Obrazovanje

FDU iz ugla onih koji ga najbolje poznaju

Fakultet dramskih umetnosti je veliki i kompleksan organizam koji često pokreću spolja potpuno nevidljivi ljudi.

pisao Sara Radojković; fotografije Staša Bukumirović
20 Novembar 2018, 9:55am

Autorka svih fotografija: Staša Bukumirović

Ove godine Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu obeležio je sedamdeset godina od svog osnivanja. Od osnivačke uredbe vlade Federativne narodne republike Jugoslavije u decembru 1948. godine pa do danas fakultet je menjao nazive u skladu sa tim kako je rastao, transformisao se i išao u korak sa vremenom. Godine 1974. fakultet dobija novu zgradu na Novom Beogradu koja svojom funkcionalnošću obezbeđuje najkvalitetnije uslove studiranja. Nakon mračnih devedesetih, nakon što je mnogo toga urušeno u ovoj zemlji fakultet je i dalje tu, nastavlja sa radom i sa obnovom. Studenti arhitekture iz godine u godinu dolaze da se dive i proučavaju samu građevinu.

Fakultet dramskih umetnosti ulaz

Ipak fakultet nije samo prostor, iako je za pozorište kao prostornu umetnost krucijalan, fakultet je jedan veliki i kompleksan organizam. Kao što dobar medicinski radnik zna, svaki deo organizma je podjednako važan: i njegov građevinski skelet, i njegova studentska krv, i njegov profesorski nervni sistem, ali ništa od svega ovoga ne bi funkcionisalo kao celina da nema vezivnog tkiva koje ga drži na okupu. Da ljudi iz njegovih službi nisu tu da kompleksnu mašineriju pokreću, da ispraćaju generacije i svedoče o njegovim promenama.

Zato sam, kao bivša studentkinja ovog fakluteta, otišla u jednu kratku posetu, u njegove skrivene kutke i sa svima koji su bili raspoloženi da sa mnom razgovaraju, proćaskala o tome šta njima ovaj fakultet i njihov posao u njemu znači.

Vesna Aleksandrić – saradnica za studentska pitanja

I gde će odmah čovek da ode nego kod Vesne. Ona je često prvi i poslednji kontakt koji osoba ima sa fakultetom - od drhtave predaje indeksa pa sve do valjkaste futrole sa diplomom koju steže u ruci.

fdu studentska sluzba


„Ova ustanova je pre svega jedna od najboljih u Evropi. Ali za mene je ovo mesto gde mi podižemo našu dečicu. Na samom fakultetu sam dvadesetak godina, a u studentskoj službi desetak. Ja studentima izdajem potvrde, vodim evidencije, obaveštavam ih o obavezama i pravima, spona sam između studenata i profesora. Mada ih ovde učimo i nečem važnijem, životnom. U prvoj godini kada studenti sa nečim kasne krenu da mi pričaju priče, ja im onda postavim potpitanja a oni onda krenu da spuštaju pogled. Na drugoj godini mi već sve kažu kako jeste, pa mnogo lakše radimo. Ova služba je tu da bi oni shvatili da su ovde svojom voljom da je ovo njihov odabir životnog puta, i onda se uspostavlja korektna komunikacija. Svi oni u prvoj godini dođu kao već gotovi glumci i menadžeri a ovde shvate da postoji šira slika, procedura, zakon, poštovanje. Sve ih to naravno uplaši, pa se polako spušta gard dok na kraju ne shvate da smo na istoj strani. Jedino što ih nakon ovog fakulteta posle čeka i pravi život, a tamo ne nailaze uvek na ljubav i razumevanje.“

Sima Đurković – kinooperater

1542121445903-DSCF1471

Sima je čovek koji se stara da svaka projekcija filma, bilo ona sa filmske trake ili sa nekog digitalnog formata prođe bez tehničkih problema. To između ostalog znači da je pogledao bukvalno sve studentske filmove od devedeset i pete od kada je za stalno zaposlen na fakultetu, pa do sad. Ako sama ta činjenica nije za poštovanje, ja ne znam šta je.

