baš uobičajenu, iako svima nama ipak poznatu, u suštini patrijarhalnu podelu u vezi sa fenomenom stupanja u seksualne odnose.

Dok sam kao nekakav omladinac patriota vodio ljubav, seks je imao status svete tajne u svetu mene i moje tadašnje devojke (ja na prvom mestu!). Naravno da smo uvek bili spremni i na mogućnost da ona zatrudni, jer smo se, razume se, voleli toliko da nam je njena trudnoća uvek značila nekakav blagoslov. Dosta je bila zajebana ova faza mog odnosa prema seksu, sad kad se setim. Nisam siguran šta bih radio danas sa dvanaestogodišnjim klincem ili klinkom koji bi rasli, naravno, uz majku, jer bih ja verovatno u međuvremenu posumnjao u tu, i poverovao u ljubav sa nekom drugom ribom. Najverovatnije, nekom koja bi imala godina onoliko koliko je imala ova moja kad smo te trudnoće rizikovali i istraživali tinejdžerski seks omladine sa periferije zvani vođenje ljubavi sa rizikom „zakevljenja". Sećam se kad je drugar prvi put upotrebio tu reč za zatrudnelu devojku nekog našeg zajedničkog drugara – rekao je samo: „Tebra, Ana je zakevila, do jaja".

Vođenje ljubavi uglavnom ide polako, to je neki metafizički tempo. Bitno je, naravno, da i ona svrši, jer istovremno moraš biti i dobar mužjak i brižan partner. Ali ako kreneš brzo, onoliko da to zaliči na jebanje, odmah sebe doživljavaš kao bludnika koji bludniči i koji ne voli dovoljno. Kunem se, ta faza ide otprilike tako. Nije lako biti u tom smislu muškarac, omladinac, tek iniciran u seksualni poredak, a biti, pri tom, pod prisilom iskrene ljubavi koja je uvek shvaćena kao nekakva suprotnost fizičkom užitku. To je jeben posao. Moraš da vodiš ljubav i da jebeš, paralelno, a da sve vreme sebi predstavljaš da samo vodiš ljubav i da ona svršava od ljubavi, a ne od jebanja.

Za ovu fazu, glumatanje je naravno ono što je centralni, konstitutivni momenat. Ti glumiš strast veću nego što objektivno jeste, jer trenje i brzina koji su vam oboma potrebni da biste postigli smisleno seksualno zadovoljstvo moraju biti blaži i sporiji nego što je treba, da vam slučajno vođenje ljubavi ne klizne u jebanje. Jer svoju devojku nikad ne jebeš, jebeš uvek samo neke kurve. Sa svojom vodiš ljubav, dok je svako od vas dvoje u svom nekom filmu i ima seks samo sa sobom i svojim umišljanjem i zamišljanjem tog čina, dok telo ovog drugog koristi kao puki instrument za tu ulogu.

Naravno da u ovoj fazi nije nikad poželjno otvarati pitanje veličine penisa, te je utoliko prisutnije kao tema, upravo jer je uvek, na neki način, zabranjeno da se o tome priča. Naprosto, važeća orijentacija je – ukoliko se „iskreno" volimo, nemoguće je da smo naprosto svodivi na tu vrstu „banalnosti". A svodivi smo. Surova činjenica je da smo svodivi.

Pakao ovog stanovišta jeste dvostruk. Sve vreme glumimo da nismo svodivi na površnosti tipa veličine penisa ili lepote njene zadnjice, i utoliko nam ta svodivost više dolazi glave. Vodimo ljubav, rizikujemo trudnoće, iskreno se volimo, tinejdžerski, on da vodi ljubav, ona da rađa, i sve to da bismo postigli jedan orgazam koji onda moramo da zasnujemo kao neko duhovno ushićenje, iako nam je prijao zna se kako. Ne treba ni da pominjem da u ovoj fazi nisam ni pomišljao da devojci ponudim penis na „pušenje". Razume se da su njena usta bila usta kojim će ona ljubiti neku našu decu koju ćemo možda napraviti iz ljubavi dok vodimo ljubav i, usput, eto i svršavamo. Pušile su ga druge.

