​Gledao sam islamski egzorcizam u manikirskom salonu

Dok sam studirao, moj otirač bi svako jutro bio zatrpan lecima. Većina je reklamirala sramno jeftine želatinske alkoholne deserte, sramno jeftina krilca ili Eksmenovu dramenbejs rođendansku žurku (besplatnu za dame pre 10 uveče) – uobičajene gluposti, dakle. Ali s vremena na vreme, među pamfletima koji promovišu aktivnosti štetne za moje opšte blagostanje, našao bi se letak koji reklamira "usluge isterivanja islamskih džina ( jinn)."

Džini su natprirodna stvorenja koja se redovno pominju u Kur'anu; bića od "plamene vatre" bez dima za koja se kaže da mogu da zaposednu čovečje telo. Navodno imaju svoju volju, što znači da – poput ljudi – sami odlučuju da li će biti neutralni, dobri ili zli, nestašni vragolani koji neprestano lebde okolo u plamenu, šapću ljudima na uvce i kvare dobre duše.

Isterivanje džina, kao što možete da pretpostavite, podrazumeva proterivanje tih duhova silom iz ljudskog tela – što deluje kao jedno prilično ozbiljno dešavanje za srce britanskog predgrađa.

U ono vreme sam te letke doživljavao kao tek zanimljivu kulturnu bizarnost: usluge isterivanja demona nude se uz promotivnu literaturu za mog lokalnog laburističkog odbornika. Ali kad sam ih se setio nekoliko godina kasnije, shvatio sam da je morao da postoji prilično redovan priliv zahteva za egzorcizam da bi opravdao trud upornog deljenja tih letaka.

Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve radoznaliji. Želeo sam da znam da li se ovi rituali izvode širom Velike Britanije ili sam samo imao tu sreću da živim blizu nekog egzorciste, te sam odgovore potražio na internetu. Ispostavilo se da se isterivanja džina vrše širom zemlje, od metropola sa pozamašnim muslimanskim stanovništvom do malih mesta sa hrišćanima u većini, poput Bičestera u Oksfordšajru.

Naravno, nisam smeo da propustim priliku da prisustvujem pravom egzorcizmu, tako da sam stupio u kontakt sa nekoliko istrebljivača džina da ih pitam mogu li da posmatram izvođenje rituala.

Većini egzorcista se nije dopadala ideja da ih neko gleda dok rade, verovatno zato što su mislili da ću se sprdati s njima ili ih osuditi, proglasivši ih varalicama koje iskorišćavaju versku mitologiju. Ali to mi nije bila namera; ako subjekt stvarno veruje da su mu odstranili zlo iz tela i posle mu bude bolje, ko sam ja da kritikujem njihovu odluku da plate za ono što neki možda smatraju duhovnim placebom? Ja sam samo želeo da vidim kako stvarno izgledaju savremeni egzorcizmi.

Srećom, egzorcista iz Glazgova po imenu Arif Malik dao mi je dozvolu da ga gledam – iako je prvo želeo da me stavi na probu i proveri da me nije i samog zaposeo džin. Bio sam gotovo siguran da nije, ali sam smatrao da to ne može da škodi, te sam pristao.

Test se sastojao od toga da poslušamo polusatni snimak Arifovog čitanja molitve i vidimo da li ću imati neke vizije. Počeo sam da kljucam na pola snimka, verovatno zbog melodijske prirode pojanja ili možda zato što mi je raspon pažnje nikakav, te fizički ne umem da sedim s mirom i slušam istu stvar pola sata a da mi se telo ne ugasi i padne u komu.

Sanjao sam prilično čudne snove, ali nijedan nije značio da me je zaposeo džin, saopštio mi je Arif. Malo sam se razočarao, jer bi baš bilo strava da sam iz prve ruke doživeo egzorcizam. Ipak, proba je poslužila da se probije led i dobio sam poziv da gledam Arifa na delu.

Problem je bio u tome što Arifovi klijenti uglavnom žele da njihovi egzorcizmi ostanu tajna – razumljivo, s obzirom na to da verovatno nisi u svom najboljem izdanju dok ti iz tela čupaju plamenog demona. Isto tako, oni za tu privilegiju plaćaju 250 funti, tako da Arif nije želeo da radi ništa što bi ih odvratilo od toga.

"Zašto ne povedeš nekog prijatelja?", upitao me je. "Mogu da ga testiram na džina. Ako ga ima, mogu da ga uklonim."

To je zvučalo dobro, ali ne živim baš blizu Glazgova a ubediti nekoga da putuje sa mnom tri sata vozom da bi prošao egzorcizam neće biti lako. "Hoću, naravno", rekao sam mu uprkos svemu.

Brzo se ispostavilo da sam bio u pravu: niko nije bio zainteresovan. Ni najtvrdokorniji ateisti koje poznajem nisu želeli da im se iz tela isteruju zli dusi čak ni iz zajebancije. Zbog toga sam okačio oglas na Gumtree rekavši da tražim učesnika za "sesiju alternative medicine". Računao sam da dobrovoljcu mogu da objasnim šta se od njega zapravo traži nakon što se javi.

Većina zainteresovanih zbrisala je glavom bez obzira na sam pomen reči "egzorcizam", ali na kraju sam našao mladog propalog studenta po imenu Emil koji je bio spreman, tako da sam rezervisao vozne karte za Glazgov i počeo mentalno da se pripremam za poslepodne grlenog vrištanja i povraćanja u usmerenim mlazevima.