Sima kinooperater fdu

„Meni je ovo pre svega mesto gde sam zaposlen. Ali nemam osećaj da je ovo neki strašan odlazak na posao kao u fabriku. Ovde smo uvek sa mladim svetom i uvek je neka pozitivna energija. Sa svakom godinom dolaze nove generacije. Nije monotono ni dosadno, primećuje se od generacije do generacije kako se menjaju interesovanja. Neki put su im filmovi lagana romantika, nekad teška filozofija. Naravno gledam i kako u toku jednog ciklusa sazrevaju. Neki me pitaju i za mišljenje o svojim filmovima budući na to da sam mnogo toga pogledao. Važno mi je da istaknem i da se tehnološki apdejtujemo da nismo stali u vremenu, kao i da ovde niko nema odnos prema poslu da ga baš briga. Ako je potrebno ostaće se duže, svima je čini mi se do ovog mesta stalo.“

Gordana Pantelić – rasvetljivačica (majstorica svetla ako mene pitate)

Jedna reč: legenda. Kao što je Sima pogledao svaki studentski film, tako je i Grodana namestila svetlo i učestvovala u svakoj studentskoj predstavi. Doslovno svakoj. Ona jedna, sama.

Gordana rasvetljivačica FDU

„Ovaj fakultet ima više premijera nego sva pozorišta zajedno. I ja ovde imam mogućnost da se bavim kreacijom. Jako mi je interesantno kada se pojavi student režije koji je drugačiji. Naravno oni svi dođu očekujući Globe teatar , pa im ja objasnim gde su došli, pa na kraju ipak napravimo mnogo više nego što su očekivali. Ja sam ovde od '96te, i fakultet se jako menjao. Prvo smo radili sa samo trinaest reflektora, ali su sva pozorišta posle bombardovanja dobila donaciju pa i naša scena. Ja sam svašta tražila od opreme ali sam zahvalna na svemu što smo dobili. Za mene je bilo lepo vreme i kada sam dobila novi pult koji moram da kažem može da se prilagođava i najsavremenijim reflektorima i sistemima. Onda sam dobila i ovaj most. Za pult sam molila deset godina, za most sedam. Ali ko čeka taj dočeka. Prosto, ne znam za druge, ali što se mene tiče, šta je čovek ako ne voli svoj posao?“

Dragica Bjekić – rukovoditeljka biblioteke

Biblioteka fakulteta je utočiste i u bedljivo najsvetlija i šarenija prostorija. Tamo studenti idu kada im treba svetla kao i biljkama koje prepoznatljiva trojka – Dragica, Tanja i Bilja neguju i zalivaju. Kao rukovoditeljka, Dragica je, budući da sam je zamolila, preuzela na sebe i ulogu predstavnice za medije ove jedinice.

Dragica biblioteka FDU

„Fakultet dramskih umetnosti je mesto gde radim i smatram ga za najdivnije mesto na svetu. Ovde sam od ’95 godine i ne mogu da se zamislim negde drugde. Od kad postojimo primamo legate, ovde imamo divnih knjiga, knjiga koje nema niko u gradu i po tome smo baš specifični i značajni. Radim sa studentima što je prelepo, sa umetničkim svetom. Zanimljivo je pratiti studente još od kada se spremaju za upis. Mi se ovde družimo i smejemo zajedno, radujemo se kad polože ispite i brinemo kada spremaju svetsku ili jugoslovensku dramu. Ovde smo stvarno kao porodica.“

Fdu biblioteka
Tanja među knjigama, Bilja nije htela da se fotka

Marija Momić – fotografkinja, snimateljka

Momić Marija je novo lice fakulteta na koji je kao zaposlena došla kada i najnovija fakultetska Arri Amira, kamera koju čuva kao oči u glavi ne samo bezbedonosno već i da bi se vratila u istom stanju kada je studenti uzmu za potrebe snimanja. Uz to im asistira pri njenom korišćenju, jer je u pitanju kompleksan instrument. Prva stvar koju je uradila kada je odabrala prostoriju u kojoj će njeno čedo mirno da spava bilo je krečenje a zatim i stavljanje fotografije Tita tamo gde mu je mesto - u fakultetski arhiv.

