Disko život glavnog grada 1980-ih: Kada je i Beograđanka bila klupski raj

Dok stojim na kasi novog supermarketa na beogradskoj raskrsnici London, obasjanog blještavim jednoličnim neonom, posmatram zaposlene i kupce pokušavajući da odredim ko bi od njih možda mogao da ima neko maglovito sećanje da se na mestu na kome se danas guramo među gondolama sa robom nekada nalazila jedna od najvećih diskoteka u gradu, tamo negde početkom osamdesetih, zvana „London".

Prostor nakon nekoliko decenija i isto toliko rekonstrukcija više ne nosi nikakve tragove na davnu funkciju. Teško mi je da iole blizu procenim gde se tada nalazio podijum, šank ili didžej, a gde separei i galerije za sedenje. Maglovito pokušavam da izvučem iz memorije neke trenutke koje sam proveo tamo, u vreme kada je disko fazon sa kojom godinom zakašnjenja iz Njujorka i Italije stigao u Beograd, u to vreme prestonicu zemlje zvane Jugoslavija.

„London" je bio baš velika diskoteka, ako me sećanje i tadašnja perspektiva ne varaju, ali nije bio jedina. Danas Beograd važi za nekakvu vibrantnu gradurinu koja drma noćnim životom, stranci se kao na to lože pa masovno dolaze, svetski mediji pišu na tu temu, bla, bla, a poznati ljudi od fudbalera do onih bez zanimanja izlaze svako veče. Možda to i nije loše, samo, dok stojim na toj kasi i čekam da platim doručak na putu do kancelarije, zaogrnut naglim otkrićem da se ta banalna jutarnja aktivnost odvija na mestu gde je nekad na podijumu pulsirala gradska mladost, shvatam da je bilo života i pre „vibrantnog" i pre stranaca. Ali, isto tako, da se sve to zaboravilo i iščezlo, kao da ga nikad nije bilo.

Beograd je, valjda, po ovoj savremenoj važećoj PR legendi, počeo da živi tek prekjuče, da izlazi juče, a jedino mesto gde je nešto bilo u zatamnjenoj i nepostojećoj prošlosti bila je, je l' da, famozna Akademija, Majka svih Mesta, Atlantida urbane promisli bez koje ne bi imao ko da sačuva ono "gradsko" u nama u poplavi svega što nas je snašlo.

Što, naravno, veze sa životom nema. Niti je ta Akademija bila toliko moćna, važna i velika, mada je imala izvesne zasluge, niti je Beograd pre tridesetak godina bio posivela, otupela i uspavana siva socijalistička varoš. Prebirajući po mislima od trenutka kako me je spopala ideja da u Idei kod Londona kupujem u nekadašnjoj megapopularnoj diskoteci, pokušavam da u sebi nabrojim koja su to mesta nekada, osamdesetih, nosila noćni život, taj Belgrade by night. I pokušavam da odmah i uparim ta mesta danas sa onim šta su nekad bila, da vidim koliko je samoposluga, prodavnica, turističkih agencija ili magacina na lokacijama na kojima je poslednja generacija samoupravljačke dece verovala da na podijumu upravo postaje Zapad i Nešto Drugo od onoga u šta su je uveravali da treba da bude.

Diskoteka se nalazila, kako neinventivno ime kaže, na šestom spratu Palate Beograd, poznatije kao Beograđanka. Niski plafoni, dolazak liftom, uvek gužva, dosta ekipa iz gradskih predgrađa. Muzika - od italijanskog diska do novog romantizma. Uvek zagušljivo, jer u Beograđanki nisu mogli da se, zbog tada ultramodernog arhitektonskog rešenja, otvaraju prozori, a ugrađena klimatizacija čitave zgrade nije bila predviđena za stotine uspaljenih klinaca koji đuskaju čitavu noć, više dana u nedelji.

