Fejsbuk menja način na koji govorimo o smrti

’Uteha ljudi’ je nova studija Danijela Milera koja ističe duboku vezu između društvenih medija i smrtnih bolesti.

|
okt 13 2017, 7:19am

U Engleskoj se ne priča o smrti. Kraj, koliko god bio neizbežan, je potisnut finim manirima i religijom. Ako otvoreno razgovaramo o njemu, ispadamo uplašeni ili preosetljivi, strahujemo da smo rekli nešto što ne treba, i oklevamo da postavimo neko dodatno pitanje. Barem je to tradicionalno bio slučaj.

Tokom protekle decenije, većina nas je iskusila gubitak nekog zajedničkog, mada možda ne bliskog prijatelja. U tom smislu, takođe smo iskusili kako se bolest, smrt i ožalošćenost manifestuju na internetu – od javnih objava novih statusa prijateljima, do posebnih grupa za one koji pate, na kojima mogu da zajedno da diskutuju o svom stanju. Fejsbuk nam je podario platformu za nezvanično, zajedničko tugovanje – takođe omogućujući umirućima da preuzmu kontrolu nad time kako pričaju svoju priču. Prosto rečeno, društveni mediji su umirućima udahnuli novi život.

Danijel Miler je profesor antropologije na UCL. Opsežno je istraživao način korišćenja i posledice društvenih medija, u najskorije vreme u sklopu projekta „Zašto postavljamo stvari", u okviru koga se prati i upoređuje korišćenje društvenih medija na veoma različitim lokacijama, od industrijskih oblasti Kine, do ruralnog jugozapada Engleske. Njegova nova knjiga Uteha ljudi ispituje društveni život pacijenata u jednom ruralnom engleskom hospisu. Kroz intervjue sa 50 pacijenata – od kojih je većina imala smrtnu dijagnozu, a mnogi su od tada i umrli – knjiga dočarava detaljnu viziju toga kako su nove tehnologije revolucionalizovale način na koji se o smrti govori, kao i način na koji se doživljava.

Uticaj zavisi od slučaja do slučaja. Miler primećuje rezervisanost veoma svojstvenu Englezima, koja odvraća mnogo starijih pacijenata od ideje da javno na internetu govore o svojoj bolesti. Ali ipak, oni koji su prihvatili nove tehnologije su bili u mogućnosti da ih koriste na brojne praktične i moćne načine – pronalazili su stare i daleke prijatelje, organizovali svoje posetioce, i dublje procesirali svoje bolesti putem eksterne refleksije. Milerova knjiga je ponegde teška za čitanje, naročito zbog toga što su subjekti u njoj stvarni ljudi, ali objašnjava na koje načine nove tehnologije utiču na to kako se nosimo sa smrću.

Razgovarao sam s njim preko Skajpa, da bih saznao nešto više o njegovom istraživanju i otkrićima.

VICE: Šta vas je uopšte privuklo hospisima?

Danijel Miler: Direktor jednog hospisa mi se obratio iz jednog čisto praktičnog razloga. Uočili su da će novi mediji verovatno imati – ili već imaju – znatan uticaj na ono čime se bave. Nisam imao nikakvu nameru da pišem o onome što sam otkrio; u suštini, namera je bila da to bude prilika da se pruže praktični saveti, a ja sam na to gledao kao na pauzu u svom naučnom radu. Ali kada sam obavio svoj posao i shvatio koliko je to zanimljivo, pomislio sam da bi možda bilo važno da to podelim.

Rano u knjizi odbacujete predstavu da su vidovi komunikacije preko novih medija manjeg značaja od razgovora u „stvarnom životu".

Ljudi izgleda generalno tvrde da su nove tehnologije „posrednije" i „manje autentične". Najiskrenije, time samo romantizuju ranije vidove komunikacije, kao da su oni neposredni. Ali ipak, ljudi koji razgovaraju oči u oči su akutno svesni svega, od manira, do onoga što je podesno u moralnom smislu, pa do svih kulturoloških pravila koja ograničavaju način na koji komuniciramo jedni s drugima. Kod novih medija, komunikacija nije posrednija; oni su jednostavno promenili način na koji se ta posrednost manifestuje.

Bili ste iznenađeni time koliko ljudi na Fejsbuku govore o svojoj smrti? Prva intervjuisana pacijentkinja, Sara, govori o svojoj želji da preko Fejsbuka ohrabruje ljudi da otvorenije govore o smrtnim bolestima.

Mislim da je Sarina priča prilično specifična, zato što je ona to shvatila kao vid edukacije. Ipak, kada se ljudi nađu u situaciji koja bi mogla da bude smrtonosna – možda će se oporaviti, nadamo se – takođe počnu da uviđaju da se o tome ne razgovara preterano otvoreno. Bilo bi bolje za njih da je to više deo javne sfere, s toga na ovo gledaju kao na momenat da se ta kultura promeni, da stvari postanu otvorene, da se iskoristi tehnologija humora veoma svojstvena Englezima, i da to postane prihvatljivije drugim ljudima.

Govorite o Fejsbuku kao sajtu „ličnog i javnog priznanja" smrti – naročito vezano za poslednjeg intervjuisanog pacijenta, Mata.