Fdu

„Meni je ovo kao neka kuća u koju sam se vratila nakon četiri, pet godina i vidim šta se sve promenilo u odnosu na to kada sam ja poslednji put bila ovde. U tehničkom smislu fakultet je strašno lepo napredovao i sada studenti imaju apsolutno svu mogućnost da tehnički budu potkovani i što se tiče teorijskog znanja ali i same tehnike za rad. To moja generacija nije imala na taj način. Student, studentkinja danas može komotno da studira tri godine a da nema svoju tehniku, iako bi trebalo da ima i poželjno je. Zanimljivo mi je što sam sa druge strane. Volim da pratim studentska snimanja jer to jeste vezano za moj posao. Dinamično je. Ja sam prošle godine imala čak osamdeset snimajućih dana sa ovom kamerom. To je na nivou srednjih produkcija. A ovo nije jedina kamera koja se koristi. Drago mi je što vidim da su studenti jako otvoreni prema meni i znaju da mogu da me pitaju sve što treba. Volela bih da je moja generacija imala tako nekog.“

Tito Fdu

Bratislav Vasilić Braca – dizajner zvuka u pozorišnom studiju

I za kraj odlazimo u najopušteniju prostoriju na faksu. U pitanju je kancelarija Brace Zvuka (kako ga često zovu studenti), gde se često u pauzi okupe ljudi iz pozorišnog studija da predahnu na udobnom kauču, popiju kaficu, porazgovaraju, pa nastave dalje sa poslom. Dok ćaskamo, sa zvučnika gruva Azra.

Fdu zvuk

„Radim na ovom mestu 13 godina, i zadužen sam da svim studentima glume i pozorišne režije pomognem sa svim njihovim zvučnim prohtevima. Takođe radim i u radio studiju na predmetu tehnike glasa i pomažem katedri za zvuk i njihovim potrebama snimanja muzike i ostalih zvukova. Ovde ne postoje dva ista radna dana. Svaka predstava i svaki student je priča za sebe. Sve se ponavlja ali je sve i uvek drugačije. Ova institucija je zajednica kreativnih ljudi željnih da se bave umetnošću na bilo kom polju, ako mogu da kažem ovo je jedna komuna srećnih ljudi. Studenti su sve bolji i bolji, napredak je vidan. Kako radim puno u gradu na terenu i van fakulteta u smislu koncerata, srećem bivše studente i vrlo mi je drago što su oni svi u struci posle dobri i cenjeni stručnjaci. Posle mi budu kolege na nekim muzičkim poslovima i projektima, a to baš imponuje.“

Fdu krojačnica

Izlazeći iz Bracinog kanca prošli smo i pored krojačnice i gardaroberke Ane Milojević koja nam je pokazala poslednje delo njenih ruku ali nije htela da se fotka ili da govori zvanično, pa smo zaključile da činjenica da je na fakultetu za sad provela 15 godina, sasvim dovoljna.

Kantina fdu

Na izlazu je zamirisao i ručak iz menze koji je kuvarica tek spremala pa smo se javili i njoj. Da smo došli da jedemo u vreme kada se jede možda bismo i imali šta da pričamo ovako nas je samo pozdravila a fotografkinja Staša i ja smo shvatile da treba da nastavimo dalje svojim poslom.

I nastavila sam svojim poslom negde dalje u jurnjavu bučnog sveta van ova četiri zida na koji je Vesna upozorila na počektu ove priče. Tamo gde će malo ko kao ona da kaže - vidi mala, ti i ja smo na istoj strani, a da ne očekuje ništa zauzvrat.