Volim kada neko umre. Naročito ako je mrtvac bio svojeglavo, matoro đubre, kojeg su njegovi mrzeli, jer takvi tipovi imaju najbolja sranja, i ja želim da ih se dočepam.Shvatila sam to dok sam živela u Kelnu u Nemačkoj, i kada sam primetila da u gradu ima neobično mnogo buvljih pijaca. U svakom zaseoku i selu ćete naći Nemce koji veoma ozbiljno shvataju svoje buvlje pijace koje rade jednom nedeljno, i značajno su drugačije od onih na koje možete da naiđete u Severnoj Americi. Na bruklinskoj buvljoj pijaci u Njujorku ili na pijaci u Torontu, lakše ćete naći originalni dizajnirani nakit i komade nezavisnih modnih kuća, nego unikatne antikvitete ili klasične sitnice.Naravno, naći ćete pisaće mašine, ali će vam za ružnu, poluispravnu „koronu" iz 1979. godine tražiti 500 dolara. Na nemačkim buvljim pijacama nema hipsterskih preduzetnika koji pokušavaju da ti prodaju minđuše sa paunovim perima, a pisaće mašine koštaju svega 13 dolara. Svi prodavci su masni, mrzovoljni starci trulih zuba, koji mirišu na kolonjsku vodu iz Češke. To je miris zlatne žice. Njihova gadost mi govori da sam došla na pravo mesto.Malo bolje sam upoznala jednog takvog prodavca iz Dizeldorfa pod imenom Vini, koji je radio i kao likvidator imovine, kao i većina prodavaca na buvljoj pijaci. To su ljudi koje porodica unajmi da uklone svu imovinu iz pokojnikove kuće, da bi mogli da prodaju posed. Vini mi je rekao da srećne porodice zadrže stvari kao što su umetnine, kredence, ljubavna pisma i foto-albume koji imaju sentimentalnu vrednost, ali da nesrećne porodice jednostavno žele da se otarase svega. A Vinijeva tarifa uključuje i pravo da sa tom svojinom uradi šta god poželi. Kada preko iBeja proda velike stvari kao što su frižideri i česterfild sofe, on odnosi manje stvari, poput porcelanskih servisa za čaj i starih radio prijemnika na buvlju pijacu.To znači da bolesnici kao što sam ja imaju priliku da kupuju uvrnute gluposti koje su ljudi godinama držali skrivene u fiokama. Usamljenici, prikupljivači, agorafobičari i nacisti su retka i posebna otkrića, i meni se mozak bez greške zavrti kada naiđem na njih.Našla sam razglednicu sa datumom 30. januar 1933, dan kada su nacisti došli na vlast. Na slici je bio propagandni marš ispod Brandenburške kapije, a poštansku marku su krasili Hitler i Hindenburg iz profila. Propratni tekst je bio prvi stih nemačke nacionalne himne, „Nemačka, Nemačka pre svega", koja sada ponovo može nekažnjeno da se peva.Našla sam i razglednicu iz 1938, sa partijske konferencije u Nirnbergu, potpisanu sa „Živeo Hitler", a na marci je bio Adolf iz profila. Propratni tekst je bio, „Onaj koji želi da spasi narod mora da razmišlja kao junak."Kada sam se preselila u Berlin, moja omiljena buvlja pijaca je bila ispred Rathaus Šonenberga, gde sam kupila nekoliko malih fotografija iz nečijeg porodičnog albuma. Jedna je bila sa nacističke propagandne parade. Na njoj se jasno vide zastave sa kukastim krstom koje vise sa zgrada i stubova, a posmatrači pozdravljaju nacističkim pozdravom vojnike koji marširaju kroz selo. Na jednoj drugoj fotografiji se vide oficiri nižeg ranga koji salutiraju a u rukama drže lopate. Ne moramo da zamišljamo šta su kopali tim lopatama.Na trećoj fotografiji je grupa dece koja stoje na prozoru i mašu, a iza njih se jasno vidi zastava sa kukastim krstom. Datum na fotografiji je mart 1933, samo dva meseca pošto su nacisti došli na vlast, i može jasno da se vidi koliko brzo se propaganda proširila gradom. Kupovati ovakve stvari ispred Rathus Šonenberga bilo je ironično, pošto je Džon F. Kenedi tu održao svoj čuveni govor „Ja sam Berlinac."Na tezgama su se nalazili bezbrojni primerci prvog izdanja „Majn Kampfa" u tvrdom povezu. Tu je bila i SS pisaća mašina, koja sa specijalnom tipkom sa simbolom SS-a. Bilo je ordenja Trećeg Rajha, a jednom sam čak našla i kompletnu vojnu uniformu Vermahta, u savršenom stanju.