Mislim da je jedan od najmučnijih momenata vezan za njegovu priču. Veoma namerno sam završio knjigu selfijem u ogledalu [snimljenim posle oporavka od hemoterapije], jer to je tačno jedna od onih stvari koje mediji vole da trivijalizuju. Ipak, pretvoriti nešto što se inače smatra za trivijalno u zapravo prilično probranu izjavu – da istovremeno drugima objasni kako bolest napreduje i time to prizna samom sebi. Meni je to bilo važno priznanje. Ljudi su tražili načine da komuniciraju sa mnogo ljudi odjednom, umesto da stalno ponavljaju svoju priču, ali to im je takođe omogućilo i da se sami suoče s njom.

________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Rak: poslednje poglavlje

__________________________________________________________________________________________________

Bio sam zapanjen time kako smrtno oboleli pacijenti na tajmlajnu Fejsbuka svojim rečima pišu o svom stanju.

Novi mediji daju ljudima više kontrole nad izražavanjem. Na primer, svakako sam naišao na pacijente koji stvarno preziru uobičajene načine na koji se govori o bolestima kao što je rak. Ljudi su dolazili i govorili im stvari kao što su, „Oh, moraš da se izboriš s tim". Nisam shvatao koliko su neprimerene neke od stvari koje sasvim prirodno izgovaram. To nije borba koja zavisi od toga da li si dobar u njoj ili ne. Rak tako ne funkcioniše.

Smrtne bolesti takođe sužavaju društvene krugove pacijenata, pošto prestaju da odlaze na posao i postepeno gube pokretljivost – da li se može reći da im nove tehnologije omogućuju da preokrenu taj proces?

Naravno da postoje očigledne prednosti društvenih medija, zato što kompenzuju stvari kao što su sve manja pokretljivost. Nekoliko ljudi je pomenulo da zbog hemoterapije ne mogu da borave u blizini drugih ljudi zbog straha od infekcija, s toga je stvarno velika stvar kada imaju drugi medijum, kao što je Skajp, koji je ličan, ali nema rizika od infekcija. Ali ipak, ne treba preuveličavati pozitivne aspekte. Ima mnogo ljudi koji imaju problem sa otvorenošću. Kontrola se u nekim segmentima gubi, a u nekim segmentima dobija. Na primer, gubimo kontrolu nad time ko kome šta govori. Ima problema s privatnošću. Mislim da je važno razmotriti sve negativne posledice, i šta moramo da izbegavamo, ako je moguće, a to su krajnosti, kao što su, „To je užasno, čovečanstvo se izgubilo", ili jednako tome, „To rešava sve naše probleme".

Mnogi ljudi iz vaše knjige koji su najveći protivnici novih tehnologija su stariji ljudi.

Dugo sam mislio da su društveni mediji za starije, a ne za mlađe ljude. U većini društava, osobe koje su tradicionalno bile zadužene za širenje vesti su bile starije žene. Uvek sam mislio da će Fejsbuk preuzeti tu ulogu – delovao je podesno za to. Ali da odgovorim na vaše pitanje, ljudi koji ga uopšte ne koriste su stariji muškarci koji su skloni tome da ih ono što se događa prilično uznemirava. A ipak, još veći je paradoks to što su oni ti koji najviše pate od usamljenosti i izolacije.

To mi je naročito tužno: ljudi koji se protive korišćenju interneta, ali koji tokom jednog prosečnog dana jedva da imaju ikakve društvene interakcije.

Ja sam Londonac, pa sam mislio da ću u tim selima naići na veći fokus na zajednicu, da će se sve komšije poznavati. To jednostavno nije tako. Neko može da bude rođen na selu, ide u školu tamo, radi tamo, tamo oboli od smrtne bolesti, a da niko ne dođe kod njega kući da ga poseti.

U knjizi dosta pišete o osobinama Engleza, što me je isprva iznenadilo, možda zato što smo skloni tome da o internetu razmišljamo kao o globalnoj tehnologiji.

Ovaj rad je deo jednog šireg projekta – projekta Zašto postavljamo stvari – koji je otkrio da se načini na koji se koriste stvari kao što je Fejsbuk veoma razlikuju od mesta do mesta. Ljudi na Trinidadu ga ne koriste na iste načina kao ljudi na jugu Italije, koji ga ne koriste na isti način kao ljudi na tursko-sirijskog granici. Ljudi ne shvataju koliko je način na koji mi koristimo Fejsbuk tipično engleski.

Mislite li da Fejsbuk suštinski menja način na koji govorimo o smrti?

Ono o čemu ne pišem u knjizi, ali mislim da je zaista zanimljivo, je šta se događa posle smrti. Ako pogledate profile ljudi koji su umrli, videćete da je Fejsbuk osmislio sasvim novi način za tugovanje i žaljenje. Ljudi ponekad tek godinama kasnije osete da mogu da pričaju anegdote i bave se sećanjem na nekoga. To stvara zajednice ožalošćenih, koje su mnogo bliže savremenim predstavama o autentičnim odnosima. Zapravo, ranije nije postojalo ništa slično; to je stvarno revolucija u tome kako praktikujemo žalost.

Ove priče kada ljudi odu na Fejsbuk i od toga naprave diskusiju, dijalog – mislim da će to postati uobičajeno. Mislim da je to zaista duboko. Ne vidim nijedan razlog da se stvari ne razviju u tom pravcu, kakve god da budu posledice.

Utehu ljudi je objavio Willey.

Intervju je skraćen.

Još na VICE.com

Dobiću rak i život mi je jebeno lep

Kako izdržati zdrav život u Srbiji

Jedan od prvih privatnih pogrebnika u Beogradu o biznisu i smrti

Više na VICE
VICE Channels