Tragedija ovakve patrijarhalnosti jeste u tome što, da bi se smelo uživati u seksu, pojedinac taj isti seks mora zasnovati u nekom vrednosno višem poretku – ljubavi i večnosti. Ova činjenica, razume se, ima i svojih čari, jer kao i svako uživanje, i ovo podrazumeva i mogućnost uživanja u kršenju nekakvih zabrana svojstvenih za ovu, načelno, strožije patrijarhalnu logiku seksa. Niko ne može ni da sluti koliko se užitka krade dok joj dva-tri puta staviš nabrzaka, da ne kažem, dok je izjebeš, a veruješ da ona misli da sve vreme je samo vodiš u ljubav. Ili ta sjajna ludačka razlika između majke i kurve. Koliko je tu samo šizofrenosti. Vodiš ljubav uvek sa nekom imaginarnom majkom (tvojom, jer tvoja žena sliči tvojoj majci, ili majkom tvoje dece, razume se), a paralelno se jebeš sa kurvom.

Nesreća je u tome što nas patrijarhat uglavnom svodi na tu vrstu posmatranja seksualne stvarnosti: ona mama-kurva a ti sin-jebač. Pitanje njenih bivših partnera doživljavaš prioritetnijie i fatalnije nego pitanje o svom seksualnom iskustvu. Svojim ženkama se hvališ, a njoj njena iskustva zameraš. Nema nikakvog reciprociteta, niti tvoje potrebe za njim. Trebalo je da te čeka iako nije znala ni da postojiš. Trebalo je da te čeka kao mama koja je znala da ćeš se pojaviti, iako nisi realno postojao. Ako je mama znala, mora i ona da zna. Haos, Edipe, haos, sisetno jedna muška.

U ovoj fazi sam, kao, uveliko već prevazišao ono što sam prokljuvio da su patrijarhalne zamke. Postao sam neko ko rasterećenije ulazi u seksualne odnose. Neko ko za sebe veruje da je najpametniji na svetu i da naprosto može samostalno da umakne zamkama patrijarhalne banalnosti. Ko se ne zaljubljuje olako, ali ipak ima potrebu da na neki čudan način voli i bude zaljubljen. Ko preza da kaže „volim te", jer je, kao, prozreo neistinu i licemerje tog iskaza u svojoj prethodnoj fazi, kad sam uvek u žaru nekakve strasti govorio „volim te", a mislio „jebemo se, do jaja".

U ovoj fazi, čovek kao želi da je iskreniji, kako prema sebi, tako i prema drugom. Ukoliko je seks samo kombinacija, ti si iz fazona da to otvoreno kažeš. Ukoliko seks postaje „nešto više", ti si iz fazona da reflektuješ to, da podeliš sa partnerkom. Da je uputiš u to da razvijaš neka osećanja prema njoj. I to je sve od tog „više". U toj fazi, to je sve što jeste. Kad te neka, pritisnuta iznutra patrijarhatom, onako kako si i sam pritisnut, optuži da sa njom želiš „samo seks" koji kontrastira nekoj iskrenoj i pravoj ljubavi, kao ti u prethodnoj fazi, ti si iz fazona – sa mnom u seksu nema ničeg „samo".

Tad si kao jebač. Tad si u iluziji nekakve neposrednosti s obzirom na delikatan problem seksualnosti. U ovoj fazi si raspoložen da ti dobro popuši, ali naravno, da i ti nju dobro izjezičiš. Nešto si specijalno raspoložen i naklonjen feminizmu, nešto kao napuštaš nekakave porodične vrednosti. U suštini - veruješ u ljubav upravo jer nikad ne pričaš o njoj. Naravno da vam je abortus to neko podrazumevano rešenje ukoliko se desi da ona zatrudni. Trudnoća sad nije blagoslov, nego peh.

