Prestala sam da se prežderavam i povraćam kada sam bila veganka

Bila sam mršava kao mala i u pubertetu, ali oko petnaeste su se okončali bezbrižni dani mog neometanog ždranja posle škole i pre večere. Sećam se kako sam podigla pogled sa stola i shvatila da mi preti najveća moguća opasnost – da se ugojim.

Iste godine počela sam da prepoznajem objektifikaciju svog tela, čula sam poruke koje se upućuju svim osobama ženskog tela: ne valja ti to, nisi prava devojka, moraš da ispraviš greške svog tela.

Istog dana krenula sam u šetnju krivudavim seoskim stazama, našla skrovitu lokaciju, gurnula prste sebi u grlo i povratila nesvareni burito iz mikrotalasne. Tu sam shvatila da mogu da ispravim sve svoje prehrambene prekršaje, pa sam počela nemilice da jedem. Godinama se nisam zaustavljala.

Poremećaji ishrane su haotične igre sa puno promene ritma. U mom slučaju, da bih zaustavila bulimiju morala sam da sprovedem radikalne izmene jelovnika – a kažu da e moje iskustvo donekle podržava klinička praksa.

Sondra Kronberg, nutricioni terapeut sa Long Ajlenda u Njujorku, leči ljude sa poremećajima ishrane ali takođe radi kao portparol Nacionalnog udruženja za borbu protiv poremećaja ishrane. (Mene nikad nije lečila, razgovarale smo načelno.)

Poremećaje ishrane, objašnjava ona, prouzrokuju urođeni faktori u kombinaciji sa uticajem društva koje na pijedestal uzdiže određenu telesnu građu. Ova mešavina je različita kod svakog obolelog. Bulimičari su češće impulsivni, anoreksičari su češće perfekcionisti.

Pokušala sam i psihoterapiju i lekove, bez mnogo uspeha. Na koledžu sam sve pare trošila na velika pakovanja Reese's Pieces i litre sladoleda. Bilo je užasno, a izlaz se nije ni nazirao.

Oko 21. godine, zaključila sam da vegetarijanska ishrana koje sam se pridržavala od sedamnaeste nije bila dovoljna. U školi sam naišla na ljude koji su iz protesta odbijali da jedu mleko i jaja. Bili su vegani, a takođe su po mojoj proceni bili u pravu.

Nisu me motivisali moji zdravstveni problemi, ni potreba da se ratosiljam rituala i izolacije. Nisam se odlučila za vegansku ishranu da bih oslabila ili kontrolisala kilažu. Meni je veganizam postao značajniji od bulimije. Hranila sam se politički korektno. Bila je to avantura sa neplaniranom posledicom: prestala sam da opsesivno povraćam posle obroka.

Posle više godina, imala sam osećaj da mi je mesto u prodavnici. Nisam se više šunjala da bih krišom nakupovala masnu i slatku hranu na kojoj sam godinama živela. Sve su te namirnice predstavljale okrutnost prema životinjama, pa sam ih se lako klonila. Isprobavala sam nove recepte, učila o soji i kvascu – hrana je za mene opet imala smisla. Nisam više jela samo da bih otupela, jela sam da bih radila nešto novo, nešto važno, nešto o čemu sam mogla sama da odlučujem.

Kod lečenja poremećaja ishrane, kaže Kronberg, važno je resetovati navike. „Ako se prati postojeća struktura, ako se jede mehanički, to komplikuje proces lečenja", objašnjava ona. Jesti po zdravom plan omogućava ispravne neuralne, nutricione, i digestivne funkcije – sve one bi trebalo da su u dobrom stanju da bi lečenje počelo.

Bila sam vrlo oprezna veganka. Nisam htela da dozvolim da me nenormalni odnos prema hrani spreči da pomažem životinjama. Možda sam prosto bila spremna da promenim svoj obrazac ponašanja, ne znam, ali uvek sam na vegansku ishranu gledala kao ključni deo mog povratka na pravi put.

Bulimije više nema, ali nisam više ni veganka. Izdržala sam pet godina; meso ne jedem već dvadeset i to se neće promeniti, ali jaja i mlečne proizvode sam vratila u rotaciju. Veganci su ipak u pravu, i dalje se slažem da je prehrambena industrija brutalna prema životinjama, i da je moguće zadovoljiti sve nutricione potrebe iz biljaka. Ali veganizam mi danas nije potreban kao što je onda bio – imam neke druge prioritete.

Kronberg kaže da je razumno oslanjati se na određen tip hrane, ali rigidna ishrana može da izazove probleme. „Na duge staze, bolje je da osobe u oporavku budu fleksibilne u ishrani nego da ne jedu uopšte. Gde nalazite zadovoljstvo, radost, satisfakciju? Poremećaj ishrane nekad se može konstatovati ne samo na osnovu simptoma već i na osnovu pritiska koji sebi namećemo oko hrane." Poremećena ishrana utiče na društveni život i spontanost, izoluje obolele. Smanjuje unos hranljivih materija, postaje zdravstveni rizik, i na kraju slede fatalni ishodi.

Ne želim da kažem da je moj eksperiment sa srećnim ishodom pravo rešenje za sve poremećaje ishrane. Meni je sticajem okolnosti izuzetno pomogao. Rigidna ishrana radi rigidne ishrane neizostavno vodi u nevolju. Ne bih rekla da sam izlečena, ali beskrajno sam daleko od tužne tinejdžerke koja povraća pored seoskog puta. Danas često jedem polako, sa zadovoljstvom, uživam u obroku. Nekad sam kulinarski ambiciozna – dok ovo pišem, krčka mi se improvizovana supa od povrća a kuhinja bogovski miriše.

Nekad me pak leče Ben & Jerry, a to ne ide baš sjajno. Ali ma koliko me opteretilo ono što jedem, odbijam da povraćam posle obroka. Kad se najedem sladoleda, samo to ožalim i krenem dalje.

Još na VICE.com:

Vodič za osobe sa poremećajem u ishrani u Srbiji

Moja borba sa bulimijom u Srbiji

Bulimija - kako sam jela svoje emocije