Ako se ne varam, mesto je radilo od početka dekade pa sve negde do sredine devedesetih, a na vrhuncu slave je bilo tamo negde 1984-1986. Bilo je neke energije u Šestici, posebno ako je to bilo jedino mesto koje se poznaje u gradu. Velika prednost mu je bila što su noćni autobusi za udaljena naselja tuda prolazili na svaki sat posle ponoći, pa je ekipama od Železnika do Miljakovca bilo lako da dođu i još lakše da odu. Pritom, tik pored je bio već pomenuti London, daleko ozbiljniji prostor, veći, prostraniji, pa je uvek moglo da se šeta između dva podijuma, naravno, ko ima da plati kartu. Da, tada su se, u vreme socijalizma, ipak plaćale karte za ulaz u disko raj.

Apsolutno niko ne može da pojmi, zagledan u metalni poklopac MekDonaldsovog magacina u prolazu između Terazija i Doma sindikata, da se tu nekada nalazio ulaz u jednu od najpopularnijih diskoteka sredinom osamdesetih, nazvanu po imenu čitavog tog prolaza – Bezistan. Nekoliko stvari je izdvajalo ovo mesto od drugih. Najpre, nisu primali Rome. Na ulazu su stajali redari, najčešće samo jedan, i svako ko je imao tamniji ten – stop. Zašto - odgovora nema.

U to vreme, mladi gradski Romi su bili masovno zahvaćeni talasom đuskanja zbog Majkla Džeksona i često su posećivali gradske diskoteke. Sve, sem Bezistana. Kontrola na vratima je bila neumoljiva, a ko bi se solidarisao sa drugom Romom, imao je samo jednu opciju: da ne uđe ni on/ona.

Dole je bilo nekoliko prostorija, po sistemu „iz sobe u sobu". Zidovi su bili oslikani grafitima i nekim fantasy prizorima, a po ćoškovima su visili, premijerno za Beograd noću, televizori koji su emitovali spotove.

Muzika je u Bezistanu bila šarena, od diska do hitova, pa je u istoj večeri mogao da cepa i Modern Talking ili neko iz plejade Dojč disko giganata, tipa CC Catch i Sandra. Ali i Dire Straits, ZZ Top ili Fil Kolins. Svaki put kad prođem tuda i vidim taj metalni poklopac sa stilzovanim M znakom, pitam se da li su smrznuti hamburgeri, zemičke po kutijama i kečap u kanisterima poslagani u nekom apotekarskom magacinu ili su na zidovima nekim čudom ostale one fantazmagorične grafiti scene koje su pijanstva i muvanja u Bezistanu činila zanimljivijim.

Još jedno od evergrin mesta za disko apoteozu klincima koji su živeli malo dalje od centra grada. Na košarkaškim terenima na Kalemegdanu noćni život je, kroz čuvene igranke i rokenrol, živeo još od ranih šezdesetih ali je pik dostigao sredinom osamdesetih, dok je među koševima funkcionisala letnja diskoteka na otvorenom. Podijum je bio baš popularan i dešavalo se da gužva bude tolika da se na stepenicama kojima danas na treninge dolaze mlade košarkaške nade KK Crvena Zvezda čekalo u redovima da se uđe.

Tu je cepao Majkl Džekson uz sve ostale italo-dojč hitove, a u publici je bilo najviše onih koji nisu mogli da uđu u šminkerski Bezistan. Nemam pojma kad je Podijum iščezao sa gradske mape, pretpostavljam, već pre kraja dekade. Đuskalo se na betonu, nije bilo nikakve posebne konstrukcije osim nekog improvizovanog lajt-šoua koji je tek pomalo bacao plavičasta i crvena svetla kroz kalemegdanski mrak.

Zbog tog mraka, Podijum je bio visoko na vrhu liste mesta gde je relativno lako moglo da se prlibliži devojkama koje su često i u velikom broju izlazile u ovu diskoteku. Valjda je i njima tada značio taj mrak.

Skrinšot via

Neugledna vrata prizemne kuće na uglu ulica Sredačke i Niške na Vračaru krila su ulaz u jedan od prvih pravih noćnih klubova Beograda osamdesetih – famoznu Dugu. Ovo je jedno od mesta koja su potpuno nestala u većini reminiscencija na tu deceniju urbanog života, što je potpuno čudno s obzirom na ulogu koju je u jednom trenutku imalo.

Duga je, zajedno sa famoznom Nanom, otkrila Beogradu celonoćni provod, što je značilo da se kroz vrata na ćošku neretko izlazilo kad svane, u neko rano prepodne. Radno vreme je bilo veoma rastegljivo - dokle gosti imaju snage da budu unutra. Klub je bio u podrumu uređenom u masivnom drvetu, kako je tada bila moda, sa obiljem separea. Glavna fora je bila u malim mesinganim pločicama pored svakog od mesta po separeima na kojima je pisalo ko je od tadašnjih selebritija tu običavao da sedi. Na pločicama su bila imena onih koji su u klub najčešće dolazili: fudbaleri i estrada, uz poneko ime iz mračnijeg miljea koji je već tada imao svoje mesto u gradskom životu.

U Dugi je cepala klupska muzika po tadašnjim merilima, ali je umela da se omakne i neka domaća varijanta, u zavisnosti kako je rezident didžej, famozni Čupko, bio raspoložen.

U ovaj hram noćnog života je jedne letnje večeri 1989. godine došao i sam Borislav Pekić, jedan od najvećih srpskih pisaca, privučen pričama koje su kolale o fenomenu tog kluba. Običaj u Tašu je bio da didžej preko razglasa najavi dolazak uvaženih gostiju. Tako je muzički set neretko prekidao pozdrav „gospodinu tom-i-tom koji upravo dolazi u klub iz nemačkog zatvora" ili iz Ofenbaha, nemačke varošice poznatije kao sedište Jugo-mafije osamdesetih - što jasno ukazuje ko je činio reprezentativnu klijentelu Taša.

Borislav Pekić je takođe dobio svoj pozdrav od didžeja, nakon što mu je skrenuta pažnja da je u klubu „najveći živi Srbin". "Pozdrav Bori Pekaru, najvećem živom Srbinu", rekao je didžej i otišao u gradsku legendu.

U Tašu su se vrteli klupski hitovi i kasnije MTV lista, a pored kriminalaca i baraba, dolazili sui sportisti, pevači, gradske face, JAT-ovi piloti i stjuardese, TV lica, ukratko, čitav tadašnji Beograd. Ako je postojalo mesto za „biti viđen", to je bio Taš krajem osamdesetih. Klub je bio skriven ispod tribina tašmajdanskog stadiona, a sam prostor neobičnog oblika, sa brojnim separeima koji, kao model za prepoznavanje uspeha na društvenoj lestvici, upravo tu dobijaju svoju odrednicu, uključujući i glavni iz kog se video ceo klub.

Taš je nasledio legendarnu diskoteku iz 1970-ih, Cepelin, koji se nalazio na istom mestu, ali potpuno drugačijeg imidža, u skladu sa epohom u kojoj su heroji noćnog života već počinjali da dolaze sa neke druge strane društva.

Ovo je je bilo jedino mesto koje je za života ušlo u verbalnu gradsku istoriju da u njoj ostane. Nana je otvorena 1982. godine pod oznakom „mlečni restoran" u skladu sa tadašnjim zakonima koji nisu poznavali odrednicu „noćni klub". Od prvog dana je klub pratila tamna aura, posebno u socijalističkom društvu u kome se još uvek negovao kult poštenog rada oličenog u ranom jutarnjem buđenju i odlasku na posao u državnu firmu. Taman u vreme kada su iz Nane na svetlost dana izlazile noćne ptice, susretale su se sa stotinama radnika koji su hrlili na posao u obližnji Bigz.

Smeštena u prizemlju porodične kuće na Senjaku, u i tada elitnom kraju, Nana je u svojoj bogatoj istoriji videla sve o čemu su kasnije pisali novinari, publicisti, hroničari: obračune beogradskog podzemlja, ubistva, proslave sportskih titula, nenajavljene koncerte tadašnjih muzičkih zvezda.

U ovaj klub je donet pehar koji je Crvena zvezda osvojila kao evropski šampion na utakmici u Bariju 1991. godine. Isto tako, u Nani je organizovano praćenje prenosa američkog napada na Irak preko CNN-a na televizorima specijalno instaliranim za tu priliku.

U Nani je prvi beogradski nastup imao i tada nepoznati mladi pevač Dino Dvornik, dolazili su i neki strani poznati glumci, čak i deo političkog establišmenta tadašnje zemlje. Tokom devedesetih, klub se zatvarao i otvarao pod raznim imenima, i kao jedino od svih mesta iz epohe od pre trideset godina – radi i danas, u gotovo nepromenjenom obliku.

Nije se slučajno Zvezda nalazila tačno naspram ulaza u Akademiju - bukvalni antipod svetu iz podruma Fakulteta likovne umetnosti. Iako i sama u podrumu, u ovom slučaju restorana „Grčka kraljica", Zvezda je bila sve što Akademija nije, i obratno. Sa jedne strane, andegraund svet muzičara, hipika, narkomana, slikara, pankera, ludaka, gradskih pojava i čudaka. Sa druge, šminkerske urbane ekipe, vrhunski doterane devojke, razmaženi plejbojevi, tatina i mamina deca iz elitnijih krajeva grada.

U oba kluba se ulazilo na propusnicu do koje nije bilo lako doći, posebno za Zvezdu. Imati tu propusnicu tamo negde 1985-1986. godine, značilo je punu potvrdu pripadnosti ekipi šminkerskih gradskih faca, svojevrsnog „ko je ko u Beogradu". Malo je onih koji su prešli iz Zvezde u Akademiju, dok se gotovo ne pamti da je bilo obrnutih slučajeva.

Možda to nisu bile „prva" i „druga" Srbija, ali su definitvno bili „prvi" i „drugi" Beograd po istoj matrici: obe publike su se gnušale jedne druge. Zvezda je mirisala na skupe i moderne muško-ženske parfeme kraja osamdesetih i viski, u Akademiji je lebdeo miris šita i piva. Legenda kaže da je ekipa MTV 1988. godine došla u Beograd da snimi reportažu o oba kluba: u Zvezdi se nisu dugo zadržali, u Akademiju ih nisu pustili da uđu. Zašto - zato.

Još jedna od legendi kaže da je na vratima Zvezde neko kratko vreme stajao i oniži nabijeni Bosanac, policajac Naser Orić. Oba kluba su doživela agoniju devedesetih i danas više ne rade.

Osvrt na ovu dekadu bio bi nepravedan bez pomena i još nekih klubova i diskoteka koji nisu imali moćnu auru slave, ali su osvojili mesto u noćnom životu osamdesetih i procesu oblikovanja Beograda u vibrantni grad kakvim ga danas doživljavaju: diskoteka Bona fides u podrumu Pravnog fakulteta, splav Estrada na Savi kod bloka 45, praotac svih današnjih splavova, diskoteke po predgrađima poput Luva u naselju Braće Jerković, Ritza u Košutnjaku, Top najta u Topčideru. Dugo je poživeo i ekskluzivni TP na Terazijama, klub u koji su prvih godinu-dve po otvaranju 1983. ulazile samo strane diplomate.

Slava im svima.

Još na VICE.com

Omen, Industrija, Bus: Šta se danas nalazi na mestu kultnih beogradskih klubova

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije

Poslednji dani disko klubova u fotografijama