I ova podjednako idiotska faza ima svojih čari. Olako se identifikuješ sa figurom Don Žuana koji voli svaku devojku jer je bila „njegova", što je itekako spontano, tebi u tom trenutku, doduše, nejasno, patrijarhalno sranje. Ali ti tada, u toj fazi, misliš da si, kao, pokidao okove zabluda i patrijarhalnosti, i da si se, budući emancipovan, upravio ka nekakvom pravo shvatanju muško-ženskih odnosa. Olako pomisliš kako je suština odnosa u nevezivanju, u slobodama, u tome da svako ima pravo da u vezi sa seksom radi šta mu se radi. On da se seksa, onaisto. Nije bitno ko s kim.

Naravno da i ova pozicija ima svoje zamke. Budući da je ideologija patrijarhata kao i svaka ideologija, nesvesna, nije da nas ova vrsta nekakve usiljene emancipovanosti i svesti može lišiti briga u koje nas patrijarhat neminovno stavlja. Iako mi za sebe nešto mislimo da smo umakli toj patrijarhalnoj logici. Ti si kao neko ko misli da je menjanje partnera poželjno jer se kao seksualno biće verziraš kroz raznorazna iskustva. Tad si, naravno, iz gasa da imaš razumevanja i prema njenim prethonim seksualnim iskustvima i da se pališ na to što se ona pali na tebe, jer veruješ da te u sebi poredi sa drugim koje je imala, i da je s tobom, naravno, jer si najbolji od svih.

Pretpostavljaš, krajnje seljački, da ona u svojoj glavi izvodi nekakva poređenja. Trip ti je da budeš dobar ljubavnik, uveren da je bolji utoliko više koliko mu je manje stalo do ljubavi kao takve. Ova faza je podjednako mučna i problematična, jer veruješ da je ljubav intelektualna i da ste suštinski povezani jer su vam intelektualne sklonosti istovetne. Gledate iste filmove, volite istu muziku, jebete se i mislite da ne umišljate ništa, nego da ste neposredno u odnosu. U ovoj fazi se seksaš brzo, onako kako si naučio da vam oboma prija, otvoren si po pitanju toga šta želiš i šta ona želi. Bez problema razmenjujete fantazije koje, doduše, pucaju ukoliko se ispričaju do kraja. Ne robuješ ljubavi i iz gasa si da tog mrtvog Žižekovog Lakana - „Ljubav je kad neko ono što nema daje onome kome to ne treba"- primeniš u realnosti na svoje odnose.

Jednom rečju – veruješ da si pametnjaković koji se rasterećeno jebe sa drugim pametnjakovićkama i da si u tome nekakav korifej seksualnih sloboda. Naravno da je u ovoj fazi „seks čaša vode koju ispijaš kad god i sa kim god". Kondilomi su tvoji ljubavni trofeji. Naravno da si iznad banalnosti emocija i da si, neretko, idiot koji za dobar seks veruje da je dobar između ostalog jer je i zdrava aktivnost. Veruješ da ćeš je lakše osvojiti ako si neko za koga misliš da će ona pomisliti da je pun razumevanja prema njoj i njenim seksualnim iskustvima. Iz fazona si da joj, kao, tolerišeš njena prethodna seksualna iskustva, pošto, idiot, misliš da ja još uvek na tebi da se ti tu nešto pitaš o njenom prethodnom životu.

Ova faza navodnog seksualnog samooslobođenja neretko završi u nekom ćorsokaku po pitanju seksa – postaješ užasan cinik koji za sebe poveruje da je iznad seksa, da je sa partnerom toliko povezan na nekom drugom nivou, a seks je zabava za sirotinju i neuke. U nekom smislu, i ova faza završi u nekoj religijskoj strukturi, samo što ljubavnici nisu povezani u Bogu, nego posredstvom nekog drugog reda - umetnosti ili neke intelektualnosti - gde se posle faze promiskuiteta, njihovi odnosi zasnivaju na gotovo religijskoj apstinenciji od seksa.

