Taksi predstavlja neobičan spoj privatnog i javnog prostora. Taksisti tokom karijere imaju prilike da vide i čuju svašta - od pijanih mušterija do raskida dugogodišnjih veza. Ljudi ponekad zaborave da se nalaze u taksiju gde je za volanom stvarna osoba, a ne neki robot-vozač, pa otpuste kočnice kada su u pitanju telefonski pozivi. Neki ljudi čak taksiste koriste kao lične terapeute.Uglavnom, ne možeš da se baviš ovim poslom, a da iz celog iskustva ne dobiješ bolji uvid u ljudsku dinamiku i psihu. Zato smo razgovarali sa beogradskim taksistima koji se ovim poslom bave decenijama i pitali ih šta su sve preživeli i naučili.
Reklame
Strahinja Janković
Na taksiju sam od 1993. godine. Nisam vozio samo u Beogradu, išao sam malo za Ameriku, vozio sam političare, radio u firmi. Sve zajedno, možda godinu, dve nisam radio na taksiju. Ovaj posao je naporan, treba vam mnogo živaca. Slatko je, imaš pare u džepu stalno, a ne shvataš da je samo 20 do 30 odsto tvojih para što zaradiš bruto. Nekad je bilo dobro, radilo se po pet, šest, sedam sati. To je bilo dovoljno da se ne brecaš kada uđeš u prodavnicu, dal' ćeš da kupiš jednu ili tri čokolade. Danas ti za to ti treba od deset do dvanaest sati, ne može kraće. Ja trenutno radim od pet ujutru do pet popodne, ali zato nedeljom skraćeno.
Svašta se nauči: ljudi su nervozni, jako je velika nervoza. Zato je teško raditi sa ljudima. Onaj ko zna da se spusti, odnosno digne na nivo stranke koju vozi nikad nije imao problema, ali naprosto nekad smo i mi sami toliko nervozni pa onda ne možemo da reagujemo. Znaš, nekad moraš da budeš i političar, nekad moraš da budeš fudbaler, nekad moraš da se složiš sa premijerom, nekad moraš da se protiviš.Moraš da talasaš da ne bi imao konflikte, prvo verbalne, a onda sve dalje kako ide. Ja evo, za tih tričavih dvadeset i kusur godina sam imao problem možda pet, šest puta, ne više. I oružano i sve, ali okej. Fizički sam napadnut možda dva puta, jednom su me samo prebili. Nedelja pre podne u deset sati njih dvojica pijani, našmrkani traže nekoga da prebiju i to nije moglo da se izbegne. Tako da sam dobio samo dva udarca u glavu i dobro, prošlo je.
Reklame
Ali video sam svega i svačega, svi su željni uspeha, ali nažalost samo ko se prilagodi može da uspe, grad melje. Ljudi ne znaju kad dođu da ovaj grad u stvari melje i da je jako teško živeti. Mlade ljude koji žele da budu taksiti bih savetovao da promene zanimanje. Šalim se. Strpljenje, samo strpljenje, deset sati rada, pametno odvajajte pare i to je to.
Miomir Babić
Petog juna je bilo trideset godina kako vozim, a inače sam pre toga radio u firmi. U penziji sam već godinu dana. Sve vreme vozim u Beogradu i mogao bih da napišem tri knjige o ovom poslu i tome šta sam sve doživeo. Zadnjih dvanaest godina ne radim noću, samo danju. Svašta je bilo, posao je dinamičan, nailaziš na svakakve ljude.Baveći se ovim poslom sam video šta je u stvari život, kako je bilo nekada i kako je sada. Mnogo je velika razlika. Dosta se promenilo u poslednjih 15, 20 godina. Nisu više ljudi isti kao što su bili. Nažalost, sada je gore. Pre je bilo bolje, bilo je više emocija, više druženja.Ne znam šta bih poručio ljudima koji kreću da se bave ovim poslom. Zavisi, ako voliš onda radi, ako ne voliš nemoj da radiš. Za ovo treba da imaš dobre živce, da si jak. Ne treba mnoge stvari da primiš k srcu, da ne padneš u depresiju ili da budeš agresivan. To je to, otprilike.
Buraiz Sefetović
Dvadeset godina taksiram. Sve vreme sam u Beogradu. Radio sam nešto drugo pre, onda sam dobio otkaz i morao sam nečim da se bavim. Otprilike sedamsedest odsto taksista ovde radi zato što su izgubili posao.
Reklame
Zna se kako se živelo sedamdesetih, osamdesetih godina, da je svako radio svoj posao i bio plaćen, da nije bilo nezaposlenih, da je društvo bilo kudi kamo kvalitetnije, da su ljudi bili obezbeđeni sa svih strana za razliku od današnjeg vremena kad otprilike ljudi ne znaju gde će, naročito omladina koja je većim delom nezaposlena. Omladina je pred izlaznim vratima da ode negde, jer ovde ne može posao da nađe.Pogledajte i "Čekajući ceo život na posao: Vukovci":
Ne postoji posao, kao da udarate glavom o zid s jedne, druge, treće, sa četvrte strane. Za ovaj posao ljudi moraju da budu strpljivi, uporni i da rade po 12 sati da bi mogli da se ne brinu. Da li će biti boljitka, to će vreme pokazati, ali nešto mi ne miriše da će biti bolje.
Vlada Stevanović
Ovim poslom se bavim trideset i dve godine, od 28. januara 1986. do današnjeg dana. Najbolje je bilo kad sam počinjao, ali onda sam imao i dosta elana za rad. Imam i dan danas, ali što je najgore onda sam radio deset sati, a danas sam povećao radno vreme na 12 do 16 sati dnevno da bih opstao. Da bih platio sve što treba državi i da bi moja porodica opstala. Da ne bi išli u minus.U Srbiji izgleda da kad si na nuli treba da si srećan. Nije ni sada najgore, iskren da budem. Bilo je ono vreme za vreme Miloševića su bile sankcije. Kad se setim tih odlazaka po gorivo u Rumuniju, pa nazad, pa… To je bilo najgore vreme. Iskreno da vam kažem ja ovaj posao analiziram stalno tokom ovih trideset godina, ali mogu vam reći da o ovom narodu sada manje znam nego što sam pre deset i 15 godina.