Čudno je, ali prodavati ili kupovati nacističke suvenire u Nemačkoj nije nelegalno, ali izlagati kukasti krst jeste, tako da je većina tih stvari sakriveno na dnu kutija, pa sam morala da kopam. U nekim slučajevima, kukasti krst je bio prelepljen nalepnicom.Prodavci na buvljim pijacama kod Rathus Šonenberga, na trgovima Bokshagen i Ferberlin su posle nekog vremena počeli da me prepoznaju: ona otkačena Kanađanka koja kupuje naci stvari. Nisu mogli da razumeju moju fascinaciju; na kraju krajeva, navikli su da gledaju ta sranja. Roditelji i dede većine Nemaca su se borili u ratu, ili su podržavali naciste. U mnogim nemačkim domovima bi bilo lako naći te stvari na dnu neke fioke.U tridesetim godinama je sve moralo da ima nacističko obeležje, od krštenica do vozačkih dozvola i učiteljskih diploma. Na svima je bio orao koji je kandžama držao kukasti krst. Ljudi ovde ne razumeju da Kanađani to nikada nisu imali prilike da vide. Kada smo u školi učili o Drugom svetskom ratu i holokaustu, to je uvek bilo nešto što se događalo na drugoj strani sveta, pre milion godina. Nikada nismo viđali kukaste krstove i poštanske marke sa likom Hitlera. Zato Kanađanina koji ima priliku da stoji na mestu gde su paljene knjige, gde je objavljen rat, i da u rukama drži neku relikviju iz tog najstrašnijeg razdoblja u modernim vremenima, ophrvava neporeciva moć. Za mene su ti simboli mračni, uznemirujući, tajanstveni, avetinjski, i nemoguće ih je ignorisati.Zarad ravnoteže i sopstevnog duševnog zdravlja, kupila sam i mnogo fotografija i ljubavnih pisama onih koji su preživeli nacistička zverstva. Na buvljoj pijaci u Briselu sam kupila prljavo i užasno požutelo pismo napisano tokom okupacije u Belgiji. Dok sam ga čitala, u glavi sam ga prevodila sa francuskog:„Dragi moj sestriću, još nemamo vesti od tebe. Sigurno znaš da smo zabrinuti. Od invazije na Belgiju samo o tebi razmišljamo. Nadamo se da više nisi u Briselu. Bez sumnje si izbegao u Ipr. Kada bi mogao da dođeš u Samir, mogli bismo da tešimo jedni druge… vozovi sa izbeglicama iz Belgije pristižu svakog dana, i mnogo puta su nam oči zasuzile kada bi ih videli… o, kako će pobeda biti lepa; Čehoslovačka, Danska, Norveška, Holandija, Belgija, Engleska i Francuska se bore za mir i pobedu nad Nemačkom… nadamo se da će taj dan stići brzo, revnosno se molimo dragom bogu da ne bude bezosećajan."
Zašto bi ovako lično pismo od istorijske važnosti bilo na prodaju na buvljoj pijaci za jedan bedni evro, a tek zašto bi ga neko ostavio na dnu pokisle, prljave kutije? Pretpostavljam da primalac ovog pisma nije bio u dobrim odnosima sa porodicom kada je umro, i da oni nisu imali želju da zadrže bilo šta što mu je pripadalo. Kako je preživeo rat? Koga je voleo? Zašto su ga mrzeli kada je umro?Nema načina da se to sazna. Uramila sam sve te porodične fotografije i pisma, i okačila ih u svojoj spavaćoj sobi. Ti ljudi su pažljivo sastavljali ta pisma i čuvali ta sećanja, i mislim da neko treba da ih se seća. Ja sam možda poslednja osoba na svetu koja bi umela da ceni takve trenutke izgubljene u vremenu. I da, ne znam ko su i to nikada neću znati, ali to me neće sprečiti da skupljam njihove priče.Što se tiče nacističkih predmeta, držim ih skrivene na dnu fioke, i nadam se da će tamo i ostati, sve dok neki likvidator imovine koji smrdi na blato i kolonjsku vodu ne dođe u moju sobu i zapita se kakva sam bila osoba.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu 