Ovo je najzajebanija faza. Zajebana je, pre svega, jer seks postaje nemoguć. Ti si iz fazona da je vođenje ljubavi sranje, ali i da je olako se jebati sa kim god stigneš takođe sranje, jer si u oba slučaja osuđen na tu neku patrijarhatom zadatu logiku. Sad si iz fazona da ne siliš, ne tripuješ istovetnosti između sebe i seksualnog partnera, ne natežeš i ne podređuješ sve tom svom centralnom fantazmu – ili pravite decu pri prvom svršavanju, ili umireš od kondilomčina, gljivica i hepatitisa. I veruješ da je to potvrda tvoje muškosti i ostvarenosti, a da te svaka devojka želi upravo jer si ti, kao, taj alfa bačje.

U ovoj fazi si, kao, normalan, ali u riziku od impotencije. Kretao si se u lavirintu patrijarhata kao muva bez glave, ispitivao sve njegove mogućnosti i skontao da ni jedna, u suštini, nije dobra za tebe. Skontao si da ti ni jedna u suštini ne pripada, a da si na svaku obavezan, te da saznanje kroz ta iskustva jeste super, ali da cena koju si platio je možda da fiziološki ostaneš lišen seksa. Jer sve te uloge, „jebača", „oca", „intelektualca", „sportiste", „vlasnika kurca", „vlasnika pameti s kurcem" postaju u toj meri naporne da ti jednostavno postane idiotski da ti se neprestano diže na samog sebe a da ga pokazuješ njoj i da je lažeš da ti se diže na nju.

Nakon što si shvatio da tvoja partnerka nije poligon za tvoju demonstraciju navežbanosti u seksu, još manje neko kome ćeš ti da pakuješ dete koje će ona da rađa a da ti budeš bitan i plodan, i da, još, nije ni neko na koga ti se diže jer ima isti „muzički ukus" kao ti, ili „ukus za poeziju", ili „njuh za biznis", pa ste nekakav „biznis tandem", ili isto shvatanje „seksualnih sloboda", koje onda delite i u kom se nalazite. Kada, dakle, sve to nešto kao shvatiš, shvatiš i da je užas patrijarhata upravo u tome što je nekakav susret dva bića u seksualnom činu učinio nemogućim jer je ženu i muškarca sveo na uloge Svetice/majke ili kurve i Oca/sina ili Don Žuana, i kroz te uloge, muškarcu učinio da mu jedina moguća potencija, bez koje, jebiga, ni muško-ženski ni muško-muški seks nije moguć, bude ona koja je podstaknuta njegovom slikom koju ima o samom sebi.

Prebitno je da, ma koliko da je velika cena koju možemo potencijalno da platimo, mi „muški" shvatimo i uzmemo u obzir razlike između nas, s jedne strane, i našeg partnera, s druge, i da tek nakon uvažavanja tih razlika, lišeni tripa o istovetnosti (ili, uh! - istosti) nas i partnera s kojim planiramo da se jebemo, skupa pokušamo jednu potenciju. Ukoliko ona ne uspe, kada se lišimo tripova o majčinstvu, grehu, donžuanisanju i svim jebačima ovog sveta koji nam drže štopaljku i druge metre – onda je i bolje za našeg potencijalnog partnera to što nam se nije digao, nego da je/ga maltretiramo petnaestak minuta svojom navežbanom ulogom i penisom koji nam se digao na same sebe.

Paradoksalno, ali kao muškarac imam doživaljaj da počinjem duboko da shvatam lezbejke i to da je svaki takav kurac prepun sebe, u suštini impotentan, ma koliko bio prokrvljen. Možda je jedini pokušaj iskrenog i neposrednog seksa, nažalost, moguć tek jednom kvalitetnom impotencijom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu