Sve se menja kada preživiš pucnjavu

Razgovarao sam sa dvojicom prijatelja – jedan je vojni prevodilac, a drugi diler droge – o tome kako je pucnjava uticala na živote svih nas.

|
sep 22 2017, 6:16am

Foto by Flickr user William John Gauthier

Fotografija: Flickr korisnik William John Gauthier

Imao sam 21 godinu kada me je brat od strica pozvao da ga pokupim. Radio je na kasi noćnog kluba koji je vodio bajker lud od metamfetamina. Nisam imao predstavu da će to biti noć kada ću pogledati smrti u oči.

Stigao sam, parkirao kola, i zatekao ga na vratima kako se ponaša kao strogi izbacivač, iako nije imao nikakvog iskustva. Nije imao čak ni dozvolu da se bavi obezbeđenjem, i bio je tamo samo zbog toga što je pravi vratar imao „neka posla u kancelariji". Dok su se vrata otvarala i zatvarala, gledao sam kako nestaju u kancelariji vlasnika – linije spida i lulice sa krekom su se nizale jedna za drugom. Čak i bez droge, na takvom mestu bi i monah postao paranoičan.

Iznenada sam začuo prigušenu viku u daljini, kao i niz eksplozija koje su zvučale kao detonacije iz auspuha. A onda sam začuo glasanu zvonjavu, kao da neko udara metalom o metal. Pravi vratar je pao, i moj brat od strica i ja smo se šćućurili u zapišanim uglovima. Kada sam pogledao nagore, primetio sam rupu u zidu, tamo gde je malo ranije stajao maorski izbacivač. Još tri pucnja su glasno odjeknula, i osećao sam kako mi se vrti u glavi. Bili smo napolju, ali ja sam se osećao klaustrofobično. Nije mi prošao ceo život pred očima, u glavi mi je odzvanjalo samo jedno pitanje: jesam li se spustio dovoljno jebeno nisko? Pored toga sam se i molio, kao novopečeni vernik.

Nakon hitaca, sluh mi je postao preosetljiv, kao da sam naštelovao uši na neku osetljivu frekvenciju u gradu koji više nisam mogao da prepoznam. Svi su samo stajali omamljeni. Džunior, dvometraš iz Melburna, rekao nam je da vlasnik „duguje nekim ozbiljnim tipovima kamare para".

Gledao sam ga kako uvlači košulju i vraća pantljiku, pre nego što se vratio na poziciju pored vrata. Neko ga je preko radio-stanice pitao da li je gotovo. Nisam bio siguran da li je u šoku, ili jednostavno nije znao šta drugo da radi u toj situaciji. Strejtaši iz reda za ulaz u klub su otrčali do svojih kola, dok su se drugi koji su škrgutali zubima nedužno stajali u redu, kao da se ništa nije dogodilo. Rekao sam svom bratu od strica da te večeri da otkaz, i otpalili smo odatle.

Mislim da nikada nisam sasvim prebrodio to popodne. Sada u najčudnijim trenucima razmišljam o životu i smrti. To me ne drži budnim noćima, niti mi se javi kada sam pijan. Umesto toga, javlja se kada sam fokusiran na dodavanje lopte, ili kada kupujem kartu za bioskop, ili kada se šišam. Često razmišljam o tome zašto sam preživeo, i koliko sam bio blizu večnom počinku. Ali takođe sam se pitao da li je ta trauma imala pozitivnih efekata na moj život. Da li sam postao svesniji težine donošenja odluka, ili postao otvoreniji za drugačiji kurs, više okrenut životu.

Živeći sa ovim mislima, počelo je da me zanima kako su drugi doživeli pucnjavu na sebe. Poznajem nekadašnjeg vojnog prevodioca pod imenom Salim, koji je po ugovoru radio za australjsku vojsku, tokom nekoliko tura u Avganistanu. Upoznao sam ga u Nemačkoj, kada se oženio mojom rođakom. Tada je delovao pun života. Voleo je provod, piće, Mercedese i Rolekse. Kada sam mu otišao u posetu, znao sam da se tokom godina promenio.

„Prvi put kada su pucali na mene, osvestio sam činjenicu da je svet sjeban, i da ćemo svi jednom umreti, i da je to to", rekao mi je u svom domu u predgrađu Melburna. „Bili smo u velikim kolibama od blata, zavese su lelujale, a primetio sam da nije vetrovito. A onda smo čuli sve puške odjednom. Odjeci hitaca su ono što me još uvek progoni. Ponekad sanjam da gledam kroz zavese i povlačim ih. Stvarno uvrnuto. Na neki način tripozno".

Salima poznajem već dugo. Dooljno dugo da znam da je otkako je 2009. demobilisan postao povučen, da retko izlazi iz kuće. Pitam ga za to, i kakvu ulogu ova sećanja imaju u tome. Nije mi odgovorio otvoreno, već mi je umesto toga opisivao kako su se drugi kretali na način na koji on nije bio u stanju.

„Bilo je uvrnuto gledati jednog tipa kako peva Ašerovu pesmu „You Got It Bad", a onda ničice pada i uzvraća vatru, kao po komandi. Oni znaju da naprave otklon", rekao je. „Ja stvarno nisam bio u stanju da to učinim, i verovatno i dalje ne mogu".

Razgledao sam njegov stan, nije bilo persijskih tepiha, niti kulturnih obeležja. Njegova žena je rekla da samo leškari unaokolo po ceo dan, sa slušalicama na ušima, i sluša rep. Pitao sam je šta misli o oporavku svog muža.

„Plaši se da će početi da čuje stvari, i da će morati kod psihijatra, i da će pomisliti da ludi. A u našoj kulturi, nema poštovanja za ludake".

„Već je nesiguran zbog toga što ga u avganistanskoj zajednici smatraju za izdajnika. Ako ljudi počnu da govore da je lud, za to će okriviti neko praznoverje. On je uradio ispravnu stvar kao musliman – borio se protiv zlikovaca. Ali čineći to, vratio se kući poražen".

Što se Salima tiče, nasilje je izgleda postalo umotano u strahove zbog izdaje, državljanstva i pripadnosti. Bio je na pravoj strani, ali sada je prepun sumnji. „Vršili smo noćne racije po avganistanskim kućama, na nas su pucali Avganistanci, pa mi je bilo veoma čudno što sam Avganistanac. Kada sam se vratio u Australiju – mesto svog rođenja – stvarno me je sjebavalo kada noću odem u posetu svojim rođacima, zato što su svi Avganistanci".

„Mislio sam da će prozori eksplodirati, ili sam postajao anksiozan i ludo paranoičan, zato što nisam sa svojim timom, osećao sam se kao da ću upasti u zasedu i biti ubijen. Nisam mogao da sedim ni sa jednim pripadnikom svog naroda, na mestima koja je trebalo da budu moj pravi dom".

Izgleda da hici upereni na nas u nama okidaju i pojačavaju već postojeću anksioznost. Rešenje mora biti u tome da se nađe način da istražimo anksioznost da bismo je preokrenuli u svoju korist.

Spojili su me sa momkom koga izgleda nije nimao uznemiravalo to što mu se kuća nalazi u opasnom delu zapadnog Sidneja. Džejsova* taktika je bila potpuno suprotna o Salimove, i umesto da strahuje za budućnost, on je bio potpuno spreman za nastupajuće nasilje.

„Sve je počelo oko pola tri jednog nedeljnog jutra", objašnjava on. „Sedeo sam sa par ortaka u garaži, pili smo, malo vukli linije, i tako to, a onda smo začuli pucnjavu. Mislili smo da male pizde pale petarde, zato što je bio školski raspust".

Džejs je bio diler koji je od ranih tinejdžerskih dana imao posla sa uličnim bandama. On isuviše dobro poznaje osvetničko nasilje koje njegovo zanimanje podrazumeva.

„Skočio sam, i začuo lomljavu stakla i viku moje žene. Pogledao sam momke, i rekao, 'čoveče, mislim da mi neko puca na kuću'. Delovalo je kao da ne prestaje: beng, beng, beng, beng. Stalno sam vikao, 'lezi dole! obavezno lezi dole'! Metak je prozviždao pravo kroz moj luster i razbio ga".

Želeo sam da čujem i šta je iza Džejsovog junačenja, pa sam uz šolju čaja porazgovarao sa njegovom devojkom u kuhinji. „On se stvarno više ne bavi tim stvarima", rekla je ona. „Mnogo je rezervisaniji, nije toliko nesmotren. Više ne valja robu, i poslednjih par meseci traži posao na građevini".

Pre nego što sam otišao, pitao sam Džejsa da li posle pucnjave drugačije gleda na svet. Zamislio se na trenutak, pre nego što mi je odgovorio. „Kada sam imao 15 godina, moj ćale je bio osuđen na šest godina, i to mi je srušilo čitav sistem. U međuvremenu, pored sahranjivanja ortaka, i svih onih sranja koje čuješ na vestima, postao sam svestan da je svet u svakoj prilici u stanju da te sjebe".

Trauma izgleda izaziva niz iskustava koja su u suprotnosti sa našim nadanjima da će nam se život razvijati srećno. Ona kod nas izaziva ili fatalizam, ili nam otkriva krhost života i u nama budi perspektivu za širenje horizonta patnje. Kao što to Niče opisuje, trauma može da nam pomogne da „nam izraste novi par krila".

Još na VICE.com:

Kako je venčati se na strelištu

Kako je to kada te upucaju u glavu

Ove majke proganjaju nerešena ubistva njihovih sinova

Više na VICE
VICE Channels