Pretpostavio sam da će se egzorcizam obaviti negde u blizini Polokšildsa, srca muslimanske zajednice u Glazgovu. Umesto toga, kada sam stigao, ustanovio sam da se na adresi koju sam dobio nalazi kozmetički salon u kvartu Patrik. Nisam baš želeo da pitam manikire da li izvode i egzorcizme u slučaju da sam pogrešio adresu, tako da sam nazvao Arifa da bih bio siguran.

"Jeste, to je to mesto", rekao mi je. "Uđite i raskomotite se. Stižem ubrzo."

Pozadi nas je odvela Arifova supruga, koja nas je ljubazno poslužila čajem i kolačima. Prostorija za isterivanje džina ličila je pomalo na mešavinu zubarske operacione sale i prosečne podrumske kancelarije. Zidovi su bili goli, osim malog plavog ukrasa koji je visio u jednom ćošku, dok se u drugom nalazila kanta za odlaganje opasnog biološkog otpada. Kasnije sam saznao da je to zbog toga što Arif drži i kliniku za hidžamu – hidžama je neka vrsta arapskog isceljenja rezanjem kože i ispuštanjem "loše krvi" u vakuumima koje prave male posude.

Arif je pet minuta kasnije promolio glavu iza ćoška i predstavio nam se. Delovao je kao predusretljiv, neposredan tip. Pitao me je kako sam putovao a zatim se razgovor preusmerio na veštinu isterivanja džina.

"Dolazi li vam mnogo nemuslimanskog stanovništva?", pitao sam ga, delom zbog Emila, a delom zbog činjenice da nisam mogao da razumem kako njegov posao može da se održi u tako naglašeno belačkom kraju ukoliko to nije slučaj. "Radim podjednako sa Muslimanima i nemuslimanima", rekao mi je. "Sve se više ljudi okreće alternativnoj medicini."

Brzo se ogradio od svih drugih duhovnih iscelitelja specijalizovanih za istrebljivanje džina, istakavši da iako drugi razgovaraju sa džinima pre isterivanja, on odbija da pregovara s njima.

"Moj zadatak je da ih isteram, a ne da ćaskam s njima", rekao mi je.

Posle kratkog razgovora o prednostima i manama isterivanja džina, Arif nas je pripremio za ono što nas čeka. "Izvršiću kratak test da vidim imaš li u sebi neke duhove kojih treba da se rešimo", rekao je Emilu. "To je jednostavan postupak zasnovan na molitvi."

Emil je legao na hirurški krevet u uglu prostorije, a Arif ga je prekrio belim čaršavom, crnom asurom za molitvu i nekim perlama. Na Emilove uši stavljene su slušalice preko kojih je slušao islamske molitve, a Arif je pojao stihove iz molitvenika. Isprva je Emil ležao tamo sa spokojnim izrazom na licu, upijajući duplu dozu molitve, ali su onda, oko pet minuta posle početka testa, njegove oči počele da poskakuju i trepere u dupljama kao da je ušao u REM-fazu.

Jezivo treperenje očiju trajalo je oko 15 minuta, povremeno se pojačavajući, povremeno blago posustajući. Posle nekog vremena, Emil se primirio i počeo ponovo da se opušta. Pojanje se nastavilo još oko 20 minuta, kada ga je Arif nežno prizvao svesti i pitao ga kako se oseća.

Emil je delovao ošamućeno, ali dobro.

"Treba li ti toalet ili nešto drugo pre nego što mi kažeš šta si video?", pitao ga je Arif. Emil je odgovorio da bi rado obavio malu nuždu i, dok je bio odsutan, Arif nam je saopštio da REM-faza znači da su velike šanse da je džin prisutan.

Kada se Emil vratio, Arif ga je propitao je li video neke stvari dok je bio u transu. Jedna od njih bilo je oko, za koje je Emil rekao da ga je video.

"E, pa dobra vest je da nemaš džina", rekao mu je Arif.

Silno sam se razočarao kad sam to čuo. Iako mi je bilo drago zbog Emila, putovao sam tri sata vozom nadajući da ću videti bar malo egzorcizma na delu.

"Ali zato imaš urok."

Nisam bio siguran šta je tačno urok, ali to je značilo da čitavo putovanje možda nije prošlo uzalud, što je bilo dobro.

"U nekom obliku urok postoji u svim kulturama i religijama", objasnio je Arif. "To je kad vas neko pogleda urokljivo i oteža vam da privlačite stvari koje u životu želite."

"Je li urok sad nestao?" upitao je Emil.

"Jeste, rešili smo ga se", rekao mu je Arif.

Emil je izgledao kao da mu je sad lakše, a i meni je bilo. Nisam baš prisustvovao egzorcizmu, ali sam zato video kako je uklonjen urok, a to je, pretpostavljam, bolje nego da nisam video ništa.

I šta sam iz ovog iskustva naučio? Prvo: čak i za nevernika kao što sam ja, prisustvovanje testiranju na džina zapravo je bilo prilično neobično i uznemirujuće iskustvo. Kad se sad osvrnem na to, na trenutak me je pokolebala puka mešavina pojanja i treperenja očiju – ali u tom trenutku sve me je to iznenađujuće pogodilo.

Drugo: iako su verski iscelitelji često predstavljeni kao neko spreman da proglasi ljude nezdravim samo da bi im naplatio svoje usluge, istina je da je prilično jebeno teško dobiti dijagnozu da u sebi imate džina. Čak i kad su svi znaci tu, možda je u pitanju samo težak slučaj uroka.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu